ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ: ЈАСЕНОВАЦ
ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ
ЈАСЕНОВАЦ
1971.
ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ
КРОНИКА ИЗ ПАКЛА
(Јасеновац, 21. VIII 1941 – 31. III 1942)
Издавач
СПОМЕН – ПОДРУЧЈЕ ЈАСЕНОВАЦ
За издавача
РАДОВАН
Технички уредник и коректор
ФРАЊО ПИРЦ
Тисак
Штампарски завод »Огњен Прица« Дарувар
ХАПШЕЊЕ
Први дан августа 1941. године освануо је ведар, наговјештавајући несносну врућину. Градом су тутњали њемачки камиони. Војска »Независне« лутала је по граду, застајкујући пред полупразним излозима и бленући у опљачкане јеврејске радње.
Иако је пазарни дан, на пијацама је мртвило. Ријетко се види да покоји сељак или сељанка промакну преко пијаце.
Подне је. Затварам канцеларију и полазим кући. Успут сусрећем покојег познаника, климнемо један другом главом – ко зна, можда посљедњи пут! Откако су отјерани свештеници и неколико грађана о Петровдану, одонда ми Срби нисмо више вјеровали у нашу безбједност.
Нека ме слутња попала. И нисам се преварио, јер се пронесе глас: »Хапсе!« Пожурим у канцеларију и путем управо мислим: зашто хапсе мирни свијет, и шта ће ово бити – када ме трже глас полицајца који ми препријечи пут:
- Какво саслушање? – упитах га.
- Не знам, али неће трајати дуго.
Пошао сам и размишљао: какво би то саслушање могло бити. Не ријешивши ништа, обрео сам се у кругу логора 6 пјешадиског пука. »Изволите овамо!« нареди, и окренусмо стазом која води економији логора. Устависмо се пред једном малом зградом. Стражар, са пушком на рамену, наслонио се на зид и разговара са мојим суграђанима кроз једно прозорче. Полицајац који ме допратио, записа у нотес моје име и презиме, годиње рођења и име оца и мајке, па рече стражару: »Пусти га унутра!« Стражар окрену кључ у брави, отвори врата и рече: »Улази!« Чим ступих у ходник, запухну ме вазуд загријан због пренатрпаности, и чуше се узвици:
- Јеси ли сам?
- Сам, као што видите, - одговорих.
Врата се послије мог доласка почеше чешће отварати. Око пет часова поподне, ваздух је у собама био неиздржљив, а ми се набили као сардине. Од саслушања ни говора. Око шест часова дође један домобрански официр и великодушно признаде да су нам просторије тијесне. Позва нас да узмемо ствари и да пођемо за њим. Ушли смо у пространу бараку и ту одахнули. Мало касније јавио нам је исти официр да је дозволио стражи да нам пропусти родбину када дође. Заисте, послије непуних пола часа, свакоме од нас дошао је понеко и донио ствари за које у први мах нисмо знали зашто ће нам, али је то трајало само неколико часака. Наши нам рекоше:
- Идете даље, чекају вас камиони. – То нас је забринуло.
Око осам часова увече стража се промијени. Мјесто војничке страже бараку опколише мјесне усташе – њих око десет на броју. То нам се није свидјело. Значи прешли смо из војничких руку у руке усташа, у руке злогласнога Тоља и логорника Мурадбега Пашића. Одмах су нас утјерали у бараку, и само смо по њиховој дозволи смјели да излазимо напоље.
Размјестисмо се у бараци по патосу, а затим поче причање и запиткивање шта ће бити с нама. Око девет часова доведоше једну групу сељака из села Попова, око петнаест људи.
Полијегасмо. Даска је жуљила, али се ваља учити. Забога, то је тек прва ноћ! Око пола ноћи пробуди нас лупа врата. Довели су још двојицу: Фрица Вајла и једног ковача из Тавне. Ковач је био везан. Нађосмо им мјесто, и у бараци наста опет мир. Око три часа послије пола ноћи отворише се врата и усташе повикаше:
- Устајте, и са стварима излазите напоље! – Буновни изађосмо напоље и
сврстасмо се четири по четири. Подилази ме језа, нешто од јутарње свјежине, а нешто од неизвјесности. Питам:
- Куда ћемо?
- На жељезничку станицу.
- Полази! – паде наредба.
Група од 60-70 људи пође… Пође на пут са кога се многи није вратио.
Шта смо им криви ми, мали људи . . .
На жељезничкој станици потрпаше нас у вагоне за стоку. Понеко од родбине изашао да нас испрати. Поздрављање и поруке својима. Писак локомотиве заглуши нечији врисак:
- Тата, драги тата! – Воз крену према Босанској Рачи. Путовало се мирно.
Пратиоци, већином мјештани, причају с нама али ни они не знају куда нас спроводе.
Из Босанске Раче пребацише нас у Сремску Рачу. Ту ми спроводник рече да идемо у Загреб на тронедељни принудни рад у завод за израду војне одјеће. Свима нам је одлакнуло.
