ИЖИВЉАВАЊЕ НЕРАЗУМНОГ ЏЕЛАТА НАД ЖРТВАМА
Пре неколико месеци дошао сам у посед мале, прашњаве књижице, објављене 1928. године, која је дуго чамила у једној шупи, заборављена као што би била недирнута да се налазила у било којој српској јавној библиотеци. Аутор, Станислав Краков, у рукопису „Наше последње победе“ већ у првом пасусу пише:
„Прошло је данас већ десет година. Дани велики и херојски, дани славе и смрти, за које смо веровали да ће бити незаборављени, да ће светлети без обзира на време протекло, већ данас су остали само као несигурна успомена.“
Нисмо ли овај цитат могли да сместимо и деценију након Другог светског рата или деценију након НАТО агресије? Ако смо могли да заборавимо па и опростимо геноцид из времена које описује Краков, како смо могли да дозволимо да се заборави и релативизује поновљени, још бруталнији геноцид, за који џелати данас себе представљају свету као жртве? Треба ли коначно проговорити о огромној кривњи српских власти и елите, која нас својим нечињењем и развлашћивањем институција заправо гура у нове несреће?
Јасеновац, страшна опомена
Заборав. Свесно скривање и потискивање за рад тзв. бољег живота по правилу је био увод у нове злочине. Ако су већ политичари па и сваколике елите обе Југославије имали личног интереса да на забораву зверски убијених, обичних, породичних људи, граде будућност и просперитет својих породица, како то да су тај трагични сценарио из прошлости, о ћутању и забораву, прихватили и прихватају и данас чланови породица жртава, који се ни на који начин нису окористили каријером и материјалним добрима? Зашто се изненађујемо, да после таквог и толиког државног, институционалног и националног немара према жртвама, стичемо утисак како је у коначници победу над жртвама однело зло? Зар то не потврђују несанкционисани иступи једног броја католичких свештеника, академика и интелектуалаца у „еуропској“ Хрватској?
Не мало пута подсетим пријатеље и сабеседнике на адмирала Вицка Крстуловића, који се на партијском форуму комунистичке Хрватске донкихотовски залагао да се сачува за потоње генерације комплекс система јасеновачких логора, док су Срби, чланови тог истог органа у Загребу (и не само Загребу), листом били за девастацију за рад братства и јединства, што је значило потирање свих трагова овладавањем корова и шуме. И данас, ко ходочасти по пространству Доње Градине може да види небројена стабла како штрче над усеченим хумкама у којима леже зверски побијени људи, наши преци. Против адмирала Крстуловића, који је своје ратне дневнике и личну архиву завештао Архиву града Београда, поведен је 1978. године пред Окружним судом у Загребу судски процес због тврдњи изречених загребачком часопису „Братство-јединство“ да је у Јасеновцу убијено преко 700.000 људи!!! Часопис је забрањен а издавачка кућа из Загреба убрзо „угашена“.
Имао сам част да 2007. године објавим четврти том докумената о Концентрационом логору Јасеновац Антуна Милетића. Аутор, који је у времену пропасти Друге Југославије објављивао најзначајније књиге и документа о страдању Срба у Независној Држави Хрватској (три тома докумената), успео да спасе вредну архивску микрофилмовану грађу пред ратом захваћеним подручјима и пребаци је за Београд, који је омогућио отварање досијеа о Курту Валдхајму као ратном злочинцу, не ужива у Србији ни делић поштовања режимских структура какве би имао у ма којој другој страдалној држави и нацији. Међу мноштвом невероватних слика које су ми, током рада на 4. тому остале уразане у памћењу, истргао сам делић сведочења једног од преживелих и ставио на полеђину корица. Тај уводни део као да је пророчки претпоставио да ће доћи време бешчашћа када ће преживели и потомци кланих бити оптужени од џелата и потомака за митоманију и лажи. Ради се о јасеновачком мученику, др Јосипу Риболију, који је у логору провео „само“ 13 месеци, и његовом сведочењу пред Земаљском комисијом за утврђивање ратних злочина и њихових помагача, 28. маја 1945.
