СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ - Геноцид над Србима још увек траје!
„Отворена је сонда величине 6×2,5 м означена бушењем као гробна јама бр. 112 Б на земљишту ‘Чалинка’, земљиште Вукич (уз насип). Пет радника је радило на ископавању. У дубини од 20 цм нађени су ситни комадићи креча, а на дубини од 46 цм било је више већих комада креча. На дубини од 74 цм нашли смо комад стакла, а на дубини од 90 цм нашли смо један кључ, перле и дугмад. У североисточном делу сонде, на дубини од 92 цм нађен је већи број предмета који су припадали жртвама и који су били, како смо касније утврдили, набацани преко жртава после њиховог бацања у раку… Копајући даље, број нађених предмета јако се повећавао од наведене дубине до 1,2 м. Карактеристично је да је нађено много кишобрана, много текстила по чијем ткању се види да представљају народну радиност, углавном црне боје, шалови штрикани од вуне, доста обуће, нарочито дечје од броја 33 и мање и дечје опанке…“
Тако је далеке 1964. године, 22. јуна, изгледао први извештај, првог радног дана екипе антрополога о налазима при ископавању гробница у Градини код Јасеновца. Екипа антрополога, у то титоистичко време, веома храбрих научника била је мала, али одабрана – Вида Бродар, Антон Погачник и др Србољуб Живановић. Ово и много више од тога објавила је Српска књига пре две године у делу „Јасеновац“ за које је недавно др Србољуб Живановић добио Награду „Растко Петровић“ за ауторско дело од националног значаја, које додељује Матице исељеника Србије.
Истине ради, а уочи великог притиска на Србију да изгласа резолуцију о Сребреници, пре самог разговора са уваженим академиком Живановићем цитираћемо делове извештаја о ужасу српске историје, нашој националној трагедији, највећем српском стратишту свих времена. Да схватимо зашто „мора“ да нам се деси Сребреница.
„Скелет бр. 9 – Пол женски. Животно доба око 20 година. Види се прелом лобање у окципиталном пределу. Лежи у дубини од 1,40 м. Скелет бр. 10 – Лежи на дубини од 1,50 м. Пол женски, животно доба око 20 година. Лобања повређена у десном окципиталном пределу. Скелет бр. 11 – дечји скелет животног доба око 10 година. Скелет бр. 12 – Скелет женског пола, животног доба око 20 година. Очуване светло смеђе плетенице. Лобања није повређена. Мозак је сачуван. Цео скелет је био прекривен кречом… нижу се потресни извештаји. Ужас који ни после седам деценија људски ум не може да схвати! „Скелет бр. 15 – дечји скелет животног доба око 10 година. Скелет бр. 16 – дечји скелет животног доба између четири и пет година. Разбијен је десни париетални предео… скелет детета од три године!…“
Када се нормалан човек суочи са оваквим текстом не може а да се не згрози пред ужасом – људске мржње и безумља. Ко сме у име 730.000 недужних јасеновачких сени – да ћути!? И то баш сада када се над читавим српским народом надвила претња да буде проглашен за геноцидан? И то баш у време „високе“ демократије. Ако је некада изговор за ћутање био тоталитарни соц-титоистички режим који је ширио страх, сада нема и не сме бити изговора! Уосталом, ко је питао др Живановића да ли се он током свог живота суочавао са страхом. И није тражио изговор, иако је било веома опасно отиснути се у неизвесност, ангажујући се у доказивању хрватског геноцида над Србима у Јасеновцу мрачних шездесетих година! Због тог истраживачког рада, и да би се спасио, др Живановић је морао да оде из отаџбине! Сада се истовремено бори, не само за истину о Јасеновцу, него и за истину о Сребреници!
Тешко је побројати сва Ваша звања, али барем да покушамо: др медицинских наука, професор анатомије, антрополог, члан више научних и стручних установа у више земаља, један од оснивача Института за истраживање словенске цивилизације, као и Европског института за проучавање древних Словена са седиштем у Лондону, настављач традиције Београдске анатомске и антрополошке школе, коју је утемељио ваш учитељ, академик проф. Бранко Шљивић. За редовног члана Међународне Словенске Академије Наука, културе, образовања и уметности и председника Одељења за Велику Британију и Ирску изабрани сте 1995. годину. Ипак, утисак је, да нисте, у довољној мери, познати у матици!
