Док је живих сведока, биће и истине
Страдање породице Јандрић почело је усташким покољем у родном поткозарском Читлуку, и наставило се у дјечјем логору Јастребарско. У подравским Хлебинама стекао је и другу фамилију
Милорад Јандрић
Они који покушавају рехабилитовати НДХ и умањити усташке злочине
почињене за време владавине те фашистичке творевине заборављају да још
увек има живих сведока. Шупље приче о логорима у којима су заточеници
тек ‘радили и гледали позоришне представе’, ови људи врло лако могу
демантовати. Нажалост, својим животним искуством.
Читлук – Босанска Дубица - Стара Градишка - Загреб – Јастребарско -
Копривница - Хрватска Костајница. Пут је то Милорада Јандрића из Борова
насеља, живог сведока свирепих усташких злочина и страхота које је
доживео у родном селу, а потом као десетогодишњак са стотинама деце
одведених из села у Поткозарју. Исти тај пут прошао је возом и физички
прошлог месеца, обилазећи добар део места страдања, присећајући се и
најситнијег детаља ратног пакла који је преживео.
- Пуних седам деценија тражили смо сестру Стоју с којом смо се растали у
логору Стара Градишка. Пре неколико година сазнали смо да је
највероватније убијена у дечјем логору у Сиску. Одустали смо од потраге и
на 70-ту годишњицу страдања наше породице, крајем августа 2011., уз
споменик у родном Читлуку крај Босанске Дубице, на којем већ стоји
дванаест имена, додали спомен-плочу с њеним и именом брата Рајка који је
погинуо у Грмечу, започиње своје сведочење 84-годишњи Милорад Јандрић.
Трагедија је задесила Јандриће почела је 30. августа 1941., када су у
Читлук упали усташе. У кућама тројице браће - Милана, Душана и Микана -
побили су и запалили дванаесторо чељади.
- Убили су чак и 70-годишњу баку на штакама, а детету у колевци, старом
свега три месеца, одрезали екстремитете, а тело бацили у ватру. Комшије
су по одласку усташа прискочиле у помоћ, али како је ко дошао, тако би
се онесвестио од стравичног призора. Отац и стричеви су се раније
склонили из села, не очекујући да ће се усташе окомити на жене и децу,
прича наш саговорник који се заједно с још двојицом браће и две сестре,
спасио јер је тог дана одвео стоку на испашу.
Јандрића је укупно било двадесетчетверо, што значи да је њихов број
након усташког злочина када је убијено 12 чланова породице, преполовљен
С пашњака су чули крике и јауке који су допирали из кућа, а затим и
један пуцањ којим је, како је Милорад касније сазнао, усмрћена његова
мајка Мика, која је покушавала да се супротстави усташама. Све куће
Јандрића, али и породица Кравић и Зец, попаљене су. Јандрића је укупно
било двадесетчетверо, што значи да је њихов број након усташког злочина
када је убијено 12 чланова породице, преполовљен. Милорад је с
преживелом браћом и сестрама, прешао код тетке, где су остали до јула
1942. године и усташко-немачке офанзиве на Козару.
- Пошто је тетка имала мало дете, остала је у позадини, а ми смо се
прикључили пробоју с комшијама, сами без игде иког свог. Отац и стричеви
су били у партизанима, прича Милорад који је тада заробљен заједно са
братом Милошем, сестром Милицом те братом и сестром од стрица,
близанцима Стојом и Стојаном. С осталом козарачком децом, женама и
старима, завршили су у Босанској Дубици одакле их усташе укрцавају у
сточне вагоне и превозе до Новске.
- Била је несносна врућина. Деца су плакала и тражила воду. Жене су ноћу
кроз решетке вагона хватале кишницу како би им бар уста наквасиле, сећа
се наш саговорник.
После Новске, следеће одредиште била је Плетерница, одакле су их усташе
натерали да пешаче до Стојчиновца. У том селу су остали неколико дана.
Мештани, већином Срби, доносили су им храну и воду. Из Стојчиновца су
отерани у Стару Градишку где су их усташе тукли и мучили глађу и жеђу.
Милорад се сећа жене која је једно дете водила за руку, а друго држала у
наручју. То, готово голо дете, имало је дизентерију тако да је жена сва
била умазана фекалијама. После три дана проведена на пољани ограђеној
жицом, један усташа је стао пред њих и обратио се деци. Позвао их је да
пређу на другу страну, ако желе да једу и пију.
- Ми који смо били без родитеља, одмах смо прешли. За нама су почела
прелазити и друга деца чије мајке су их дозивале да се врате јер ће их
усташе убити. Ту је настала општа гужва. Деца су претрчавала час на
једну, час на другу страну, све док се између једне и друге групе није
поставио кордон усташа. Потом су нас опет утрпали у сточне вагоне.
Доласком у Загреб, схватили смо да нема сестре Стоје, прича Милорад и
повремено застајкујући - наставља.