Др Риболи каже:
„…Што је био логор у Јасеновцу, то данас још нитко, тко није имао несрећу да у њему буде од усташких зликоваца заточен, не зна и није потпуно на чисту. Људи додуше читају сада у новинама поједине приказе, али како они, који то читају већином нису покварењаци, они не могу право да схвате и колико год се згражају страхотама о којима се пише, ипак узимају све са становитом скепсом и – ма да можда то не кажу – вјерују, да се којешта претерује. Зато ја желим прије него ли почнем да о тим страхотама причам изричито истакнути, да се о Јасеновцу уопште не може претјеривати. То су тако страшне ствари, такове грозоте, да када их човјек опише и прочита, онда тек види, да их читалац, који их није доживио неће моћи схватити, док онај, који је то прошао просто не може да схвати, да је ипак било случајева, да је нетко извукао живу главу. И ја могу слободно да кажем, да је један од највећих разлога, да су неколицина остали живи тад, што нико од нас пригодом одласка у Јасеновац није заправо знао, камо он то иде, односно није знао, што га тамо чека, јер да смо знали, не би се нитко дао жив тамо довести. Мјесто, гдје смрт вреба на сваком кораку, у свакој минути дана и ноћи, мјеста гдје човјек, живи створ, овиси о хиревима становите групе бандита и гдје хиљаде и хиљаде могу бити убијени, а да нитко не мора никоме полагати рачуна, шта више, може за то очекивати само награду у форми Павелићеве медаље за храброст. Како ће се то касније видјети, таково мјесто не би човјек својим властитим ногама могао дотакнути, па макар не знам са колико усташких бајонета био праћен.“
У напомени овог документа, који се налази у Архиву Хрватске, у Загребу, у коме данас ради неразумни свећеник Разум стоји: „Изричито напомињем, да сам навео само и искључиво оно, што сам лично доживио и видио са властитим очима, те за истинитост, објективност и непристрасност свих приказа јамчим својим животом.“
У свом опширном казивању др Риболи, који претпостављамо није био српски митоман, како би га окарактерисали вајни интелектуалци из тзв. Круга двојке и НВО корефији из Србије које одличјима награђују режими у Загребу, Сарајеву, Приштини, вели и ово:
„Нека сазна Хрватски народ, да су се сва злочинства, која су се у Јасеновцу изводила, да су сва та крволоштва, какова свијет не познаје, била под егидом ријечи „СВЕ ЗА ПОГЛАВНИКА“, за онога Поглавника, који је тврдио, да представља Врховништво Хрватског народа, који је од једног доброг, питомог и поштеног славенског народа узурпирао власт, да је на такав начин употреби: с једне стране, да повампири братоубилачки рат међу рођеном браћом, а с друге стране, да у сред своје земље даде клати на стотине хиљада невиних људи пред фирмом усташтва и хрватства. Повијест ће се о свему томе рећи своје, али хрватски народ треба да претекне ту мало спору учитељицу живота и да што прије изрекне и изврши свој суд и тако опере једну страшну љагу, за коју он као народ збиља није ништа крив.“
Поставља се питање, како то да се непобитна злодела космичких размера над српским, јеврејским и ромским народом своде на српску митоманију и пуко пребројавање костију које дестабилизује „склад“ суживота у региону?
У истој књизи А. Милетића, коју очито Оливера Ковачевић са РТСа није прочитала, а које се по свој прилици гнуша и „неупућено“ католичко свећенство у лику миљеника хрватских бискупа, Стјепана Разума, начелника Надбискупског архива у Хрватском државном архиву (мада је штампана латиничним писмом), наведен је и извештај на више страна капетана бојног брода и војног аташеа Независне Државе Хрватске, Андрића, од 15. септембра 1942. на пријему у Команди Београда код фон Лера, који шаље Министарству хрватског домобранства у Загреб (оригинал у ВИИ, Војни архив, а. НДХ, к. 89, рег. Бр. 2/14-1) где између осталог стоји:
„… 27. и 28. коловоза боравио је у Београду генерал пуковник Löhr.
По његовој писменој жељи, посјетио сам га у Бијелом дворцу на Дедињу 27. коловоза у 12. 40 сати. Код улаза дочекао ме је свечаносник генерала топничтва Badera, Rittm. Princ zu Holcstein и побочник бојник v. Schenk.
………
Истога дана био сам на вечери у Биелом дворцу на Дедињу, што ју је приредио генерал и заповједник у Србији у почаст генерал-пуковник Lőhra.
На вечери је одсутног домаћина, заповједника у Србији генерала топничтва Badera, који је ради смрти своје жене одпутовао у Берлин, замењивао најстарији трупни частник и заповједник дивизије генерал-поручник v. Hinghofer.
