Хрватски бранитељ чува српски манастир

Никакви путокази на аутопуту не наводе путнике да се приближавају месту где су усташе масовно убијале Србе, Јевреје и Роме

Спомен подручје "Јасеновац": поглед на споменик Камени цвет (Фото Раде Крстинић)

Од наших специјалних извештача

Јасеновац – Језиво звучи симфонија ветра, са кратким паузама тишине, када се сиво небо примири. Немо корачамо кроз некадашњи логор смрти Јасеновац, ка језеру и споменику Камени цвет који се види километрима далеко. Требало је да тај бетонски споменик симболизује ново рађање и да слави живот и заједништво. Споменик одавно не личи на цвет. Подсећа на џиновски патрљак, одломљени комад наших заблуда. „Забрана купања и риболова на спомен-подручју!”, пише на табли испред језера, над којим се уздиже дело архитекте и некадашњег градоначелника Београда Богдана Богдановића.

Пише само то. И ништа више.

И опет урличе ветар. Потом се све утиша. Одаје ли то небо пошту жртвама у сабласно пустој равници, прекривеној хумкама?

Ко би могао, Господе, да забаци пецарошки штап или да се брчка у језерцету, у епицентру једног од најстрашнијих логора у Европи током Другог светског рата?

Али, пише само то. Да не сме да се лови риба и да не сме да се плива. Ваљда, када запече сунце, оближњи свет потражи плажу. Нису је ваљда тражили у Јасеновцу? Можда зато на читавом, чини се, бескрајном пространству логора пише баш само то. И ништа више...

И мучно је шетати уклетом стазом концентрационог логора некадашње фашистичке Независне државе Хрватске, док слутимо како се можда испод наших ногу налазе посмртни остаци невиних жртава које су возовима транспортоване у стратиште надомак Саве. Мутна, надошла река, која дели Хрватску и Босну, назире се кроз шипражје.

Возом су довожене жртве, на уској прузи која је водила до последње станице, зване смрт. Зване Јасеновац...        

Никакви велики путокази на некадашњем аутопуту „Братство и јединство”, чак ни сасвим обичне ознаке, не наводе путнике да се приближавају месту где су усташе масовно убијале Србе, Јевреје и Роме.

После скретања са аутопута Београд–Загреб, или како се већ данас зове, само мали знак усмерава ка Спомен-подручју Јасеновац. Бирајте, драги путници, као да иронично поручује бандера на којој се налазе два путоказа: лево је место усташког логора страве, десно је етно-ресторан „Код Рибића”. Ако скренете лево, духови прошлости опседаће вас још дуго, пошто напустите и ту равницу, и тај споменик, и то језеро, и тај воз, и ту таблу о забрани купања и пецања.

Ката и Круно Марас са пријатељем Зораном Русићем

Ако скренете десно, ручаћете, прсте да полижете!

Улазимо у варош Јасеновац. Фасаде кућа ишаране су гелерима и мецима, иако је од рата прошло готово две деценије. Од последњег рата. Село је у подне пусто.

– Мртви живима очи отварају – исклесана је порука на спомен-обележју у центру села, подигнутом у част палих Јасеновчана у НОБ-у.

Један човек стоји испред сеоске продавнице. Поздрављамо га и представљамо се. Новинари смо, из Београда.

– Оооо, па добро нам дошли – отегнуто прича мршави, високи мештанин.  

– Ово је највећи српски подземни град. Лежи вас доле милион. И биће вас још, не секирајте се. Него, сада сте сигурни, сада је мир – смеје се човек уносећи нам се у лице. 
Попио је неколико чашица ракије, очигледно је. Како да га назовемо човеком?

Маше нам. И не скида презриви осмех са лица. Мора да су тако изгледали чувари логора. Треба му само заменити јакну црном, усташком униформом. Али, нисмо желели да се окренемо за њим.

Дошли смо да сазнамо како живи православни манастир усред места које је симбол страдања Срба у Другом светском рату. Испред манастира СПЦ стоји још један човек. Да, он је човек! Тај буцмасти, доброћудни Јасеновчанин. Причамо му о „добродошлици” испред продавнице.

– Пустите будалу. Не обазирите се, има неколико таквих пијанаца који причају глупости. Ја сам био пиротехничар, а сада сам у мировини. И све пропада, читав Јасеновац. Сви дижу руке од њега. Погледајте натписе на кућама, људи беже одавде. Пропаст жива – прича човек.  