Истовремено обављам неколико послова, мада се медицини посвећујем целог живота. Они који су у мојој професији, струци, сасвим добро знају шта и како радим. Када допутујем из Лондона у Београд, ја сам у Институту анатомском са својим млађим колегама и, ето, Богу хвала, један сам од малобројних који је успео да ишколује наследника. А сад долазе и наследници наследника. То значи да се ова грана науке неће код нас угасити. Од почетка научно-истраживачког рада, поред анатомије, бавим се и антропологијом, палеопатологијом и судском антропологијом. Нажалост, антропологијом се бавим једино ја у Србији. Када смо желели педесетих година 20. века да оснујемо Друштво антрополога Југославије, онда нам је Синиша Станковић, тадашњи председник САНУ, рекао: „Антрополизи! Па зар вас нисмо све побили после рата?“ Такав је, видите, био став наше државе према тој врсти науке, због Хитлера, нацизма, расизма, који су владали у Немачкој. Наиме, велики број антрополога директно су радили за Хитлера, разрађивали те ужасне расистичке теорије. Стога је и код нас било владајуће мишљење да је антрополог непожељно занимање. Људи тада нису могли да схвате да је антропологија нешто сасвим друго. Да поједноставим, имате, рецимо, фабрику ципела, и приликом куповине ципела не можете да нађете ваш број. То је због тога што у нашем становништву постоји одређен проценат људи који носе исту величину, а фабрике, наравно, не знају који је то проценат. То је само једна од примењених грана антропологије, али код нас се то схватило касно. Ту је и мој судско-медицински рад. Судски медицинари знају за мене, сасвим довољно да држе моје књиге на столу. Јавност, разуме се, не може све побројане теме и области да прати, јер је то наука која није свакоме доступна.
Резултати Ваших истраживања ушли су у светске уџбенике анатомије и антропологије, а Ваша књига „Анциент Дисеасес“ из 1982. сматра се основним делом којим је утемељена палепатологија као посебна научна дисциплина.
Да, поменуто дело објавила је СКЗ 1984. године под насловом „Болести древних људи“, док је друго допуњено издање објавила Издавачка кућа „Пешић и синови“. Памте вас, дакле, ако пронађете неку популарну ствар. Рецимо, ако говоримо о макробиотици, нико не зна да је прва докторска теза из те области одбрањена у Хајдербергу и да ју је, заправо, одбранио један Србин. И то пре више од два века. Постоји данас у Музеју српске медицине у улици Џорџа Вашингтона његова повеља. Београђани вероватно не знају ни где се налази тај Музеј!
Рођени сте у Сарајеву 1933. године. Ваше детињство било је бурно, врло тешко, потресно. Ипак, успели сте, срећом, да преживите усташке каме и муслиманске ножеве.
Испричаћу вам један догађа који се одиграо у Енглеској, а који се, наравно, индиректно односи на мене и свежијег је датума. Наиме, једна муслиманка из БиХ, вероватно под утицајем западних „пријатеља“, али и муџахедина, Силајџића, и њима сличних, написала је „књигу“, својеврстан романа, релативно примитивним стилом. Она описује како је била удата за Србина и како је њена највећа срећа била у томе што се од њега развела. Јер: ,,Ко ће да живи са таквим монструмом?!“ Поменута књига преведена је на енглески језик. Представљена је у Лондону. На промоцију су позвали и мене, наравно, не знајући кога зову. Били су тада представници амбасада БиХ и бројних земаља Запада. Одржао сам им, тим поводом, кратку беседу и предочио им, да ако нису видели како изгледа избеглица из БиХ, да добро погледају мене! „Ја сам избеглица из БиХ. Протеран сам 1941. године само због тога што сам се звао Србољуб; као седмогодишњи дечак више од недељу дана био сам сакривен у подруму. Али и пре 1941. Хрвати и муслимани гађали су ме камењем када сам ишао у школу, или се враћао из ње. Подсећам вас, то је још увек било време Краљевине Југославије. Тако је било тамо у Босни. Мрзили су Србе! Успео сам да побегнем од хрватског и муслиманског ножа и зато сам сада овде, међу вама.“ Можете замислити какав је то шок био за све присутне. А ја опет, не мрзим никога на свету!