………
Врховни заповједник оружничтва, напао је крволоштва усташа против православаца, тврдећи да су до сад у Хрватској 700.000 људи поубијали и да Ниемци морају „крварити ради криве хрватске политике. „Је ли то све било потребно? Питао је пуковник“. Коначно је завршио своје мучне јадиковке са тврдњом, да је једини излаз из ситуације, да Њемачка војска окупира Независну Државу Хрватску. Ја сам му на све могуће начине доказивао да нема право. Он ми је одговорио: „Пустите то, ми имамо точне податке!“
Пуно је невероватних примера садизма испољеног од стране Павелићевих одличника. Поставља се питање, како то да није снимљена нити једна серија или какав филм који ће показати те грозоте из Јасеновца над Србима, Јеврејима, Ромима? Зар није слоган Тијанићеве ТВ – ВИ ИМАТЕ ПРАВО ДА ЗНАТЕ СВЕ? Ево шта „великосрпски митоман“, др Риболи, наводи у свом прећутаном и очито заборављеном сведочењу:
„Дана 9. октобра 1942. послије подне стигао је по обичају Лубурић у логор и након „обиласка“ сакупио је све своје џелате и то баш оне најспособније, те им је на свечани начин предао Павелићева одликовања у форми златних и сребрних колајни, које су наравно добили они, који су у Градини највише људи поклали. Након тог подјеливања одликовања прочуло се је, да те вечери Лубурић приређује у часничкој благоваони вечеру за одликоване и друге високе усташке кољаче. Часничка благоваона била је у једној малој приземној згради одмах десно од главног улаза у логор, а о друге стране, као прислоњено на ту зграду биле су неке мале бараке, у којима су се онда још налазиле неке радионе, међу осталима и бријачница, а у тим су радионама и спавали неки заточеници, који су у њима радили. Један од бријача, који је пар дана након тога био заклан у Градини, позвао ме је, да дођем на вечер к њему и да ћу моћи чути, како се усташе забављају. Како су те вечере биле обично врло рано, а како за вријеме такових оргија није било великих опасности, да би они главни шетали по логору, ја сам се одлучио да пођем у бријачницу и да слушам усташку забаву. И није ми било жао! Одмах након вечере одржао је Макс Лубурић одликованима говор, којим им је честитао и онда је међу осталим говорио о Јасеновцу, као њиховој апсолутној републици, гдје ни једна власт, осим Усташке обране, нема шта да каже и нитко нема право да се мијеша у њихове послове. Затим је дословно рекао: „И тако смо Вам ми у овој години дана овдје у Јасеновцу поклали више људи, него ли Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Еуропи.“ У једној мојој малој биљежници, коју сам потајно чувао код себе и гдје сам имао само значајне белешке, са даном 9. X 1942. ставио сам два мала слова „О.О.“, да ову Лубурићеву изреку не бих заборавио и да бих, ако ми успије спасити главу из онога пакла, могао једнога дана пред свијетом доказати, што је Јасеновац по властитом признању Макса Лубурића. Мислим, да би ова феноменална Лубурићева изјава морала бити позната из властитог чувења и мом другу и добром пријатељу проф. Натку Девчићу, јер држим, да је он свирао са својим оркестром за вријеме те гласовите вечере…“
Или:
„Ја сам на своје очи видио слиједеће дјело фратра Мајсторовића: једног љетњег дана за вријеме подневног одмора налазио сам се код неких другова у заточеничкој канцеларији Циглана, одакле се са прозора добро могао видјети цијели простор пред Заповједништвом и пред часничком благоваоном, гдје су стајали прострти столови, да би гладни заточеници могли видјети, како се усташки бандити добро хране. За једним столом сједио је Мајсторовић и ручао. Сјећам се добро, да је пред собом поред осталога имао и зелену салату. На један пута приступи му један усташа под пушком и нешто му рапортира. Мајсторовић му изда неки налог, усташа оде до главне логорске капије, доведе једног заточеника пред Мајсторовића. Овај је највећим миром одложио вилицу и нож, извадио револвер и без ријечи устријелио јадника, да би затим одмах наставио ручком, а усташи је само рекао: „Зови гробаре“. Касније сам сазнао, да му је онај усташа рапортирао, да је заточеник, којега је некуда пратио, покушао бијег. Да ли је то била истина или не, неће се никада сазнати, само је сигурно, да му је „фратар“ Филиповић највећом хладнокрвношћу одмах судио и наставио даље да једе.“
Слика којој не треба коментар
Ево шта о броју жртава говори човек (др Риболи) који је у Јасеновцу провео „само“ 13 месеци:
