Јадовно, суноврат европске цивилизације

tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat_novo/2014/danka_kojadinovic.jpg

English

Горда планина, снегови, кише и одрони, бујна вегетација, прекрили су стазе суза српских и јеврејских страдалника. Море крај острва Паг, прогутало је на хиљаде људи, жена и деце, Срба и Јевреја.

Премного је је последњих деценија потрошено речи, папира, медијског простора у анализи грађанских ратова на Балкану крајем двадесетог века. Било је и аналитичара који су се бавили атомизацијом Балкана у циљу дестабилизације Европе, а у интересу  унилатералне силе, САД.

Писало се о утицају локалних, а нешто мање и светских медија, на ескалацију етничких и верских сукоба, дајујући им нереално велики утицај. Неки су, негирајући скоро идентичне ситуације из прошлих деценија и векова, све приписивали колапсу идеолошке матрице социјализма-комунизма пред надирањем  тзв. демократског либерализма и ере глобализма.

Сурова је истина /реалност, рекли би квази-европски „одликаши“/ да је Балкан распарчан попут леопардове коже, у низ малих, нефункционалних држава и да је економски суноврат у свим чланицама бивше СФРЈ јасно уочљив. Демонстрације незапослених и гладних радника свакодневица су у Хрватској, БиХ, Србији, Македонији, Црној Гори.

Чињенице говоре да се у мирењу народа није далеко одмакло, ма колико се представници политичких елита грлили и љубили пред камерама, обављајући задатак добијен од ЕУ, поприлично анемичних намесника.

Посебно осетљиво је хрватско-српско питање.

Судећи по статистикама, Хрватска је етнички очисћена /4,26%/од Срба који су чинили скоро трећину становништва уочи Другог светског рата. Претпоставка је да ће се тај проценат снизити и на мање од 3% на следећем попису. Ако се део нестанка Срба може приписати геноцидној политици усташтва НДХ, као и Титовом ”пресељењу” Срба у Војводину, питање је свих питања: да ли уопште има разлике између Павелићеве и политике ХДЗ-а, еx-Титовог генерала Фрање Туђмана, која се декларисала за ратну опцију и сецесију Хрватске.

Хрватска је данас етнички чиста, католичка, држава Хрвата, нешто висе од 90% према попису из 2011. Ако се, као део хрватске субкултуре, занемари припрости годишњи дернек у Чавоглавама, остаје нерешено озбиљно питање хистерије “бранитеља” према ћирилици у Вуковару, налик најмрачнијим периодима нацизма и усташтва, а противно  ЕУ прокламованим стандардима језичке и грађанске равноправности.

У огроман корпус погажених људских права и слобода Срба у Хрватској спадају: враћање имовине, надокнада за порушено и попаљено, откуп станова, обнављање девастираних објеката СПЦ и споменика.. Дугачак је списак, но ни Влада Хрватске забављена међустраначким препуцавањима и корупционашким скандалима, нити ЕУ која није имала снаге да спречи сукоб у Украјини, баш као некада у СФРЈ, не исказују  ни способност ни вољу, да наталожене проблеме реше сходно европским стандардима.

Рат, ни по којој логици није био у интересу Срба, чак ни Хрвата. Туђмановој политичкој и тајкунској врхушки перфектно је одговарао.

ЈА И ХРВАТИ

Деценијама нисам била у Хрватској. Сећам се Опатије, Волоског у коме сам  летовала с родитељима, ”Кварнера” и опатијског фестивала. Сећам се режисера Бранка Бауера како игра танго с мојом мајком, док мој отац игра шах. Сећам се Загреба и “Еспланаде” у којој су ме загребачки новинари чашћавали касатом, док би с мојим оцем Владетом Васовићем, пребирали политику и тираже новина “Борба”. Сећам се бутика Рикарда Гумзеја у коме је моја мајка добрано пазарила. Сећам се студентских размена и дивног дружења са студентима свих фела с Филозофског факултета из Загреба. Још чувам стихове, посвету и пресовану ружу у књизи. Ах, те студентске симпатије!

О геноциду НДХ над Србима није се говорило. Тек, понешто и понекад писала је “Арена”.