Аутор сте преко 170 радова, више књига и уџбеника објављених у Србији, Великој Британији и САД-у. Да се вратимо сада на тренутак када су вам пре неколико дана у Матици исељеника уручивали награду „Растко Петровић“ за књигу „Јасеновац“ коју је 2008. публиковала „Српска књига“ из Руме и Београда.
Држао сам годинама низ предавања, говора о Јасеновцу, геноциду над Србима, био више пута интервјуисан. Људи су се сећали тих предавања. Ето, недавно сам посетио нашег патријарха Иринеја, који ми је рекао да се добро сећа неког предавања од пре две године. Тражили су, дакле, да све то поново прочитају, да виде негде сакупљено, забележено. На инсистирање бројних људи, међу њима и Добрице Ерића, сакупио сам комплетан материјал.
Тако да је књигу „Јасеновац“ објавила „Српска књига“. У књизи је први пут одштампан комплетан извештај рада комисије која је 1964. године ископавања у Јасеновцу и Доњој Градини. Дакле, тек 2008. успели смо да објавимо књигу, зар то не говори много! Извештај се састојао из три дела, од којих је један био изгубљен и само захваљујући упорном трагању веома приљежних људи, након две године, пронађена је копија која је могла да се објави. Све што видите и прочитате у тој књизи је страшно, језиво. Трећи део о Јасеновцу писао сам, стицајем околности ја, а не Комисија, јер сам једини имао медицинско образовање. У том делу говори се о ефикасности убијања у Јасеновцу. Показало се, наиме, да су у Јасеновцу жртве углавном бацане живе у раке, зато што нису успели да их довољно прикољу да би на месту остали мртви, или их нису довољно снажно ударили маљем, него су их само ошамутили, па су се несрећници у јами будили. Мало је оних који су успели да се искобељају, а огроман број људи, жена и деце умирао је у страшним мукама. Обрадио сам тако више од 20 начина убијања, мада знамо да је било 40 различитих начина на које су Хрвати у јасеновачком логору смрти убијали недужне људе, пре свега, Србе, Роме и Јевреје. Ти подаци су први пут објављени у поменутој књизи у којој су приказане језиве, мучне сцене, документаристичке фотографије, слике ужаса страдања људи.
Колико је релевантан податак који говори о 700 хиљада јасеновачких жртава?
Ја сам један од људи који су дошли до те „цифре“. Међународна комисија за истину о Јасеновцу је то прихватила, мада је било преко 730.000 жртава. Још један податак није тачан – Јевреја је страдало 23.000, а у најцрњем српском стратишту убијено је страшно много деце – око 110.000 малишана. Наредне године биће одржана Пета међународна конференција о истини у Јасеновцу, где ће бити, први пут, званично изнета та ужасна истина. То вам говорим са сигурношћу, јер се управо тиме бавим. Имам врло потресну документацију, погледајте само ове фотографије страдања наше деце.
Значи, Јасеновац је највеће српско стратиште свих времена?
Тачно тако. Није то ни КиМ, нити иједно друго место. Али, Јасеновац није једини, имате стотине и стотине јама у које су бацали Србе, људе, старце, жене, децу. Мој уважени колега из Лондона, није прво могао да поверује да је толико људи бацано у јаме, па се са једном групом студената спелеолога спустио у једну јаму у Херцеговини. Када је видео шта се све у јами налази, колико лобања, костију, дошао је згрожен у Лондон. А ко се од наших људи спуштао у јаме?! Али је зато Тито брзо наредио да се јаме цементирају, бетонирају, да нико живи не зна шта се у њима налази!
Екипа антрополога те 1964. године у Јасеновцу није била бројна.