Укрцаше нас у вагоне за стоку. При укрцавању установи спроводник да нема двојице: Васе Тешановића, месара из Бијељине и Драгића Кулића, тежака из Попова. Касније у вагону, рекоше да нема ни Перлића из Попова. Наста мало комешање, али локомотива даде знак за кретање и ми без њих пођосмо.
У Шид стигосмо без икакве сметње око девет часова прије подне. За заузимање главног спроводника, смјештени смо у вагон III класе и наставили смо пут за Загреб.
На једној малој станици, мислим Мирковцима, чекасмо да прође воз из Винковаца. Писак локомотиве објави његов долазак у станицу. Композиција од 30-35 пуних вагона, са људима и стварима чак и по крову набацаним, стаде крај нашег воза. Падају питања са обје стране. »Одакле? – Куда?« Разабрао сам, да се бјеловарски срез сели у Србију, а они су сазнали да ми идемо на рад у Загреб.
Два воза са једнаким жртвама крећу у два супротна правца. Коме ће бити боље? У купеу ћутимо. Сваки се забавио својим бригама. Неко проговори:
- Да ово није у вези са говором Адемаге Мешића да ће се сви Срби иселити?
- Мани се, - дочека други, - а куда ће онда с нама.
Опет тишина. Воз промиче кроз славонску равницу, клопарање точкова баца нас све у неки дријемеж.
Винковци! Појурисмо на прозоре, не би ли видјели кога познатог. Спроводници нам не бране да гледамо, само не дају да излазимо напоље. Полазимо даље. Ниже се станица за станицом. Ништа се необично не примјећује. Једнолични славонски пејсаж. Славонски Брод је на помолу. Опет гледамо кроз прозор. Никог познатог на перону.
Прва станица из Славонског Брода. Видимо неке људе како их гоне усташе наоружани већином ловачким пушкама. Та се слика понавља на свакој станици. Укрцавају их у вагоне за стоку. Нама, иако је други август, хладно око срца. Све нас више обузима сумња да се не иде на рад него у интернацију. Стижемо у Сисак. Перон празан, келнери нуде пиво и коњак. Успјели смо да купимо неку флашицу и, ваљда сазнадоше да смо Срби, па од страха нестадоше. Перон се поче пунити и тада се деси нешто неочекивано. Поче псовка. »Мајку вам вашу«, »Москву«, »Русију« и тсл. Полазак воза спасе нас од даљњих погрда.
Погледасмо један другог, као да се очима почесмо прекоријевати што овако лудо падосмо у клопку. На свакој станици погрде и псовке – као да неко извјештава ко се налази у возу. Ноћ се полако спушта и ми стижемо у Загреб.
Покрај самог перона уставља се воз. »Излази напоље!« чу се наредба. Наста комешање. Узимамо сваки своје ствари и излазимо. Постројише нас на перону два по два. Свјетина гледа кроз прозор чекаонице. Одједном као бура засуше псовке и погрде. Наста једно лудачко урлање из кога се разабира: »Београд«, »Југославија«, »Москва«, »Стаљин«, »Русија«. »У Саву!« »Дајте их нама!« и једно отегнуто а-а-а-а одјекује кроз звјездану ноћ другог августа 1941 године. Стојимо. Не смијемо ни ствари да спустимо крај себе. Један усташки агент дере се: »У потиљак, мајку вам вашу, нисте у кавани!« Срећа – ако се то може назвати срећом – отворише се једна врата и неких двадесетак полицајаца опколише нас трком. Наш спроводник предаде списак једном од полицајаца. Пошто нас позваше, наредише нам да будемо мирни. За непуно пола часа дошла је композиција вагона у које нас набише као вреће.
Одахнусмо. Били смо заштићени од евентуалног напада разуздане свјетине. Повици непрестано трају. Замолисмо полицајца и он нам донесе воде. Али зато замало не плати главом наш друг фарбар Монтиљо. Кад је полицајац отишао по воду, он је стајао на вратима вагона. Један се жељезничар затрча и гурну врата. Да га брзо не повукосмо натраг, прикљештила би му врата главу.
До поласка воза овај жељезничар их је још неколико пута затварао уз псовке и погрде, тако да и сам полицајац приђе и рече: »Људи, морам их затворити, видите гдје су полудјели.« Кад је воз кренуо, настала је очајна дрека:
- Шта их возите, дајте их нама! У Саву с њима, мајку им српску, четничку,
комунистичку! – већ како је коме пало на памет.
- Крећемо према Карловцу, - рече Емилијан Станковић.
Вагон је закључан и ми отварамо прозорче, како би добили свјежег ваздуха,
јер је у вагону врућина. Ко нам је пратилац, не знамо.
На неколико станица чујемо псовку и свађу. Зашто, ни то не знамо.
- Хтјели су да вас откопчају и линчују, - рече нам полицајац.