Манастир је закључан. Узалуд звонимо на капији.

– Погледајте ону розе кућу. Тамо живи Ката Марас. Потражите њу. И добро нам дошли – маше нам човек.

Ко је он? Прави полутан. Ћаћа му је Србин, а мајка Швабица. У џепу му је путовница. Изјашњава се као Хрват. Жена из розе куће чује галаму. Откључава капију манастира и виче нам:

– Сестра Медијана неће бити ту сигурно до вечери. Хајдете код мене, на кафу – позива нас. Спроводи нас кроз двориште манастира, а потом уводи у свој дом.

Чудима никада краја, у вароши Јасеновац. У лепо уређеној дневној соби седе два мушкарца. Катин муж, Круно Марас, на брзину се пресвлачи. И упознаје нас са својим најбољим пријатељем, Зораном Ристићем. Обојица су из Јасеновца.

– Шта кажете на ово братство и јединство? Зоран је Србин, ја Хрват – смеје се Круно.  

– Добро нам дошли у Југославију – смеје се и Зоран. 

Манастир СПЦ у Јасеновцу (Фото Раде Крстинић)

Да смо желели да наместимо овакву причу, не бисмо успели. Најпре нас је дочекао усташа приправник, који базди на алкохол. Али, брзо смо га заборавили. Потом смо попричали, као људи, са пиротехничарем полутаном. А сада пијемо кафу у хрватској кући, чији домаћини чувају српски манастир!  

– Ваљда је то нормално. Код мене су резервни кључеви, ту сам кад затреба – сада се слатко смеје Ката.

– Има још нешто сасвим неуобичајено. Ја, као Србин, не знам добро ћирилицу. А Круно је зна одлично – каже Зоран. 
Он је напустио Јасеновац, отишао у Данску, ради тамо као мајстор, а живи као цар. Оженио се муслиманком.  

– Имамо, дакле, овде у кући, све народе и народности – наставља Зоран.

Није ни ту крај овом чудном дану. Круно је бранитељ. Ранила га је касетна бомба које су бацали Срби. Скида мајицу и показује ожиљке.

– Видите, тада сам мрзео Југославију. Побегао сам из ЈНА 1991. године. А сада, не знам шта бих све дао да нам се врати стара Југа. У последње две године је све јако тешко. Од када смо ушли у Европску унију, све је горе! И како ћу, ја, рецимо, мрзети Србина Зорана, када нам је његов отац током последњег рата одржавао имање? Ја могу мрзети можда онога који је бацио касетне бомбе на мене. Али не могу мрзети више ни једног другог Србина. Зато и чувамо православни манастир. Зато што је ваљда то нормално – прича Круно.

И позива мобилним монахињу Медијану. Потом нам пружа телефон. Медијана нам каже да неће стићи до касно увече и поручује да је не чекамо. Заиста, журимо ка Загребу. Медијана је у манастиру ионако тек неколико месеци, пошто се њен претходник, отац Пантелејмон, такође кратко задржао у Јасеновцу. Потом је отишао даље. Ваљда до Београда... Донедавно је Пантелејмон служио у Јужноафричкој Републици, па је оданде слао фотографије на којима, мисионарски, крсти неколико малих Зулу ратника.

Ката Марас познаје добро историју манастира и повест места. Али, попут њеног супруга и пријатеља Зорана, они мало говоре о логору Јасеновац, јер они живе ту, поред њега. Бранитељ југословенске оријентације и чувар српског манастира, нагло се подиже и позива нас да обиђемо његово имање. Хајде да оставимо мртве на миру. Круно гаји огромне коње, хрватске посавце, генетски створене да вуку најтежи терет по мочварном земљишту.  

Круно јаше кобилу Ленку без седла, потом изводи акробацију и стоји на њој, док за њима, лајући, трчи Маза, мршави, овчарски пас. Маза је, заправо, прикривени тигар који чува стоку породице Марас, које је све мање...

Испили смо кафу, ушли поново у двориште манастира и прекрстили се. Марасови су дуго махали за нама. Овога пута радо смо се осврнули и махнули им. Иза нас остали су логор смрти, један зао човек и неколико добрих људи.

 

Извор: ПОЛИТИКА

 

Везане вијести:

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ Само ти, дијете, ради свој посао – најважнија српска реч

Јасеновац: Кућица у (коцкастом) цвијећу, трава око ње...

Скандалозна иницијатива хрватских историчара - Приказују Јасеновац као логор за усташе!