„… Приближавајући се свршетку овог мог приказа јасеновачких страхота, желио бих још рећи пар ријечи о цјелокупном броју жртава. Код тога желим поново нагласити, оно што сам рекао у почетку, да се о јасеновачким грозотама уопће не може претјеривати и да је све оно, што сам ја овдје написао тек слаба слика оних страхота, које су се дешавале унутар логорске жице. Међутим, са цифрама је мало другачије, ту се и несвјесно може надодати, која хиљада или стотина и онда цијели приказ губи на вјеродостојности. Ја сам имао у логорској писарни, гдје сам радио посљедњих шест мјесеци мог боравка у логору, прилике, да видим аутентичне пописе толике логорских заточеника толико и оних, који у логор нису никада ни повирили, него су одмах пребачени у Градини и стријељани или заклани. Исто тако позната су ми села, у првом реду српска села, која су усташе у цијелости евакуирали, а становништво, осим малог броја, који је послат у Њемачку на рад, поклали у Јасеновцу односно у Градини. Ја сам чак био сакрио и спремио неке књиге, које би данас могле дати драгоцјене податке не само о бројевима него и о именима, али сам те морао једног дана спалити пред једном генералном преметачином, која је све прекопала и преорала, а да су те књиге нађене, била би цијела логорска писарна изгубила главе. Према свим изворним податцима, које сам ја могао прикупити и срачунати, до дана мог одласка из логора, а то је било 19. јула 1943., побијено је у Јасеновцу између 350.000 и 400.000 невиних људи. Колико је послије мог одласка пало жртава, то ја не могу да кажем, али ако узмемо, да се у броју од 400.000 не налазе претежно чисто логорске жртве, већ највећи број дају околна села, која су масовно заклана, а како тих села послије више није било, те држим, да усташки покољ у Јасеновцу послије мог одласка не би никако могао да досегне још један пута ту цифру. У броју од 400.000 побијених до мог одласка из логора, налази се 40.000 Цигана, 20.000 Жидова, око 20.000 Хрвата, док остатак од око 320.000 представља Србе православце.
ЗАКЉУЧАК:
Јасеновачке грозоте биле су тако страшне, а људске жртве тако огромне, да се човјек с правом може да пита, је ли могуће, да су то починили људи? Одговор је жалостан и тежак: јест починили су људи и то људи, који припадају истоме народу, којему припадамо и ми! И зато дужност свих нас, који смо имали срећу, да изнесемо живе главе из оног сатанског усташког пакла, мора бити у првом реду, да цијелом нашем народу прикажемо величину жртава оних, који се у Јасеновцу пали за слободу и независност наше земље, да чувамо њихову свету и часну успомену за сва времена и да покољења, која ће послије нас доћи, буду знала, да је Јасеновачка земља натопљена крвљу нашег народа, као можда ни један дио наше земље, али да ће из те крви све више и све боље ницати нов живот, нова, права слобода наше велике државе. Ма да су у Јасеновцу пали претежно Срби, ипак је њихова крв помјешана и са братском Хрватском крви, пак и то нека буде залог за сретнију будућност наших народа у великој демократској федеративној Титовој Југославији, коју нитко више неће срушити нити раздвојити.
Али ми имадемо још једну велику дужност: када год сам у Јасеновцу гледао убијања и стријељања, у својој сам се унутрашњости заклео онима, који су онога часа падали, да ћемо их, ако останемо бар неки у животу, осветити и да не смију остати некажњени они, који су та силна злочинства починили…“
Колико су речи овог часног и страдалног интелектуалца из Хрватске допрле до људи и институција у Хрватској говори и констатација, коју је у једној од својих колумни, у ријечком „Новом листу“ (Перачи црних кошуља, 2. 12. 2003) написала Јелена Ловрић:
„За Туђманове наци оналистичке власти у Хрватској се проводила рехабилитација усташтва. Руку на фашистички поздрав дизали су и министри, ендехазијско се знаковље истовјетило с домољубљем. Пуно се десетљеће народу испирао мозак, млади су тако одгајани. Отупила је дистанца, створила се навика, усташки су сентименти постали нормалност. С промјеном власти прије четири године, ни у том погледу није направљен одлучан заокрет. Десничарски су екцеси пролазили некажњено и без јавне осуде. Споменик Францетићу није уклоњен. Власт није систематски радила на промјени другачије климе, нису измијењени ни накарадни школски уџбеници, лустрација је колективне свијести препуштена невладиним иницијативама“.