Мислим, зашто се с нама овако поступа, шта смо им криви ми, мали људи, јер међу нама није био ни један, који би био политички истакнут, или који би био богат. Све сам ситан занатлија, трговац или чиновник. Од радника само двојица: Милан Николић и Тихомир Татомировић.
Згрчени у загушљивом вагону, са хиљадама нимало ружичастих мисли, почињемо се наслањати један на другога да спавамо. О неком лијегању нема ни говора. Око 7-8 часова изјутра, трећег августа, стижемо у Госпић. Око станице само неколико кућа. Станица је удаљена од града око три километра. Два-три фијакера чекају путнике. При излазу из станице почињу опет грдње и примједбе: »Пазите да вам не побјегну!« »Дајте их нама да натопимо њима наше ливаде!« итд.
Идемо убрзаним маршем. Емилијан Станковић и ја смо посљедњи. Станковић почиње да заостаје, моли полицајца да се иде лакше. Полицајац одговара: »Пожурите, зар не чујете колико на предње вичу, па ако заостанете може свашта да се догоди.« Заиста, граја постаје све јача. Прилазимо првим градским кућама. Маса се све више скупља, јер је на нашу несрећу недјеља, па свијет не ради.
Шеснаест дана неизвјесности у Госпићу
Улазимо у град. С једне и с друге стране улице крећу се гомиле. И, већ ни сами више не знају шта да нам добацују и како да нас грде. Једни псују, други траже да пјевамо, трећи питају хоћемо ли у Москву и тсл. Док смо се приближавали казниони, свјетина је све више придолазила. Већ сам рачунао да ће нас и физички напасти. Али и казниона је ту.
Устављамо се. Маса, хушкана од провокатора, не престаје да псује и урла. Ми погледамо на казнионичка врата, јер су нама она једини спас. Чудне ли ироније! Вика се утишала истом онда, када су се она за нама затворила.
У казнионичком дворишту, које је са свих страна затворено зградама, три-четири дрвета, чини ми се кестенова, и једна рундела која је, мјесто цвијећем, засађена парадајзом. У њему затичемо неколико стотина људи из свих крајева »Н. Д. Х.«. Двориште је дуго отприлике 80 до 100, а широко 50 до 60 м. Одмах с десне стране је чесма. У врху, на десној страни, је кухиња а на супротној је нужник. Врата зграде која опасује двориште с горње стране, била су затворена. На стубишту сједи група Личана. У дну, од чесме, велика врата воде у унутрашњост казнионе. Нас постројише у близини чесме. Одузеше нам ножеве, маказе, и жилете, па наредише да сједнемо, што једва и дочекасмо. Ствари нам одузеше казнионички службеници.
Стражу на вратима држе усташе. Са сваке стране врата по један митраљез окренут дворишту. Приликом одласка у нужник распитујемо се одакле је ко. Има нас отсвуда, али највише има Личана и Босанаца. Наша група заузела је мјесто на десној страни дворишта. Сједимо и посматрамо како они из зграде износе кибле. Опазисмо два младића како носе киблу. Једном од њих десно ухо одсјечено до кости, а врат му и кошуља крвави. Крв се сасушила. Кад се вратио сазнали смо да је из околине Јајца. Усташе су му у вагону из обијести отсјекли ухо. Згрозили смо се.
Поподне прозваше Јевреје и одведоше их из казнионе. Куда – то нисмо знали. Пред мрак, око пет-шест часова, приђе нашој групи један цивил са словом »У« на реверу и упита из ког смо среза. Ја му одоговорих да смо из Бијељине. Он ми рече своје име које нисам упамтио и каза да је трговачки путник. Каза да познаје добро Бијељину и да је у пословној вези са фирмом Х. Бегановић. Упитао ме је да ли је познајем. Кад сам му рекао да познајем, и да су власници остали код куће, било му је, изгледа, мило, јер ме је запитао колико нас има Бијељинаца. Рекао сам – око 60 до 70 људи. »Немојте се разилазити, ја ћу се побринути да вам дам једну собу, јер, иако је љето, ипак су овдје ноћи хладне. У соби ће вам бити боље«. Заиста, послије извјесног времена врати се и позва нас да пођемо за њим. Наста гужва. Једни хоће, други неће, и тако се измијешасмо. С нама пођоше и из других срезова – Тузле, Пурачића и Фоче.
Добисмо двије собе. У сваку одредише по 42 човјека. Наша соба била је дугачка 6, а широка 4 м. У јеном ћошку био је озидан нужник са киблом за изношење, а имала је бр. 8.
Чим су се врата затворила, настало је предбацивање: »У шта уђосмо, зашто уђосмо?« итд. Врућина. Прозор не смијемо да отворимо, а воде немамо, па заиста и мени би криво, што кренух друштво из дворишта.