Комисију је предводио др Здравко Марић из Земаљског музеја у Сарајеву, који је касније због тога имао страшних проблема. Био је археолог. Археолози су једини способни да ваљано организују теренско истраживање, пронађу геометре, раднике, да њима руководе. Ми смо стручњаци друге врсте. У екипи се налазило и двоје Словенаца, Вида Бродар, стручни сарадник Института за биологију Универзитета у Љубљани, и Антон Погачник, асистент Антрополошког одсека Биотехничког факултета, такође из Љубљане. И ја, тада као асистент новосадског Медицинског факултета. Нико више од тадашњих професора није пристао да буде део наше екипе, није хтео са нама на терен, сви су се плашили за своју главу, страховали да не заврше у Пожаревцу, Лепоглави. Чак ниједан Србин од старије генерације није хтео да нам се придружи. Словенци су у то време једини имали Институт за антропологију, и одговарајућу лабораторију.
После врло напорног рада у Комисији морали сте да напустите отаџбину. Зашто?
Када сам у то време дао интервју за „Политику“, и приметио да није објављен, питао сам у чему је проблем. „То си питао сада и никада више!“, одговорио ми је Мома Стефановић, мој добар пријатељ, сада покојни, чувени новинар „Политике“. Тада ми је озбиљно скренуо пажњу да могу бити у великој опасности. Морао сам да напустим земљу да не бих завршио у неком од Титових казамата због истине о Јасеновцу.
Међутим, прича о Јасеновцу није још увек завршена.
Није завршена и не може да буде због тога што геноцид над Србима није почео са Јасеновцем и није завршен са Јасеновцем! Како то често фигуративно кажем, почео је још за време Стефана Првог мађарског. Када је постао краљ и добио круну, у 13. веку, тада је папа мађарском краљу написао писмо у којем му је предочио да у његовој земљи има 42 православна манастира, а ниједан католички! Наравно, од тада нам католици стално „нешто“ чине. Земље западне Европе, поготово католичке, још за време „крсташа“ нису ишли у Јерусалим, Цариград да би ослободили Христов гроб, него да би срушили православну Византију! И када су пролазили српским земљама били су прави пљачкаши. Нас су уништавали управо ти „крсташи“ – наводно хришћански борци. Из тих дана, можда вам није познато, потиче и реч битанге. Јер када су немачки „крсташи“ пљачкали наше сељаке говорили су „бите“ и „данк“. Наши сељаци су те две речи спојили – у битанге!
Зашто су западне силе одувек водиле геноцидну политику према Србима?
Због тога што се ми не уклапамо у стратегију тих великих сила које су желеле да се шире на Исток. Пре свега, римски папа је желео да преузме власт и контролу на овом нашем терену! А ми смо ту од памтивека! Подсећам вас, имамо драгоцено налазиште у Виминацијуму из првих векова хришћанства, где се налазе наше фреске! Срби су примили хришћанство први пут још 57. године од Св. Павла. То многи не знају! Јер наша званична октроисана историјска наука говори да смо се ми Словени доселили у 6. веку – што је глупост своје врсте, неодрживо! И апостол Андреја је неколико пута пролазио нашим земљама, ишао чак у Војводину. О томе се, наравно, код нас не говори. Ми наводно постојимо тек од Немањића, а пре тога нас уопште није било, што је такође опет глупост. За време Првог српског устанка, вероватно је и то непознато јавности, Французи су послали своје најобученије трупе преко Дубровника, да се придруже Турцима, да се угуши српски устанак. Исто су урадили и за време Херцеговачког устанка. Увек су настојали да нас покоре, униште. А ми Срби смо некакав жилав народ, па опстајемо, одржавамо се, колико знам, од десетог миленијума пре Христа до данас. Ми смо на свом терену, и ма шта нам чинили, не могу да нас уклоне ни у наредних десет миленијума. Међутим, комунистичка власт Југославије, што многи не знају, на основу споразума који је потписао Моша Пијаде у име Коминтерне и КПЈ и Миле Будак, један од главних руководилаца усташког покрета, требало је да се заједнички бори за уништење Срба. Спроводило се то после Другог светског рата. Наводим вам још један пример. На основу сачуваног писма које је писала краљица Викторија у своје време „Србе треба задржати у границама пашалука, не дозволити им да се шире и треба их генетски ослабити“. Дакле, да не будемо генетски, територијално ни економски јачи од околних народа. То се спроводи и данас. Дугорочна је то и опасна стратегија. А у Србији се, нажалост, увек мислило краткорочно – од јуче – до данас, а никако од данас, па надаље.
