Имена наше немарности: Јасеновац и Доња Градина

 

Овај простор је место најбруталнијег губилишта једног народа у читавој историји Европе. Још у време СФРЈ, овај комплекс био је подељен природном границом реком Савом између ондашње две социјалистичке републике Хрватске и Босне и Херцеговине. Након грађанских ратова 1991-1995. године река Сава је и даље остала вододелница Јасеновца и граница између овог пута независних и међународно признатих држава Репулике Хрватске чланице ЕУ и Републике Српске - Босне и Херцеговине.

Као и 1945. године када су усташе напуштале овај злогласни логор, подижући у ваздух све за собом покушавајући да униште трагове геноцида, тако су 1991. године њихови унуци пробали да наставе њихов незавршени посао када су запалили музеј Јасеноваца који се налазио на месту некадашњег логора. Споменик у виду каменог цвета, дело архитекте Богдана Богдановића, повампирене неоусташе у свом прародитељском нагону нису успеле да сруше. Музејска и архивска грађа захваљујући кустосу овог музеја Сими Брдару, пребачена је у његов стан у Козарској Дубици, где је била све до 1999. године. Поменута архива је исте године премештена у Ахрив Републике
Српске у Бања Луци. Следеће године, 27. октобра 2000, тадашњи предсједник Владе Републике Српске, Милорад Додик потписао је споразум са директором Меморијалног
музеја холокауста САД у Вашингтону, Даниелом Салцманом о предаји архивско – музејске грађе овом музеју.

Министарство просвете и културе Републике Српске, расписало је 2009. године конкурс за израду Идејног урбанистичког решења Спомен – подручија Доња Градина. Комисија поменутог министарства је исте године изабрала за најбоље идејно решење рад ауторског тима предузећа ,,ПРОЈЕКАТ“ а.д. Бања Лука. Чак је било најављено и постављање камена темељца, већ наредне године.

 

И од тада ... до сада?

Зашто смо као народ тако немарни када је у питању Јасеновац и Доња Градина?Једном приликом ми је један духовни старац рекао да човекова немарност убија његову храброст. Изгледа да ова поука подједнако важи и за народе. Сигурно постоје оправдани разлози зашто нисмо у стању да урадимо овај посао који је обавеза и пред Богом и пред другим народима. Ови разлози нису сигурно матријалне природе, они не могу бити изговор у немању новаца. Они леже у нашем колективном свесном и несвесном. Мален је наш ум да то разуме, а још мањи да тај Гордијев чвор размрси. Чвор који не може и не сме да се одреши као што је то учинио својим мачем Александар Македонски. Потребна је хируршка прецизност и монашка смиреност једне читаве плејаде одбраних Срба из света науке, културе, уметности и религије да завидају ту непреболну живу рану рода нашега

Реч Јасеновац у колективном бићу српског народа врхуни у равни са најскупљом српском речи - Косово. Управо ових дана, када се Косово као срце Србије чупа и пресађује у недра Велике Албаније, обавезни смо да се Св. Јасеновачким и Староградишким мученицима одужимо на начин како то доликује онима који заједно са Св. Лазаровим косовским витезовима, пред престолом Господњим чувају српски род од његове пропасти. У нашој обавези је да саградимо здање трајног памћења и будућим генерацијама развијамо дух незаборава и праштања.

Као и кроз векове и данас је велика заслуга СПЦ на очувању идентитета српског народа. Уврштавањем Јасеновачких и Староградишких новомученика у православни календар (13. септембра по новом, а 30. августа по старом календару) они бивају и званично уписани у колективну меморију српског народа. Посебна захвалност припада Одбору за Јасеновац СПЦ на чијем челу се сада налази владика бањалучки Јефрем. Велики допринос на овом послу дао је и даје садашњи викарни епископ, владика липљански Јован, као и Душан Басташић председник Удружења Јадовно 1941. Заслуга припада и бившем предсједнику Владе РС, проф. Владимиру Лукућу који је као председник Извршног одбора Удружења Јасеновац Доња Градина, организовао више међународних конференција о Јасеновцу. Треба рећи и то, да се у Музеју Републике Српске у Бања Луци у оквиру сталне изложбене поставке налази и део који је посвећен Јасеновцу.