Спарина све већа, тако да се не може више издржати. Један младић из Фоче, попе се и отвори прозор, кроз који пројури свјежина. Пошто смо се мало расхладили, почесмо се спремати за спавање. У соби је само један кревет, који, не знам због чега, препустише мени и Мики Тејићу, гостионичару из Бијељине, с тим да подно ногу »легне« и Тихомир Татомировић. Остали се почеше размјештати, али никако да се намјесте. Поче свађа. Док се јави неко: »Људи, мало тише, јер ако упадну усташе, вјерујте биће мјеста и превише.« Заиста друштво се утиша, али гунђање није престало. Један је притиснуо другоме ногу, други је метнуо некоме смрдљиве ноге под нос и томе сл., али сан измири све.
Спавао сам можда два-три часа, па се пробудих. Несрећне бухе поједоше ме и, како сам се вртио, разби ми се сан. У собу продире свјежина. Чује се понеки уздах и мрмљање у сну. Са дворишта допиру кораци – неко иде у нужник. Однекуд ми паде на ум онај човјек што нас опомену да будемо мирни. Ко је он и одакле је?
Зора је! Многи се другови буде. Протежу се, устају и иду на киблу. Већ око пет часова сви су будни. Скупљају прострту ћебад и праве пролаз кибли, која се зачас напуни. »На киблу се више не може. Кад се препуни тешко ће је бити носити, па ако пљусне по ходнику биће лома«, чу се глас оног непознатог. Настадоше протести. Ја се још више заинтересовах ко је тај човјек? По опоменама видим да је искусан. Не двоумећи, приђем му и упитам одакле је, рекавши му одмах своје име. Њему се оте дубок уздах и рече:
- Ја сам Јово Сабљић, трговац из Суње. Зашто питате?
- Искрено да вам рекнем, заинтересовали сте ме вашим умјесним
опоменама, као да сте одавно у затвору.
- Од априла, - одговара и понуди ми да сједнем крај њега, наравно на патос.
Укратко ми исприча да је по проглашењу »Н. Д. Х.« затворен, да је идући од
затвора до затвора сада доспиу у Госпић, да је по затворима стекао искуство, које, ето, кад год види да је то потребно, препоручује. Отада сам са Јовом постао добар пријатељ.
Око осам часова поче се осјећати кибла. Воде немамо. Од стражара нико нас не обилази, а ми се не усуђујемо да лупамо. Нужда натјера на све, и ми почесмо лупати по вратима.
- Мир! Ко лупа? – зачу се питање са ходника.
- Број осам, - рече неко.
- Чекајте, и мир! – чу се одговор.
Јест, ми би мировали, али кибла препуна, а мука притисла, па се не може више
издржати.
Почели смо поново лупати.
- Ма који вам је ђаво!? – чу се глас стражара, а затим и окретање кључа у брави. У међувремену створи се крај врата неки риђ, млад човјек и чим се врата отворише и стражар нам рече:
- Носите киблу и хајте по воду. Врата ћу вам оставити отворена, али за божју
мајку да ми не излазите на ходник.
Нећемо, нећемо! – одговорисмо у глас. Одмах одредисмо ко ће по воду, а ко изнијети киблу. Али пошто су врата била отворена, ми смо се, скоро половина, изредали идући по воду и у нужник. Риђи човјек, или боље речено Милан Каленић, ситничар из Петриње, рече:
- Ја сам обећао стражару напојницу, па дајте да му скупимо, а он ће нам и прије и послије подне отварати врата и препоручиће нас и своме другу.
Ми одмах искуписмо по двјеста динара и предадосмо их Милану. Кад је стражар дошао да закључа варата, Милан је за њим изашао у ходник и мало касније се вратио са шеретским осмјехом на лицу, рекавши:
- Он је наш.
Заиста, поподне око пет часова опет се отворише врата, те ми хајде по воду и носи киблу. Тако се ријешило једно важно питање, питање којему ми нисмо знали да оцијенимо вриједност.
Ујутру се отварају врата без лупања. Стражар нам саопштава да ће му доћи смјена и додаје да је то такођер добар човјек. Прича нам да станује изван казнионе па, ако желимо, да нам може набавити цигарета и остало. Предлог смо објеручке прихватили. Почеше падати наруџбе: цигарета, порција, кашика, сира, саламе, хљеба, па чак некоме паде на ум вино и ракија. Стражар је све то записао, једно нас вријеме посматрао, а онда рекао:
- Кога сте врага бјежали у шуму кад изгледате фини људи.
Ми смо му рекли да нисмо бјежали у шуму него да смо дигнути са свог посла од куће и да ни сад не знамо зашто.
- Ићи ћете на рад, - рече он.