Је ли се ишта, суштински, изменило од времена када је писана ова колумна, осим да и у Србији постоје они који релативизују усташтво и његове домете?
Поставља се питање, како ми у Србији обележавамо дане страдања? Изгледа баш онако како се бринемо и о гробљима жртава и ратника. Постоје државни и црквени дани, који би требали да буду достојно обележени. Али, да ли то уистину чинимо? Није ли апсурдно да су у Немачкој међу најмоћнијим организацијама оне које воде рачуна о својим војним гробљима, да је у значајној мери укључена и немачка омладина, док је НВО сектор у Србији углавном негативно настројен према свакој примисли када се ради о овим питањима. Озакоњене институције су препуштене себи и ентузијазму малобројно упослених па нам се отуда чини сасвим разумљивим да се пут Доње Градине, тог највећег града смрти, не запућује нити један ђачки аутобус из Србије. Солун, Истанбул, Беч, Будимпешта, Праг, Рим, Мадрид, Барселона, Париз, па и Будва ближу су нам од ма којег стратишта. Незамисливим се чини да српска деца посете тако важна места попут Доње Градине, кроз која, у то сам сигуран, пролазе сва деца у Израелу, када је Јад Вашем у питању. Узмимо на пример, колико Земунаца данас зна да је на хиљаде, превасходно младих људи, у највећем броју Срба, било одведено из тог града и околине, од стране усташких агената у Стару Градишку у пролеће 1944. и убијено у другој половини септембра те године у Ускочкој шуми, надомак тог логора?
Када сам, непосредно пре објављивања Милетићеве књиге звао СУБНОР Земуна да ме упуте, где се налази какво спомен обележје на те дане злочина и терора власти Независне Државе Хрватске, добио сам одговор да тако нешто не постоји.
Када би имало било воље и части, бар док има још живих сведока, нашло би се на стотине закоровљених гробишта НН лица на обалама Саве који су од Граника плутали ка Београду увезани у жицу, прекланих вратова, маљем располућених глава и распорених стомака. Да је памети, те кости би се сабрале и достојно похраниле у једну спомен костурницу. Колико људи зна за део Доње Градине који се зове Пепелиште у коме су власти Независне Државе Хрватске, спаљивањем лешева, покушали да затру трагове бестијалних злочина? Колико људи данас зна да су 1944. по Јасеновцу падале и „савезничке“ бомбе? Колико људи заправо зна да када се говори о Јасеновцу заправо се говори о систему логора а не о неколико ари плаца на коме почива Богдановићев „камени цвет“?
Сумњам, да је од времена доношења Закона у Народној Скупштини Србије о Музеју жртава геноцида икада вођена расправа са жељом да се помогне и унапреди рад ове институције, да се створе оптимални услови, да обавезе преузму бројна министарства од Министарства просвете па надаље, да се створи атмосфера опште бриге за толике милионске жртве у последњих 100 година, да у Управном одбору седе најугледнији и најчаснији људи. Ништа боље није ни у Републици Српској.
Озакоњене институције би требале да буду врховни ауторитети у тим областима, са десетинама и стотинама упослених, са стотинама и хиљадама домаћих и страних сарадника. Али авај… 2010. године остао сам згранут када сам на изложби Музеја жртава геноцида у Крагујевцу, посвећену 22. априлу, Националном дану сећања на жртве геноцида, коју је уз ванредне напоре и личну пожртвованост организовао малобројни тим запослених у овом музеју (с обзиром у Београду нису могли да нађу одговарајући простор) видео између осталог и фотографије убијања неколико хиљада сељака у српском селу Драгинац. Колико становника Србије уопште зна за тај злочин, који је претходио Крагујевцу, Краљеву…
Како ствари стоје, независно од ентузијазма и ванинститунационалног рада, готово сам сигуран да ће једнога дана у Хрватској у потпуности и јавно превладати некритички став у вези Јасеновца, Јадовна, стотина јама и стратишта и да ће се поновити погром и ово мало преосталих потомака више пута кланог народа. За то одговорност сносе пре свега Србија и Република Српска својим недовољним чињењем.
Дон Кихоти јесу омиљени јунаци. Нажалост, њихови неуспеси и порази су заправо порази и страдање превасходно обичног народа.
