Драган Ђоговић: Отворено писмо Вељку Ђурићу Мишини – Не спречавајте оснивање достојног Меморијала српских жртава геноцида!
Поштовани господине проф. др Ђурић Мишина,
Поводом Вашег ауторског текста, објављеног у “Вечерњим новинама“ 19.08.2015. у којем сте видно револтирани због моје иницијативе за формирањем Музеја геноцида над српским народом, покушали да увјерите јавност да је дуг пут до меморијала, а моју покретачку иницијативу омаловажите и прикажете као личну промоцију богатог Србина из дијаспоре, обраћам Вам се овим отвореним писмом, под мотом: „Прво испеци па онда реци“, – следећим аргументима:
Вашим почетним пасусом у тексту наводите да је мало познато да у Београду већ двије деценије постоји Музеј жртава геноцида, a који се бави прикупљањем, обрадом и презентацијом музејског, архивског и других врста материјала који чине једну музејску установу, и да Музеј нема изложбени простор, па своје изложбе поставља у сродним институцијама или на отвореном простору.
Е, баш у том грму лежи зец, господине Ђурић Мишина!
Уопште није тачно да је мало већ увелико и нашироко познато да такав квази “Музеј“ постоји, али за мене, а највјероватније и многе друге је несхватљиво, непримјерно и апсолутно ирационално да ту прћију од 157 м2 на Тргу Николе Пашића бр. 11, сви Ви у њој запослени, и све српске власти од 2000-те године називате Музејом жртава геноцида.
Толики квадратни простор, као прво, има сам за себе сваки портир на улазним вратима у било којој градској установи. Као друго, жалосна је очигледна чињеница да појам Музеј, првобитна ријеч у називу Ваше установе, не одговара адекватној дефиницији која укратко гласи: Музеј (од старогрчког, мусíо – сједиште) је назив за установу и зграду, у којој се чувају, проучавају и свакодневно излажу за јавност археолошке, историјске, етнографске, техничке, војне итд. збирке старинских предмета, умјетнина и друге врсте документарне историјске грађе.
Дакле, називати некакву рупетину на неком спрату Музејом, а који то није, класична је обмана, и замајавање грађана. Примјерније, реалније и најпоштеније би било назвати га “Документациони центар жртава геноцида“.
Вас господине Ђурић Мишина, изгледа уопште не тангира, што годишње велики број домаћих и страних интересаната са намјером да посјете Музеј жртава геноцида , и упознају се са размјерама геноцидног страдања српског народа, остану у чуду кад схвате да се умјесто Музеја налазе пред затвореним вратима једне обичне оронуле стамбене зграде.
Наравно, јер путник намјерник назив Музеј дословном логиком схвата, и са адресом у џепу упућује се ка његовој локацији.
Даље, у тексту се цинично питате да ли сам ја лично уопште икада посјетио Вашу изложбу. Ако Вас заиста интересује, ево Вам одговора: Нисам никада, а и немам намјеру да посјећујем једну овако изразито важну и драгоцјену изложбу која се врши у Вашој организацији на чергарски начин, по некаквим парковима, парк-плацевима, сокацима и буварама затвореног типа.
Или, другим сликовитим обликом изражено: Ајд‘, пакуј у картонске кутије, товари у камионе, под шатором излажи, и враћај под хитно назад, ако удари не дај Боже киша, гром, или нека друга елементарна непогода.
Изложба “Музеја жртава геноцида” о Првом светском рату
Иронично оцјењујем, да је оваква метода “одлична промоција”, за државне органе који теже да Србија постане савремено уређена држава.
Сувишно је наговјештавати, да ниједна, чак и најнеозбиљнија земља на свијету, не би дозволила да се на такав бизаран начин, као што радите Ви, презентира домаћој и страној јавности геноцидна страдања свог властитог народа.
Вељко Ђурић Мишина
Стога, ова моја иницијатива за формирањем Меморијалног центра, ради трајног сјећања на српске жртве геноцида, која је иначе само један сегмент са скале свих мојих досадашњих и будућих родољубивих и хуманитарних активности за српски народ и отаџбину, има сврху да се преузме први корак, одговорност, и истраје у отпочетој иницијативи, да би српски народ коначно добио Меморијални центар који по свим принципима моралности и поштовања према српским жртвама, одавно треба већ да постоји.
Са моје стране апсолутно је исправно и у реду ову изразито важну иницијативу покренути, чак и ако постоји велики ризик неуспјеха.
У тексту даље наводите да је први који је дао идеју стварања једног посебног меморијала који би требало да покаже српско страдање током 20. вијека, и то пре седам-осам година обзнанио на некаквом интернет-порталу, био Владан Вукосављевић, садашњи секретар за културу Београда.
Можда је за Вас био први, али у стварности није, јер сам још далеке 1989-те године послао предлог за формирањем Музеја, потписан под знаком подршке, од стране још 150 знаменитих српских дијаспораца из тог времена, тадашњим београдским властима.
Идеју сам вукао са собом још из ђачких дана, када сам као дванаестогодишњак наставнику историје изразио своје мишљење да није у реду што свуда ничу партизански споменици као печурке, а још увјек нигде нема меморијала за српске жртве, због чега сам приведен у милиционерску станицу, где сам добио такве шамарчине да ми од њих још и данас звони глава, а мој отац накнадно имао грдних проблема.
Враћам се на поенту.
На основу сроченог садржаја Вашег текста, (за којег до пре пар дана нисам знао, иначе би у мом недавном четрнаестоминутном гостовању по овој теми, у јутарњем програму Happy TV, код уреднице госпође Снежане Петовић, сигурно још пар ријечи надовезао) стекао сам чврст утисак да припадате истом слоју оних људи који перманентно намећу ембарго над свим иницијативним напорима за формирањем Музеја.
Категорично тврдите, да пут до меморијала о жртвама српског народа води од Музеја жртава геноцида. Зашто онда из редова Ваше установе свих ових минулих година никада није потекла оваква иницијатива, и притисак на надлежне власти?
Зато, а ово са сигурношћу тврдим; што не можете, нити смијете, да је покренете сами.
Умјесто да на позицији в.д. директора “Музеја“ жртава геноцида коју обављате, вриједно и часно наставите зацртаним путем сјајног рада и труда оснивача Вашег “Музеја“ Др. Милана Булајића, (од стране петооктобараца 2002. године куриозно свргнут са дужности директора, због политичке воље да се страдања српског народа заташка и прикрије) и подржите иницијативу, Ви сте нашли приоритетно за сходно да се противите тезом да је пут од идеје до отварања меморијала веома компликован, и дугачак процес, те због тога индиректно сугеришете да се од идеје треба одустати.
Некима је слагање Лего коцкица компликована и немогућа мисија, господине Ђурић Мишина, а некима крампом дубоку рупу у води ископати, не представља никакав проблем.
С поштовањем
Драган Ђоговић
Српски дијаспорац из Дизелдорфa, Њемачка
Извор: СРПСКИ КУЛТУРНИ КЛУБ - НОВИ САД
Везане вијести:
Veljko Đurić Mišina: Dug put do memorijala
Вељко Ђурић Мишина: Шта је спорно у интервју епископа славонског Јована?
Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Попис српских жртава ...
ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА: ХРВАТСКА ЛЕГИЈА ПОД ...
ЕПИСКОП СЛАВОНСКИ ЈОВАН ЋУЛИБРК: Срби, добро вагајте ...
Pismo Episkopu Jovanu Ćulibrku - Jadovno 1941.