Кад је стражар отишао, ми прикуписмо напојницу за другог стражара. Негдје око седам часова отворише се врата и на њима се указа онизак, пуначак стражар тридесетих година. Милан се у часу постави пред њега:
- Молим вас госпон – фамилијарно га узе испод руке и изађе с њим у ходник. Ми се погледасмо. Истина, чули смо да је добар човјек., али нас је смјелост Милана зачудила. Јово Сабљић метну прст на уста, што је значило - »Ћутите!« Чекање нам се отежа у вјечност. Видим да нешто није у реду, јер шта ту треба ваздан причати. Наш »добар човјек« није добар. Јер, дозволите, драги читаоци, за нас је у овом положају био добар човјек онај који је примао мито. Улази Милан, мига обрвама, а стражар рече:
- Журите са киблом, и на воду. На ходник не излазите, врата ће бити отворена.
Ми се окуписмо око Милана и упитасмо га тихо шта је тако дуго разговарао? На изненађење свих нас он рече да стражар није хтио примити напојнице, али да ће учинити све што може и смије – и без напојнице. Ми са том вијешћу нисмо били одушевљени. Поново стависмо Милану у задатак да »уреди ствар« са стражаром Мирком, који се тако звао. Врата су била отворена скоро пола часа. Колика је то била благодат, то зна само онај, који је био у казниони.
Поподне, можда око три – четири часа, дође Мато (тако се звао први стражар) са пуним рукама, а за њим Мирко са једном корпом такође пуном. Свега је било – осим хлеба: кобасице, саламе, јабуке, парадајза, цигарета, и неколико лонаца. Наравна ствар, ми смо све откупили, тј. унијели смо све у собу, а Мату упитали колико има да се плати. Мату је то обрадовало. Рекао нам је, чини ми се, нешто око 800 динара и ми смо му новац без даљњег исплатили, иако је, уз добру зараду, за четвртину могло бити јефтиније. Он се је окренуо Мирку и рекао: »Видиш да су фини људи.« Он је то тумачио на свој а ми на свој начин. Ипак нас је то веселило. Рекли смо му нека и сутра донесе, па ће вјероватно и наши другови из других соба нешто купити. Пристао је. Послије њихова одласка у соби је настала права пијаца. Покојни Урош Станковић и Милан Војаковић извршили су расподјелу, која је мање – више извршена на задовољство свих. Истина, пала је по која примједба на рачун Матиних цијена, али су одмах други добацили: »Ћути, шта би било да су нам одузели као Зеничанима и Височанима«. Усташе њима нису оставиле ништа, осим одијела!
Мало затим јавио се Мирко. »Добро вас је Мато одерао«, рече он и понуди нам сира траписта али по правој цијени. Ми смо понуду прихватили, с тим да нам донесе 10 комада, али да рачуна нешто зараде, макар за пиво. Милан је искористио прилику, па је изазвао Мирка на ходнику и послије неколико минута вратио се, објешењачки намигнувши оком, јер је Мирко ишао за њим рекавши: »Кибле напоље, и по воду! Врата ћу оставити отворена али на ходнику не смије нико бити. Пошто је отишао, Милан нам рече да је и Мирко примио напојницу, али с тим, да то Мато не смије да зна. Наравно, то му је Милан обећао. Главно је; стражари су наши, бар док имамо новаца. А новаца је било и код другова из Пурачића и Тузле, па ни ми Бијељинци нисмо били без њих. Вјерујем, и то тврдо, да нам је новац помогао, да не одемо на Велебит – Јадовно или на Слано.«
Два – три дана касније сазнасмо од другова, што износе киблу да у дворишту има доста сељака и неколико грађана из нашега среза. Ми сађосмо у двориште, те се нађосмо са Паном Петровићем, Јоцом Бошњаковићем, Ацом и Божом Тејићима и Илијом Васићем из Јање. Од познатих сељака спазих Гавру Милићевића из Крчине, Максима Мршића из Ченгића, Страхињу Кичановића из Броца и др. С нама су у собу пошли грађани. Причали су нам о приликама у нашем крају и страхотама што су их усташе чиниле у зворничком срезу. Они су путем опљачкани до голе коже и једва су остали живи. Задржали смо их у соби, иако је соба била препуна. Другови из других срезова почели су приговарати. Милан је опет узео ствар у своје руке. Кад је дошао Мирко (који је тога дана био дежурни), он је удесио да из наше собе буде премјештено седам Фочака у другу собу. Милан је за то од нас Бијељинаца добио награду »у натури«.
Иако је у соби постало стање боље, ипак је почело гунђање: »Докле ћемо овдје бити, да није ипак у дворишту боље?« и томе слично. Једног дана донесе нам Мато вијест да је »Поглавник« позвао све Србе да се врате из шуме кућама да наставе миран живот, а они који су у затворима да ће ускоро бити пуштени. Обећали смо му петсто динара, ако пођемо кући, и молили смо га да нам донесе тај плакат. По његовом одласку почела је препирка. Једни су вјеровали, други не. Питао сам Сабљића шта он мисли. Рекао је:
- Може свашта бити, - и дубоко уздахнуо.