2013. година је јубиларна и посвећена је 1700-годишњици доношења Миланског едикта, којег је прокламовао римски император, а потоњи Св. цар Константин Велики. Цар који је родом из Ниша и управо у овом граду 6. октобра на празник зачећа Св. Јована Крститеља, биће одржана централна прослава на којој ће се служити света литургија, уз саслужење свих помјесних православних патријараха. Следећег дана, 7. октобра њихове светости служиће такође свету литургију у главном граду Црне Горе у Подгорици, на освештању новосаграђеног храма Христовог Васкрсења.

Да је било свести и савести у државном руководставу Републике Српске, 8. октобра служила би се и трећа литургија у Градини где је требало досад саградити Меморијални комплекс Доња Градина - Јасеновац. На том месту на коме читава васељена треба да клекне, а међу првима римски епископ који је себе прогласио „непогрешивим" у тумачењу хришћанске догме. Њихове светости помесне православне патрике и владике требају да одслуже, можда на првом месту свету литургију управо у Градини над светим моштима српских хришћанских новомученика. Новомученика као у време римиских злогласних царева који су пре цара Константина, на ритуални начин убијали невине људе у Риму само зато што су исповедали живог Бога Исуса Христоса Пантократора. 1628. година од доношења Миланског едикта над једним хришћанским народом извршен је ритуални погром од стране другог „хришћанског“ народа, пред
очима и „под благосвом“ опет Рима, овог пута од стране римског епископа тј. папе Пија XII и његовог „узоритог“ кардинала загребачког Алојза Степинца, кардинала кога ће 3. октобра 1998. Године, папа Јован Павле Други прогласити блаженим.

Зашто је градња Андрићграда у Вишеграду, већи приоритет него градња споменика највећем српском граду под земљом. Прави и једни одговор треба затражити од државног врха Репбулике Српске и Србије. Сигурно је да су председник Репбулике Српске Милорад Додик и вицепремијер Владе Србије Александар Вучић, на недавном заједничком састанку у Вишеграду са прослављеним свјетским режисером и још већим неимаром Немањом Кустурицом, разговарали на ову тему. Њихове државничке визије сежу много даље и дубље него што аутор овог текста може и да замисли. Јер свим мислећим Србима је „јасно“ да је на политичкој сцени Републике Српске и Србије права плејада „државника и мислиоца“ који својим подвигом и жртвом за свој народ превазилазе и саме Немањиће.

Питање израде пројекта урбанистичког и архитектонског решења Спомен -подручија Доња Градина – Јасеновац, као и његове реализације, морао би имати за циљ мобилизацију комплетног српског народа, на првом месту државaСрбије и Републике Српске-БиХ и Дијаспоре (нпр. Конгрес српског уједињења)

...

ПРЕДЛОГ

 

*Иницијативни одбор *пројекта изградње Спомен-подручја Доња
Градина-Јасеновац:

· Председник Републике Српске (иницијатор)

· Председник Србије

· Патријарх Српски

· Престолонаследник принц Александар Други Карађорђевић

 

*Покровитељи* пројекта изградње Спомен-подручја Доња Градина-Јасеновац

· Влада Републике Српске

· Влада Србије

· Сабор српске Православне Цркве

· Дијаспора

 

 

КОМИСИЈА ЗА ИЗБОР НАЈБОЉИХ РАДОВА

*СТРУЧНИ део комисије*:

· Најбољи стручњаци из области урбанизама и архитектуре у Републици
Српској, Србији и Дијаспори.

· Декани Архитектонско-грађевинских факултета у Републици Српској и
Србији.

 

*УМЕТНИЧКИ део комисије: *

· Најзаслужнији представници књижевника, сликара и вајара Републике
Српске и Србије.

· Одбор за Јасеновац Српске Православне Цркве.

 

Стручној и умјетничкој конкурсној комисији за израду урбанистичког и
архитектонског решења Спомен подручија Доња Градина – Јасеновац, предочити по два рада (један урбанистички и један архитектонски) из Републике Српске, Србије и Дијаспоре.

 

Пише Синиша Синадиновић

Извор:  ФРОНТАЛ.СРБ