Као млад професор, негде 1985, приликом посете Загребу, обишла сам Јастребарско и спомен-збирку о усташком дечјем логору /нестала током последњег рата/, као и малени гроб српској дечици, страдалој током НДХ страховладе, на Мирогоју. Мало се у Београду тада знало, а још мање говорило.

Уочи последњег рата, негде 1988. с колегама с Врачара, обишла сам Загреб. У хотелу “Спорт” у приземљу је, рецимо, Мехо Спахић славио сину свадбу. Богами, одјекивале су зурле и таламбаси. На првом спрату је баруница, рецимо Естерхази, имала чајанку, док су у свим институцијама у Загребу одржаване вежбе територијалне одбране.

Све ми је већ тада било јасно - спремао се Ендлозунг. Рат је био пред вратима –Немачка је желела на топло море, Ватикан да помери границу ка Истоку - да заоре “Источну њиву”, а САД да направе још једну у низу својих база, да се приближе Русији.

Како је моја покојна професорка и шеф катедре за англистику , рођена Загрепчанка, др Вида /Еда  Марковића/ Миланковић говорила:

”Хрвати нису доживели катарзу после својих злочина, поновиће се зло.”

Сецесије бивших република донеле су ратове, страдања, трагедије. Ране још не могу да зарасту.

Само старе фотографије, неке давне младости у миру, говоре да је могло и морало да буде другачије.

Јадовно

Мапа српских страдања у НДХ, логора, бездана, дечјих логора, затвора и мучилиста, једна је од најстрашнијих страница европске историје. И највећа хришћанска срамота.

Годинама већ, спремам се да одем на Јадовно, да се успнем на Велебит и у миру поклоним сенима мученика првог усташког система логора у НДХ 1941. године. Да  се помолим бар пред Шарановом јамом или на месту некадашњег логора и запалим свеће за покој десетина хиљада страдалих Срба.

Неизводљиво је обићи 32 бездана у које су Усташе бацале пребијене, намучене, разапете и убијене цивиле и свештенике СПЦ. Горда планина, снегови, кише и одрони, бујна вегетација, прекрили су стазе суза српских и јеврејских страдалника. Море крај острва Паг, прогутало је на хиљаде људи, жена и деце, Срба и Јевреја.

Данас, млади Хрвати и странци целога лета “партијају” на Зрћу, недалеко од плаве гробнице. Тако нешто незамисливо је у иоле културнијим европским срединама. Млади не знају, а стари ћуте, баш као и владе Хрватске и ЕУ. Или још горе, анулирају страхоте НДХ и геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, као што то чини  историчар Младен Ивезић.

Петак, 20. јун 2014.

У организацији Удружења Јадовно, окупљамо се испред Храма Светог Саве на Савинцу, на Врачару. Махом млади, образовани људи. Видим г. Живорада Јовановића, бившег МСП, са супругом Ангелином, Гином, професора Бориса Беговића с Правног факултета, Владана Глишића из “Двери”. Госпођа Јовановић по први пут иде да се поклони сенима свога деде, официра Српске краљевске војске, погубљеног на Јадовну. Захваљујући размени податка на сајту удружења Јадовно, породица је после више деценија сазнала место његова страдања.

Након молебана крећемо на пут, носећи Часни крст и своје иконе. Дуго сам премишљала коју да понесем. Руке су ми саме пошле ка освећеној икони Пресвете Богородице Казанске дару покојногПатријарха московског и целе Русије, Алексеја ИИ  моме супругу.

У Батровцима, на граници, не само са Хрватском, већ на граници са ЕУ, дочекују нас цариници. Онако пошироки, не баш отмених манира, претресају нам ствари и лупају печате по пасошима. Подсетише ме на Мађаре некада. То ”вежбање” ЕУ стандарда чинило ми се трагикомичним у Португалу, Мађарској, сада и у Хрватској тј.: ”тешко иде нога личка у ципелу бечку”.

Киша, ветар и олујна тмина прате нас целим путем. Да ли ћемо успети да се попнемо на планину?

Владичица блиста у тами.

Дубоко у ноћ стижемо у Плашки. Дочекују нас домаћини предвођени свештеником Гораном Славнићем.