Неки ријешише да се ујутру пребаце у двориште, како би што прије отишли на »рад« и одрадили своје. Те ноћи и сâм сам премишљао да ли, заиста, не би било боље одмах отићи на рад и што прије своје одрадити, јер су овдје брдаи рано наступају хладни дани, а ми смо сви лако обучени. Закључих, да коначну одлуку донесем пошто прочитам »Поглавников« плакат.
Већ два – три јутра, рано се чује вика и галама у дворишту. То одлазе транспорти на »рад«. Заправо, једног јутра чују се камиони, другог јутра се не чују. Питали смо Мату шта то значи? Он нам је рекао: »Камионима иду они који одлазе у Слано на острву Пагу. Други иду на Велебит, пјешице.« Тог јутра чу се велика живост у дворишту. Привукосмо кревет да са њега видимо шта се то у дворишту дешава? Имали смо шта и видјети. Од једног до другог краја дворишта разапет ланац, а с једне и друге стране поредали се грађани »славне Н. Д. Х.«, па им усташе вежу руке жицом за ланац, једном лијеву, другом десну. Сви смо се изредали да видимо и то чудо од фашистичког »новог поретка«.
Почели смо да расправљамо шта да се ради? Ићи 14 километара једном руком везан за ланац, а у другој носити пртљаг – тешка је ствар, нарочито за нас старије и теже (било нас је десеторица преко 100 килограма тежине). Сједећи у соби нећемо никад одрадити »рад«. А транспортовање се врши сваки дан. На концу смо се примирили и пустили да се догађаји сами по себи развијају. »Поглавников« плакат нисмо добили, нити вјеровали причању Матином, јер се двориште казнионе свакодневно пунило и празнило.
Шта је било с тим хиљадама људи, који су прошли кроз госпићку казниону – није се знало!
Једног јутра, за вријеме Миркова дежурства, упаде у нашу собу са Миланом човјек педесетих година, мршав и, рекао бих више риђ него плав. Представи се као министар – да ли Ханжек, или Ауер, не знам, али је био један од те двојице. Њих два били су затворени у собу до наше, тј. у бр. 7. Дали смо му цигарета. Он нам рече:
- Господо, транспортовање је учестало и ја ћу вам дати овај савјет: ако идете на Велебит, настојте да вас не буде више од 10 у групи, и то међусобно познатих. Немојте се нипошто свађати, јер ће вас усташе одмах постријељати, наводећи као разлог да сте се бунили. Не знам шта ће бити од нас, али вам кажем: сјетите се мога савјета и неће вам бити лоше.
Морао је одмах отићи. Његов савјет био нам је од користи.
Касније, у Јасеновцу причао ми је једном приликом Синиша Михајловић, учитељ из Шида, да су обојицу министара одвели Нијемци.
Преко ноћи двориште је било освијетљено са четири – пет великих сијалица. У посљедње вријеме примијетили смо да се сијалице у току ноћи често гасе. Мислили смо да је то због квара. Међутим, било је друго. У дворишту су другови сазнали да се у подрумима казнионе налазе заточеници већином из околине Госпића, гдје их мјесне усташе муче и убијају, па кад их ноћу износе, гасе свјетло. Јест. Дотада »Н. Д. Х.« још није била потпуно изгубила образ и осјећај одговорности. Касније се она поносила својим злочинима.
Можда половином августа почеше нас пуштати из собе у двориште по цијели дан, а само су нас заједно увече затварали, или у собу, или у ходник. Транспорти учесташе и прије и послије подне. Грубост усташке страже поче се све више испољавати. Једног предвечерја неки Милица, усташа, уби на очи свију нас једног жељезничара само зато што је рекао: »Боље је да нас побијете него да нас патите глађу«. Заиста, заточеници су добивали храну веома неуредно те су они који нису имали новаца гладовали. Љекар који је дошао да установи смрт, поче провоцирати:
- Ма јесу ли то све Срби, див-јунаци? Па зар вас толико па дозволите једном усташи да вам убије друга? Срамота.....
У дворишту су сви ћутали. Ту ноћ смо преноћили у дворишту. Сљедећу, и посљедњу ноћ у казниони у Госпићу, преноћили смо у ходнику.
Од Госпића до Јасеновца
Деветнаестог августа , око три часа изјутра, истјераше нас у двориште. Одмах нас почеше постројавати четворицу по четворицу. На нашу велику радост опазисмо да нема ланца и жице, а касније зачусмо звук камиона. Значи, идемо даље камионима, невезани. Заиста, један по један ред је одлазио, и камиони су се врло брзо враћали. Идемо, дакле, на жељезничку станицу. Тако је и било. У путу нам усташе рекоше да идемо сваки у своју »жупу« на преслушање, па ћемо кућама. Многи повјероваше!
Теретни вагон прима 6 коња или 40 људи. Нас набише 80. Једва се некако смјестимо. Било је ту и гурања, и свађе, али се све трпјело. Та, забога, идемо кући! Саслушање – то је исто што и ићи кући, јер се нико од нас не осјећа кривим.
