Иванишевић: Факти доказују геноцид у НДХ

Иванишевић тврди је тихи послијератни бојкот хрватског, муслиманског, а дијелом и југословенског државног руководства деценијама био присутан у свим, поготово међународним збивањима у вези са јасеновачким логором.

Милиони људи су убијени у бројним концентрационим логорима широм Европе. Од кога су тражени спискови за Аушвиц и десетине других концентрационих логора? Та сулуда идеја није присутна у Европи, већ само на просторима бивше НДХ код потомака бивших господара јасеновачког логора, упозорава Иванишевић у интервјуу Срни.

Он као примјер релативизације геноцида наводи да је у образложењу за формирање Информативно документационог центра у Сарајеву /које је изостављено на сајту овог центра/ писало да је Јасеновац "опасан примјер употребе жртава" и да је "србијански режим користио бројке које никада нису биле јасно и поздано утврђене и темељене на именима жртава".

"Можда им је дошло до свијести да је Турска, скоро сто година послије погрома Јермена, оптужена од свјетске јавности за геноцид. Зашто то у догледној будућности не би снашло и одговорне за злочине геноцида над Србима у БиХ и Хрватској?", пита Иванишевић.

Послије Другог свјетског рата, каже Иванишевић, усташке злочине су упорно покушавали да прикрију или бар умање хрватски комунисти и власти, а државне и научне институције и поједини истраживачи у Хрватској, без осјећаја моралне одговорности, говоре о Јасеновцу као о безначајној епизоди из Другог свјетског рата.

"Они данас чак наступају и са дозом ниподаштавања тог случаја. Да постоји могућност негирали би и само постојање овог логора. А то би можда и успјели да је ријеч само о српским затвореницима", наводи он.

Иванишевић оцјењује да су хрватски комунисти и касније хрватске власти настојали да умање обим и карактер злочина, како би заштитили своју државу и народ од оптужби за геноцид.

"То карактерише ставове и понашање свих значајнијих Хрвата, од Јосипа Броза Тита и Мирослава Крлеже па наниже. То је објашњење што ово мучилиште и стратиште стотина хиљада људи, превасходно Срба, никад није доживјело пуну међународну афирмацију попут осталих концентрационих логора у Европи", сматра Иванишевић.

Он упозорава да су заборављене или намјерно заташкане друге јаме и стратишта Срба у НДХ, те да је "невоља што се сва та стратишта налазе у државама гдје је већински народ онај који је највише одговоран за страдања Срба".

Иванишевић наводи да је на територији данашње БиХ 1910. године, према аустро-угарском попису, православаца било за 214.000 више него муслимана, а на крају 20. вијека, попис из 1991. године показао је да је у БиХ било 535.000 муслимана више него Срба.

"Познато је да су на почетку 20. вијека Срби у Хрватској чинили више од трећине становништва, а према посљедњем попису, било их је свега 4,6 одсто укупног становништва. За сваког објективног човјека ови показатељи су довољан доказ о томе да ли је и над којим народом извршен геноцид", напомиње Иванишевић.

Он подсјећа да је Краљевина Србија у Првом свјетском рату изгубила за своје услове огромних 1.247.435 становника, или 28 одсто укупне популације, а у Другом свјетском рату страдало је 1.607.000 Срба или 16,25 одсто укупне српске популације у тадашњој Југославији.

У истом том рату Енглези су изгубили 0,8 одсто популације, Италијани 0,9 одсто, Французи 1,4 одсто, Нијемци 6,1 одсто, а СССР између 8,8 и 12,9 одсто својих држављана.