Душко Бошковић: Знамо ли шта је геноцид?
Покрштавање Срба Дубица 1941.
Данас су сви медији редом препуни ријечи „геноцид“ и потежу је свако мало, тако да постоји могућност да та ријеч изгуби свој прави смисао и излиже се од претјеране употребе, па није згорег осврнути се на саму ријеч „геноцид“ и видјети шта она у ствари означава.
Ријеч геноцид је кованица од грчко-латинске комбинације генос – род, народ и accidere – убити. Уведена је да се означи злочин намјерног, потпуног или дјелимичног уништавања народних, етничких, расних и вјерских група. Спада по Википедији у најтежу врсту злочина против човечанства.Најтежа врста злочина као примарни из којег произилазе сви остали злочини мора бити злочин изазивања рата, тј. злочин против мира. Али како ратове изазивају они који и одлучују шта ће се како звати и третирати, тешко ће се пробити истина о примарном и највећем злочину из којег произилазе сви остали. Зато ће нас наставити свакодневно бомбардовати са медија термином геноцид, да ће људи заборавити шта је то у ствари и свако убиство или оштећивање више од једног човјека ће постати геноцид.
Једног дана ће и педерско-лезбејски лоби излобирати (корумпирати) владе држава да донесу закон да се свако пребијање њихових чланова на улицама широм свијета када изађу да се поносе својом неприродношћу, третирати као геноцид.
Термин “геноцид” усвојен је на засједању Генералне скупштине УН 1946. године. За разлику од етничког чишћења, гдје је циљ да се са одређене територије уклони одређена групе људи, протјеривањем у које је обично укључено и физичко уништење, код геноцида је циљ физичко истребљење. Ради илустрације ћу навести да је одличан примјер за оба ова појма оно што је урадила Хрвацка држава Србима у другом свјетском рату.
Геноцид је увијек организован, мора постојати намјера и акција, тако да постоји проблем са декларисањем догађаја у Сребреници као геноцида, јер још није пронађена намјера, пошто се један судија Хашког трибунала изјаснио да постоји проблем са откривањем наручиоца злочина у Сребреници.
То са хрвацким геноцидом над Србима није случај, јер постоји и објелодањена је намјера. У НД Хрватској су донешене одредбе за одвајање Срба од Хрвата, ради касније лакше елиминације, као што се и у Р Хрватској одузимањем Србима конститутивних права која су имали, такође обављала предрадња за касније лакше елиминисање.
Иначе је генерално проблем са употребом ријечи “геноцид” у ратовима насталим разбијањем Југославије. Сама ријеч “геноцид” има у себи ријеч ген, а Срби и Мусимани тј. Бошњаци имају исти генетски код. Да неки Бошњак умјесто арапског имена има неко србско народно име (Огњен, Ведран, Горан и сл,) и не иде у џамију, не би се ни по чему разликовао од неког Србина са народним именом који не иде у цркву. О случају са Хрватима који имају углавном сви редом србска или старосрбска имена и србски наставак “ић” у презименима, је још теже направити међусобну разлику. Дакле, ријеч геноцид није никако одговарајућа, јер се све дешава у оквиру исте генетике. Морала би се смислити нека друга погоднија ријеч за покушаје уништавања вјерских група међусобно, када су противници истог генетског материјала.
Такође је потребно смислити и другу ријеч за уништавање комплетних градова укључујући и становнике. Примјер за то је уништавање атомским бомбама јапанских градова Хирошиме и Нагасакија.
Слиједећи проблем са ријечју „геноцид“ је што је преуопштена и не означава количину, јер није исто утаманити пар хиљада или пар стотина хиљада људи. Поготово ако се узме у обзир укупни број неке количине људи. Утаманити пар хиљада људи милионске популације није по ту популацију једнако катастрофално, као по популацију од неколико десетина хиљада људи. Инжењери би лако ријешили проблем градирањем ријечи „геноцид“ додавајући префиксе мега, гига, тера, мада ово није баш прикладно. Не звучи хумано, ипак се ради о људима, а не техникалијама.
Али се ипак мора пронаћи неки згоднији начин нијансирања количине злочина, јер никако није исти злочин када неко афричко племе истријеби неко друго, или када се у Турској истријеби милион и по Јермена, или у Хрвацкој само у Јасеновцу по неким њемачким изворима 700.000 Срба.
Такође је потребно под геноцид подвести и оно што су радили ватикански службеници у другом свјетском рату у НД Хрватској. Ради се о масовном покрштавању Срба у ватиканску вјеру (види насловну слику), јер тим процесом се доводи до нестајања Срба са одређене територије, пошто чином покрштавања постају нова нација – Хрвати. Ову врсту геноцида још нико није узео озбиљније у разматрање, а требао би, јер је веома специфична, а доводи до нестајања народа са одређене територије.
Конвенција о правима дјетета дјецу дефинише особе млађе од 18 година. Насилно премјештање дјеце се такође подводи под геноцидна дјела. И сада оно што се неће свидјети многима, али се мора навести, згодно би било истражити гдје су завршавала србска дјеца коју је од утамањивања хрвацке државе спашавала Дијана Будисављевић? Не ради се о насилном премјештању, бар на први поглед, али постоје елементи геноцида. Уклањањем дјеце из одређеног подручја као носилаца продужења врсте се спречава обнављање народа, ентичке или вјерске скупине. Поготово ако су давана супротној страни која је и организовала погром, па имамо већ споменуту ситуацију када дјеца постају нова нација, и престају бити народ од којега су.
Дакле као што видимо сама ријеч геноцид је
преопшта, а гдје има преопштости ту има и могућности за свакакве
манипуалције и различита тумачења, а обично пролазе само тумачења оних
који имају највише оружја код себе. Тако да је свијет дошао до тачке
када се ова ријеч као и њено значење мора подвргнути ревизији, прању,
чешљању, сређивању, а можда и бацању у канту.
Јер, као што нађох у једном документу на интернету да:
Genocidna djela ne moraju ubiti ili uzrokovati smrt pripadnika grupe. Uzrokujući teške tjelesne i mentalne povrede, spriječavanje rađanja i premještanje djece su djela genocida učinjena kao dio politike da se uništi postojanje grupe.
Геноцидом би се могло, ако то некоме ко је богат или јако наоружан одговара, означити и продавање презерватива некој популацији уз агресивну маркетншку кампању или свако експериментисање над људима у циљу тестирања лијекова које се заврши неповољно по „заморце“, без обзира што су се потписали да то раде на своју одговорност.
Људи пажљиво са етикетирањима и декларисањима, много је већи злочин и пред људима и пред богом оптужити невиног, него пропустити покојег кривог.
Стога је и много већи злочин претјеривање у нечему, него негирање тога нечега.
Извор: СРПСКИ КУЛТУРНИ КЛУБ
Везане вијести:
Душко Бошковић: Усклађивање терминологије - Jadovno 1941.