Можда смо чекали сат, можда два, док воз није кренуо из Госпића. Врата на вагону су прије поласка закатанчена. Чим смо изашли из станице, одмах смо отворили прозор. Врућина се већ осјетила, иако је било јутро. Мислио сам- шта ће тек бити касније! Воде нема, а ко зна куда путујемо. Наша група подијели по једну јабуку и два лимуна. Ријешио сам да ништа не једем, док не приспијемо на мјесто, него да пијуцкам лимун. Имао сам искуства да је жеђ увијек гора од глади. Рекао сам то и друговима. Они су се насмијали. Биће и пива а камоли воде, само да изађамо из ових гудура. Што су били наивни!
Како је дан освајао, тако је врућина и запара бивала већа. Отворили смо и супротне прозоре. Стање је постало мало сношљивије, али касније ни то није помогло. Поскидали смо капуте, па и кошуље, али слаба вајда. Поче се тражити вода. Стигосмо у Огулин. Рачунали смо сигурно да ћемо добити воде. Чим се воз уставио, устаде Емилијан Станковић и приђе прозору. Спазио је некога напољу па га је ословио:
- Молим вас, господине, хоћете нам додати мало воде.
- Мир тамо!- Затим чусмо срдит глас:
- Ха, шта, Срби, мајку им њихову. Ево ти пет хиљада динара само ме пусти
унутра да их ја напојим водом!
То је сигурно онај »господин«, што га је Станковић молио за воду. Станковић
се врати на своје мјесто, а у вагону наста тајац. Жеђ не да мира. Устаде покојни Цвјетко Стојановић и рече: »Сад ћу ја молити, ваљда ће бити други бољи«. Чим се је показао на прозору, одмах се зачу споља глас:
- Види старога. Па зар и ти био у шуми, мајку ти твоју!
Стојановић није доспио ни да замоли воде а већ је добио своје. Он се није
бријао петнаест дана, па је заиста и изгледао старији него што јесте. Другови га ћутке повукоше за капут да сједне. Било је и вријеме, јер већ поче ударати камење по вагону.
Са супротне стране вагона чу се љутит глас: »Затварајте прозор! Ко вам је одобрио да га отворите?« Ми се притајили, али се наређење упорно понављало те неко од нас устаде и подиже капак на прозору. Срећом, нисмо дуго чекали, и воз крену.
Врућина све јача, потреба за водом све већа. Воде нема, па нема. Посматрам другове који су јели, како из неровоза све више захвата. Не могу никако да се смире, а они други се одмах буне чим се они мало помакну. Страшна жеђ. Ми поново отварамо прозоре, бар да добијем мало свјежег ваздуха кад нема воде. Станица се за станицом ниже и око четири часа поподне стижемо у Карловац. Не смијемо на прозор, а жеља за водом све јача. У том се зачу глас под прозором:
-- Парла италијано? – Ми ћутимо. – Вер шприхт дојч? – понови се глас.
Ми протурисмо Јуцу Чолаковића на прозор. Под надзором је стајао један италијански официр, који се интересовао за транспорт. Јоцо му је рекао да нас у вагону има осамдесет, да цијели дан нисмо добили воде и да смо страховито жедни. Обећао нам је да ћемо добити воде. Није прошло много времена, кад неко под прозором затражи суђе за воду. Ми дадосмо три флаше од пића и заиста нам их брзо донијеше пуне хладне воде. Само шта је то на осамдесет људи. Кап у море. Одмах дадосмо још двије флаше и, куд ће несрећа, кад нам их донесоше, једну испусти покојни Перо Контић и она се разби. Псовки је било на претек. Споља нам глас обећа да ћемо стићи скоро на мјесто и да ће бити воде колико хоћемо.
У жудњи за водом ми, и не запазимо оно »на мјесто«. Какво мјесто кад је до наше жуше тако далеко. Дакле, о кући ни говора!
Ускоро воз крену. Не сјећам се колико је могло бити часова, кад приспјесмо на станицу Јаска-Јастребарско. Било је још видно. Отворише вагоне. Почеше нам по неколико пуштати напоље. Донијеше воде, а неки довитљиви мјештани понудише нам на продају јабука. Јабуке су биле заиста врло добре. Стражу око вагона појачаше мјесте усташе, већином средњошколци.
- Па ми од подне сахрањујемо мртве, - одговори он.
- Какве мртве?
- Па оне што су умрли од врућине и жеђи. Има их тридесет, - рече Милан. Ми ућутасмо.
- Сад ћемо кренути. Идемо у Јасеновац, то је између Сиска и Брода, - поново рече Милан.
Није прошло десетак часака, ми се пољуљасмо од удараца вагона о вагон и воз крену. Путовали смо цијелу ноћ. У свануће прошли смо кроз Сисак. Киша је почела да пада. Ујутру смо стигли на станицу Јасеновац.
Киша је непрестано падала. Почеше нас возати сад напријед, сад назад, док нас не пребацише, вољда на крајњи колосјек. Два три јача потреса, а онда мир. Провирисмо кроз прозор. Пред нама станица а пред њом, ваљда због кише нема никога.