Журимо на промоцију књиге историчара, јереја СПЦ, Драгана Шућура, “Јадовничка голгота свештенослужитеља СПЦ 1941. године”. Отац четворице синова, аутор књиге, посветио је књигу својој супрузи Александри.

Др Душан Ј. Басташић, алфа и омега Удружења “Јадовно”, упознаје госте с напорима Удружења да достојно свету представи истину о страдању Срба током НДХ на овим просторима и обележи стратишта.

Мада знам расистичке законе геноцидне државе НДХ и злодела Павелићевих усташа, сваки нови податак о погрому Срба, свештеника, архијереја и епископа, владика СПЦ, помера границе усташке нељудскости. Матрица је банално слична - укидање грађанских права, језика, школовања, отимање имовине, забрана исповедања вере, ношење траке са словом П - православац. Па покрштавање, прогон, терање у логоре, смрт. Читаве породице свештеника СПЦ бацане су у јаме на Велебиту /Атанасије Јевтић ”Од Косова до Јадовна”/. Европска историја није забележила  већа зверства од усташких.

Не зна се шта је било теже - бестијалност усташа или њихово пресвлачење у Титове партизане након 1943. Многи су тако, као победници ушли у Београд. Последице и данас знамо, видимо и осећамо.

Субота 21. Јун 2014.

Субота је, на срећу, осванула сунчана. У апсолутној тишини, праћени придошлим Бањалучанима, крећемо на ходочасће на Јадовно. Као на длану, промичу крај нас лепоте Личког поља, зеленило, реке, непрегледна поља и ливаде. Лепота у Бога. Овде су у Војној крајини, стотинама година живели и стварали Срби заједно са својим суседима. Како прота Милутин Тесла пише: ”…махом Срби православне, а мање католичке вере…”. Уз дозволу светских сила, овде је над Србима, само у једном веку, почињен континуирани злочин с предумишљајем - геноцид, прогон и католичење. Данас овде Срба мало има.

Предвођени  и праћени џиповима хрватске полииције,  клизимо новим ауто-путем ка Велебиту. Сем северне Ирске и редовних сукоба католика и протестаната, као и КиМ, нема државе у Европи у којој вас полиција спроводи током ходочашћа.

Гледамо куполе цркава покушавајући да уочимо неку православну, преосталу након “културне” револуције “бранитеља”. Тек понека назире се у даљини, ушушкана међу брдима и засеоцима. Нове, модерне куће, припадају Хрватима насељеним из БиХ. Оне старе, разрушене, су српске.

На скретању за Велебит дочекује нас група “бранитеља” с транспарентом : ”Пијетет за хрватске жртве”. Око њих наоружани полицајци. Наравно, пијетет за све невино страдале жртве.

Крећемо завојитим путем узбрдо. Око нас непрегледна, бујна, листопадна шума. Како се пењемо, помаљају се чувени, велебитски борови, у свој својој раскоши.

Изнад нас хеликоптер. Прати нас целога пута.

Стижемо до заравни испред Шаранове јаме. Сабирамо се око споменика. Носим Богородицу Казанску. И млади и стари, радо ме одмене. Кривудавом стазом спуштамо се до Шаранове јаме у коју је бачено око 10.000 невиних Срба. Палимо свеће, почиње опело. У вековној тишини горја звоне гласови свештеника, пењу се до врхова крошњи које закриљују небо над Велебитом.

Ни птице се не чују, утихнуле и оне. Само се снопови Сунца пробијају до маховином и вресом обраслих стена.

Као један, тихо изговарамо молитве за покој душа јадовничких жртава.

Након опела крећемо узбрдо, седам киломатара дугом стазом мученика, велебитском Виа Долоросом. Пешачимо до места некадашњег логора. Мирише зова, касно уцветала. Заустављамо се и палимо свеће код стратишта, јама крај којих пролазимо. На заравни где је био смештен логор, још стоји Часни крст на сред ливаде омеђене наслагама камења, остацима логора. Гледамо куд ходимо по високој трави.

С дубоким пијететом, достојанствено и без мржње, сликамо се са развијеном српском заставом.То је најмање што можемо да учинимо за страдале претке.