Ви мислите да ми то не пратимо и не схватамо…
Када бисмо то истински и пажљиво пратили и разумели, ми бисмо се као народ сасвим другачије постављали у различитим периодима и тешким временима. Рецимо, после Другог светског рата насилно је пресељавано српско становништво из Лике, Крајине, БиХ, Кордуна, Далмације и других православних крајева у Војводину. Дакле, где год је још било„пуно“ Срба требало их је „извући“. Јесте да је Војводина тиме добила „свежу крв“ и то је било корисно за Војводину. Али оно становништво које се граничи са Хрватима тиме је изгубило много својих сународника, као и сопствену заштиту. Дакле, оно што нису побили у Другом светском рату, по команди су преселили. И то систематски. Сада је то докрајчено недавним грађанским ратом. Срба је сада у Хрватској око четири одсто, а било нас је 50 одсто – и то исконског становништва. Ево шта се сада дешава у Републици Српској, постали су економски развијенији, чак и од Србије. Стали на своје ноге. И сад би „неко“ све да им одузме!
Случај Сребреница све више се захуктава. Српска јавност не ћути. Постала је врло осетљива. Свест и савест према будућим поколењима буде се, реагују бројне организације, људи из матице, расејања. Нико није равнодушан на покушај да нас као народ прогласе злочинцима.
У Сребрници није било геноцида, али и извештаји Међународне комисије, од којих је једна била искључиво муслиманска, као и прецизна снимања терена, нису потврдила постојање масовних гробница и геноцидног убијања. Зато је то Међународни Трибунал у Хагу ставио под ембарго и неће бити објављивано наредних 50 година. За то време ће западни медији без зазора и даље вршити притисак на Србију и ширити причу да смо ми Срби починили геноцид. Политичари Запада и НВО финансиране из иностранства врше и даље притисак на државно руководство Србије да се донесе Резолуцију, којом би се Срби извинили за наводно почињен геноцид у Сребреници, који никада није доказан! Са друге стране, заборавља се да Сребреница није у Србији, да је на Дрини постојала граница, да су тада биле санкције и забрана извоза оружја у Босну. Ни српска војска нити тзв. добровољци нису учествовали у рату у Сребреници. А ми још треба да се извињавамо! Добро је што читав низ организација врши притисак на нашу владу да до те резолуције не дође. Изабран сам, тим поводом, за председника Фонда за истраживање геноцида са седиштем у Београду. Написао сам и писмо Борису Тадићу и Славици Ђукић-Дејановић да се никако не доносе резолуција о Сребрници, која би била погубна за наш народ и генерације које долазе.
Шта би се десило уколико би тај фатални гест доношења резолуције о Сребреници неко учинио?
Уколико се та резолуција изгласа, онда српски народ признаје да је геноцидан, да жели да истреби људе који нису Срби, да уништи њихову културу и животе. Да не преза од тога да убија децу у колевкама, да чини све „оно“ што су заправо урадили Хрвати и муслимани Србима у Јасеновцу. Али и сва страдања у Првом и Другом светском рату. Врло подмукла замена „теза“. Како се може изједначити неколико хиљада Хрвата и муслимана у грађанском рату са скоро два и више милиона убијених Срба, Јевреја, Рома на територији НДХ или, пак, са стотинама хиљада Срба протераних са својих вековних огњишта из Хрватске и БиХ у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“ . Када се боље размисли, све то треба да послужи САД-у и западним силама, чији су тзв. „пензионисани“ официри обучавали Туђманову војску. Наоружане, обучене хрватске националисте, хрватску војску, они су предводили током „Бљеска“ и „Олује“. НАТО је из ваздуха пружао логистичку подршку, истовремено бомбардујући српске снаге и цивиле. Према томе, НАТО-у је потребно неко оправдање за своје поступке у БиХ, Хрватској према нама Србима. Убијено је три хиљаде муслимана, и то у борбама на разним фронтовима, и на разне начине, и сви су на исто место донети и сахрањени. Али много је више српских жена, деце, стараца убијено од стране муслиманских кољача, а међународна заједница је мирне савести посматрала убијање, клање Срба!
Разговарала Биљана Живковић
Aприл 13, 2010
Владимир Умељић - Уводна резензија за књигу: "Јасеновац" аутора Србољуба Живановића
