Говор господина Илије Ивановића, представника страдалника српског народа у Јасеновцу 12.05.2013.

Поздрављам све присутне, укључујући руководство Републике Хрватске, на челу с Предсједником. Пало ми је у част да се обратим овом скупу, као представник српског народа и страдалник Јасеновца. Ја сам дотјеран у Јасеновац 1942. Године, као дјечак од непуних 14 година. Био сам у логору распоређен у групи – Дјеца. Поред осталих група, радних група, у том логору постојала је и дјечја група, можда јединствена и у свијету. Са мном је тада дотјерано негдје око 300 до 350 дјечака, углавном с Козаре.

 

Нас стотину је било одређено и одмах одвојено да учимо занате. Мене су одредили да идем у бријачницу. Провео сам двије године и десет мјесеци у логору Јасеновац у бријачници на циглани. Заједно је била браварија и бријачница. Доживио сам све страхоте, био присутан свим наступима. Пар пута су они, када су водили, захтијевали да се иде у наступ, логораши Стјепан Млинарић из Дарувара и Далтон Тантум, затим Херман Стеин, који је био бравар на циглани су ме знали сакрити под браварску клупу и мало натрпати неког алата. Називали су ме сином пошто сам најмлађи међу њима. Кад би се вратили с наступа, онда су мене извадили одатле. Био сам присутан када су вјешали логораше. Био сам присутан и овоме, што је споменуо Борис Браун, када је Динко Шакић из пиштоља убио др. Бошковића. Био сам присутан многим наступима.

 

Живећи и радећи на циглани, свакодневно сам одлазио на пумпу близу Усташког заповједништва, гдје је била часничка менза, тако да сам скоро свакодневно видио Пицилија, Љубу Милоша, Динка Шакића, фра. Филиповића Мајсторовића и остале. Посебно се сјећам једног младог усташе. Драган Бонзо се звао. Он је нас једном, који смо покушали да се ивучемо некако из логора, ухватио и хтио удавити. Држао нас је за врат, па кад види да ћемо се онесвијестити, он би престао. Ја не бих причао о логору Јасеновцу много. Много је написано, много причано. Све су страхоте углавном познате. Желио бих само рећи једно, да ту, у тај логору су догоњени Роми, Жидови и Срби, углавном и већином и без пресуда, комплетно читаве породице. Сјећам се, послије офензиве на Козари, и раније, у вагонима су довожени. Многи нису ни ушли у тај логор, који је тада био ограђен жицом, касније је изграђен и зид. Усташе су одвајали само способне и млађе људе и свраћали у овај дио логора којег су називали радни. А већина других - жене, дјеца, старци су вођени на скелу и превожени у Градину. Од моје породице, рачунајући закључно с другим кољеном, овдје у Јасеновцу, у Старој Градишки, Млаки и Јабланцу, оставило је животе 27 чланова. Ту ми је отац и многи други, да их не набрајам.

 

Они нису никад имали у том логору вишак радне снаге. Преко љета је било много логораша јер су их користили за рад у пољима и остало, а ујесен није било вишка. Тај вишак је завршавао у Градини. То је велико зло. Ово је био логор смрти. Овдје се догодио најтежи геноцид. Овдје су уништавана дјеца у колијевци, овдје је уништавано све. Истина је да је ту највише страдало Срба. Али и Жидова и Рома. Међутим, страдали су и многи Хрвати и остале националности који су се усудили проговорити против те страховладе и усташког режима. Мени је јако жао, морам то рећи, што је на овом комплексу логора послије Другог свјетског рата све уништено. Вјерујте ми, био сам двије године и десет мјесеци точно, овдје. Провео сам толико, а сад кад дођем, ја се не могу снаћи гдје је шта било. Жао ми је што није бар нешто, нека барака или нешто, што је аутентично, остало. Овдје ништа не изазива на ону језу која је стварно била. Ово је излетиште. Молим вас, молим руководство РХ, и поред све кризе економске и осталог, да нешто више учини, да се бар нешто обиљежи, да се човјек може присјетити како је то изгледало. Дакле, да се обнове бар они споменици који су оштећени зубом времена, почевши од Старе Градишке, Јабланца и Млаке, преко Јасеновца и даље до Јастребарског. Ја молим још једном да се нешто учини мало више, да се то боље означи. И на крају желим поручити да развијате љубав, развијате, још једном наглашавам љубав, учите своје синове, кћери, унуке и праунуке само љубави, без обзира на националну, вјерску или било коју другу припадност. Само љубав може спасити нас све скупа да се не догађа ово зло које се догодило у току Другог свјетског рата и да се не понавља. Немојмо заборављати шта је било, учимо младе генерације, доводимо школе, ученике, учимо их и причајмо истину.

 

Извор: ЈУСП ЈАСЕНОВАЦ

 

Ilija Ivanović

Видео: Култура сјећања и памћења - Илија Ивановић

Dušan Bursać: ANĐELI U PAKLU