Када се помене Јасеновац, у мени увек зазвони она громка тишина Доње Градине, у мојим очима посиве обале Саве и пепелишта од спаљених лешева, зачујем гласове почившег пријатеља, дубичког проф. историје Станка Ћосића, и једног од најзначајнијих ауторитета по питању овог система концентрационих логора, Антуна Милетића, коме српски род треба да захвали што је први, у невреме, почео да објављује аутентична документа, о том злочиначком државном пројекту при чему је озакоњено и награђено убијање читавих народа.
Волео бих да верујем, да је дошло време када ће се Влада Србије позабавити својим обавезама и у овој области. Ако је она та која по Закону поставља директора и Управни одбор, онда се ваљда с правом надамо и очекујемо да именоване особе буде у довољној мери компетентне и јавно експониране, као и да се приликом одређивања услова рада и средстава Народне Скупштине, Србије и Републике Српске, не руководе изговорима и светском кризом, јер много мање кошта чување сећања на страхоте прошлих времена него нове погибељи. Уосталом, Јад Вашем није на другој планети, а од добрих искустава и праксе не треба бежати.
Нека ми читаоци не замере, што сам се руководио дугим цитатима непосредних сведока обзиром да наши људи не осећају потребу да читају овакве књиге, пуне бола и страшних слика, мислећи ваљда притом, како су Срби већ све погубили што се погубити могло, па зато ваљда могу да се препусте равнодушју и забораву. Време и факта су показали да управо такав однос нашег народа подстиче агресију и нове геноциде истих идеологија које су то чиниле у најмање протеклих 100 година, и да те убице и злочинци мисле да им вреди да чине то што чине док је и једног Србина. Отуда толико Стјепана (Не) Разума који ће својим бестијалним лажима убијати мртве. Јер шта рећи за бестијалност коју износи миљеник хрватских бискупа који вели како: ...„Уосталом треба знати ко је почео. А почели су четници побуном у јулу 1941. против законите хрватске власти“.
Многи би рекли како овај човек који „обнаша“ врло значајну дужност у Надбискупском архиву Државног архива Хрватске, има пред собом након изреченог два исходишта: прво, бесплатну помоћ у каквој установи за ментално оболеле а другу, какву исходује свака демократска држава, одмор на дуже време у букагијама чији би донатор могао да буде нпр. надбискуп Бозанић. Пренебрегавтати чињенице, да је Систем логора смрти Госпић, Јадовно, Паг почео да функционише већ 21. априла 1941., и посредно тврдити да се злочин у Гудовцу, од 28. априла исте године догодио после 21. јула не може понудити другачије од два понуђена решења.
На крају, у
сусрет 13. септембру, који је Српска православна црква уврстила у свој календар
као Дан сећања на јасеновачке мученике, ради подсећања наводим песму, из више
пута поменуте књиге Антуна Милетића, насталу 1945. године, чији аутор је
непознати песник који је потписан као Србин – Сремац (документ у ВИИ, Војни архив, а. НДХ, к.317, рег. бр. 6/1-2.)
Пловите, српски лешеви
Пловите, плов’те црни лешеви,
Укочени лешеви Срба и Српкиња
Лешеви људи, жена и нејаке деце.
Пловите Тисом, Дунавом и Савом,
Пловите Дрином, Врбасом и Дравом,
Пловите Дрином, Купом и Кораном,
Пловите по гробљу ваших снова, нада и жеља
Ископаном од Хрвата, браће рођене,
И од Мађара, вечних пријатеља.
Пловите лешеви српских мајки
Са одсеченим дојкама,
Збринута су деца, анђели ваши мали;
Хрватски јунаци су се постарали
Да и дечица српска плове водама.
Пловите лешеви српских попова
И не брините се, што су вам очи избодене,
Разорене су цркве ваше и спаљене књиге црквене
А мртва паства ваша нема ни гробова.
Црни лешеви српски, пловите тихо и немо
Рекама српских земаља,
Вода ће да вас грли, да вас преврће и ваља
И да вам жубори погребну песму.
А када стигнете у путу вашем последњем
До обале мајке Србије
И будете на домаку града Београда,-
Врисните, српски лешеви,
Врисните унакажена телеса,
Врисните вриском авети.
Језиви врисак ваш проломиће земљу и небеса
И пробудите одасна Бога Правде
Да вас освети.
Златомир Лазић
Извор: недељник Сведок