На супротној страни ливаде с врбовим грмљем, а мало дуље, види се шума. Киша непрестано пада. Опет се осјећа потреба за водом. Хватамо кишницу. Инжењер Симо Ђурковић тумачи нам састојке кишнице. Наиђе један жељезничар. Замолисмо га да нам донесе воде. Послушао нас је и за час донесе пуно суђе. Други пут не хтједе отићи, изговарају се: » Не смијем више, људи!« На станици тишина. Чује се понеки сигнал. Ми сваки за себе размишљамо: а шта сад?
Наједном тишину разбистри улазак воза који путује од Загреба према Београду. Милан хтједе да се провуче кроз прозор, алу му не дадоше. Локомотива писну и воз отклопара. Већина нас је уздахнула. Нашим вагонима нико не прилази, а ми се забавили сваки собом. Могло је проћи читав час, кад зачусмо неке гласнове који се све више приближаваху нашим вагонима.
- Не отварај!- чу се нечија наредба. Одмах затим чуо се ударац неког
предмета по вагону и питања:
- Јесте ли живи? Хоћете ли велику Југославију? Гдје вам је краљ? Хоћете ли у
Москву?
Ми се у вагону још више ућутасмо јер нам ти повици не обећаваху ништа добро.
Око вагона све већа вика. Одједном се отворише врата на нашем вагону и у вагон ускочи млад усташа. Погледа нас и упита:
- Шта сте?
- Срби! – одговорисмо. Милан рече да је Хрват.
- Врага си ти Хрват, кад су те ухапсили заједно са Србима, - одговори усташа.
Ми ћутимо.
- Имате ли новаца, сатова и налив пера?- поново упита усташа.
Одговорисмо да смо то све предали у Јаски –Јастребарском за исхрану
транспорта.
- Добро, - рече и искочи из вагона затворивши за собом врата. Погледасмо се.
Можда је било прошло пола часа, а можда и читав час, кад се поново отворише врата и неки нам глас нареди да изађемо напоље.
Киша је у међувремену престала. Ми почесмо искакати из вагона на мокру земљу. Одмах нас опколише усташе, све млади људи. Почеше питати за сатове, новац и налив пера. Одговорили смо им као и ономе у вагону- да смо све предали јучер за храну.
Постројише нас, четири по четири, и кренусмо испред странице. Прешавши расквашен станични прилаз ударисмо десно цестом. Пролазећи кроз село, видјели смо да скоро на сваким вртима стајаху жене, махом старице, Неке су и плакале. Обијесне усташе питале су их:
- Јел ти их жао стрина? Ако ти је жао, хајде и ти са њима.
Кад смо изишли из села спопаде ме један усташа да му дам прстен-бурму. Ја
му показах да је бурма урасла у месо те да је не могу у путу скинути. Али да ћу гледати., чим дођем у логор, да је на сваки начин скинем, и да му је дам. Он је једнако кидисао: »Скини, па скини!« На концу га упитах: »Како ћу скинути, кад у једној руци носим кофер«. Он нареди Љуби Јовановићу да ми понесе кофер, док ја не скинем прстен. Љубо прихвати кофер, а ја удри пљуј и свлачи прстен. На једвите јаде сам га скинуо. Кад сам му га дао упита: »А је ли златан?« Потврдио сам. И код Душана Вајића спазио је бурму, па му је одузе. Срећа је што се бурма у Душана лако скидала, те се није патио као ја. Док сам скидао бурму, пало ми је напамет да су некима, због тога што нису могли да скину прстен, отсјекли прст.
Усташе наредише оштар темпо хода, који замало пријеђе у кас. Касали смо тако по каљавој цести два до три километра, па скренули на шумски пут, пун бара насталих од кише која је падала прошле ноћи. Поче прескакивање бара и раштркивање људства. Усташе се ваљда побојаше да који не побјегне па наредише да морамо ићи четири по четири у реду, без обзира на баре. Тако смо и наставили. Многи је остао у том маршу без сандале или ципеле.
Биљешка о писцу
ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ рођен је 1898. године у старој трговачкој породици у Бијељини. У родном граду завршио је основну школу, а у Мостару два разреда гимназије. Касније је изучио трговачки занат. Између два рата радио је као трговац, економ болнице и као секретар Удружења трговаца у Бијељини.
Већ 1. српња 1941. године усташе су га ухапсиле и интернирале у Госпићу, а затим је отјеран у злогласни логор Јасеновац. У Јасеновцу је провео осам мјесеци, а касније је протјеран у Србију. Специјална полиција га поново хапси 18. рујна 1943. године. Слиједе тешки дани истражног затвора у Београду и Шапцу, а затим логорске ћелије на Бањици, гдје је остао све до 2. вељаче 1944. године.
Послије ослобођења земље Драго Х. Чолаковић живи у родној Бијељини.