Усташе су нас постројили и повели до Јелачићевог трга. Док смо пешачили,
Загрепчани су нам прилазили и давали нам храну. Осетио сам сажаљење у
њиховим погледима
- Била је ноћ када смо стигли у Загреб. У неко доба смо чули гласове
домаћих жена које су с фењерима ишле од вагона до вагона, дозивале нас,
нудиле нам двопек и чај, опомињући нас да не једемо превише, да нам не
позли, те обећавајући да ће доћи и сутра. Кад је свануло, усташе су нас
постројили и повели трамвајском пругом од железничке станице до
Јелачићевог трга. Док смо пешачили, Загрепчани су нам прилазили, давали
нам кифле или нешто од хране. Осетио сам сажаљење у њиховим погледима. У
једној згради на Јелачићевом тргу су нас све ошишали до главе и обукли
нам црне усташке униформе, с великим словом ‘У’ на капама и на крагнама.
Ту смо били три-четири дана, а онда су нас камионима пребацили у дечји
логор Јастребарско, сећа се Јандрић. У том логору је видео највеће
страхоте.
- Деца која су плакала била су кажњавана. Владала је дизентерија од које
се свакодневно умирало. Пред очима ми је и данас слика детета које
пуже, вукући за собом сопствено црево. Док смо Милица, Милош и ја већ
били преболели ову болест, брат Стојан се задесио у карантину управо у
тренутку када је једна партизанска кордунашка јединица напала логор.
Партизани су тада око 800 здраве деце повели са собом, а нас остале
извели из барака на једну пољану изван логора. Ту смо се растали од
Стојана. После тога смо одведени у Копривницу железницом, где су нас
сачекали сељаци из околних села…’, каже чика Милорад који се не сећа
тачно ко их је одвео тамо.
Смештени су у породице домаћих људи у Подравини. Милорада су изабрали Стјепан и Марија Саболић из Хлебина.
- Марија ми је била друга мајка. Где год је ишла водила ме са собом.
Често ме водила у цркву. Знала је да окупи децу, међу њима брата Милоша и
сестру Милицу, који су такође били смештени код других породица из
Хлебина, и да нас одведе у свој виноград. Дан пре тога би направила
погачу с орасима, а онда би нам у винограду накидала те погаче и набрала
грожђа да једемо. И данас се сећам мириса тог грожђа. Имао сам касније
свој виноград и садио разне сорте, али такав мирис никад више нисам
осетио, каже Милорад који је у Хлебинама живео срећан и задовољан све до
пролећа 1943. године. Тада се појавила комшиница Пава Грбић из Читлука
која је заједно са својом децом кући повела и Јандриће. Био је то болан
растанак, како за Марију, која је плакала и преклињала Паву да га не
одводи још једно време, тако и за Милорада који је на крају морао да
послуша поруку пристиглу од оца у партизанима.
Пава их је возом провела до Костајнице, а потом, уз помоћ једног
жандара, избегавајући усташке патроле и положаје, до родног Читлука.
Милорад се убрзо прикључује партизанима. По завршетку рата у Костајници
завршава машинску школу, а на наговор стрица који је после Сремског
фронта био командир јединице за обезбеђење фабрике Борово, долази и
остаје у Борову насељу. О Стојану који је остао у карантину логора
Јастребарско није знао ништа. Тек после рата, 1947. године пронађен је у
једном селу у Загорју.
- Постао је прави Загорац. Стрицу који га је пронашао, обратио се са
стричек. По повратку кући, отишао је у Сисак, завршио је занат и остао у
овом граду. Кажу људи да су близанци повезани на посебан начин и зато у
последње време размишљам да можда није случајно то што је Стојан
изабрао да живи у Сиску, ако претпоставимо да је сестра Стоја могуће
била тамо одведена, убијена у дечјем логору и да су њени посмртни остаци
управо тамо, закључује Милорад.
1982. године, приликом једног пословног пута у Марибор, Милорад је на
наговор супруге свратио у Хлебине. Иако је од његовог боравка у том
месту прошло четрдесет година, препознао је кућу Саболића. Стјепан је
већ био умро, а Марију, која је била болесна и у позним годинама,
обилазила је комшиница. ‘Тета Марија, знаш ли ко је?’, упитао је Милорад
старицу. Њене очи су се напуниле сузама. ‘Милораде! Где си? Цели живот
сам те чекала!’, одговорила му је. Марија је убрзо после тог сусрета
умрла, а месец дана касније на адресу Јандрићевих стигло је писмо.
Писала му је Маријина ћерка коју је Милорад у Хлебинама видео свега пар
пута јер се школовала у Загребу. ‘Драги мој мали брате Милораде, хвала
ти што си посетио нашу мајку и што си јој тако улепшао последње дане
живота’, написала је.
Транспорти деце из логора Стара Градишка у Јастребарско почели су
стизати средином јула 1942. године, а затим су доведена и деца са
логорских економија у Јабланцу и Млаки. У три километра удаљен логор
Река доведено је око 2000 деце. У оба логора било их је око 3340.
Убијено је 1018 деце. Преживеле су збринули грађани Загреба,
Јастребарског и околних места. Многа деца су у тим породицама и остала,
изгубивши или задржавши свој идентитет. Стоја Јандрић, нажалост, није
била те среће.
Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ
Везане вијести:
Гостовање предсједника УГ Јадовно 1941. на ТВ НАША и БН ТВ
ПОНИШТИТИ РЈЕШЕЊЕ ДРУШТВУ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ЈАСЕНОВЦА