Зар да се шаховница под којом су их клали  руга њиховом костима!?

Индикативно је да се Јосип Броз никада није поклонио сенима страдалих у Јасеновцу нити на Велебиту.

ТЕСЛИН СМИЉАН

Праћени редарственицима и неизбежним хеликоптером, спуштамо се до Смиљана. Нигде живе душе до нас ходочасника и хрватске полиције.

Сунце високо поскочило на небу.

Родна кућа Николе Тесле и храм СПЦ, посвећен Светим апостолима Петру и Павлу, налазе се у ограђеној порти СПЦ. Црква је подигнута 1765. са дозволом Марије Терезије. Спалиле су је усташе у Другом светском рату. Обновљена је после рата. Теслину кућу девастирали су “бранитељи” у последњем рату. Данас, преуређена је у безлични савремени музеј, с мноштвом података на малом простору. Ни трага, ни помена, да је то био парохијски дом проте Милутина Тесле који је својом добротом и знањем задужио католике, муслимане и православне житеље Крајине, те га је за труд турски ага даривао арапским коњем и персијским мачком. Ни трага од Протине библиотеке на више страних језика, покућства, икона…

Кустос /ица/ меље податке, без истинске надахнутости. Нема емпатију.

Група лепе деце, неки клуб из Загреба, рекла бих, незаинтересовано слуша. Питам је /с јасно уочљивим, београдски отвореним вокалима/ :

- Да ли има неких артефаката, на пример нешто од Протине богате библиотеке?

-Све је у Београду /сада она отворено арткулише Е/. Избегава да одговори да је све попаљено и порушено.

"Сачувај ме Боже, хрватског господства"/Крлежа/.

-Не, у Београду је збирка коју је донео Сава Косановић, његов сестрић - не одустајем.

-Има нешто и у Загребу, зар не?

Деца ме гледају као Марсовца. Професорке убледеле.

Прескаче да се дружио с Пупином те да му је сломио прст када су се “квачили”; српским исељеницима; да је васпитан на српским народним песмама и легендама; да је држао шареницу, тканицу и стихове Ј.Ј. Змаја крај узглавља.

-Ово још припада Српској цркви - додаје господична, кустосица.

-Наравно, ово је порта СПЦ - додајем ја.

Да не бих више правила белаја, стегнута срца, захваљујем се и излазим. Позивам децу да дођу у Београд и виде Теслину заоставштину.

Да простаклук буде већи, не само да унутрашњост Музеја, родне куће Николе /Милутина/ Тесле ни једним атомом не одражава парохијски дио, већ је и посебна капија направљена - да деца, не дај Боже, не би прошла крај православне цркве.

Не видим у шта је уложен силан новац за прославу 2006.!!?

На ганз швапском поздрављам “редарственика”/једног од десетак распоређених по порти /који није хтео да ми покаже где је билетарница/.

Продавачице карата биле су, пак, врло љубазне.

У близини, налази се имање /вртић/ који је Теслин сестрић, Сава Косановић, оставио као задужбину. Хрватска Влада, слепа, глува и нема, оглушује се о захтеве да се задужбини врати прави статус.

На гробљу, повише храма СПЦ, сахрањен је Теслин брат, Дане. Од 1991. ту годинама већ лежи необележена плоча – споменик за око 600 мучки убијених Срба, од тога око 119 из породице Тесла.

Како ли је ту страшну вест о усташким злочинима над рођацима и земљацима примио Никола Тесла у САД? Како ли је преболео ову трагедију и геноцид над српским, православним народом у Хрватској?!

Свако повезивање данашње Хрватске с делом и животом Николе Тесле, након ових чињеница, у најмању руку је неумесно.

Тешко је данас појмити размере свих злочина над Србима током НДХ.  Мада су о томе писали страни и домаћи аутори, од Авра Манхатана, Смиље Аврамов, Василија Крестића, до Атанасија Јевтића, као и многих хрватских аутора, млади не знају за све ове страхоте. Зато је морална обавеза старијих, научника пре свих, да зарад мира и сузивота, даље истражују сложену проблематику геноцида над Србима у Хрватској.

Недеља 22. јун 2014.

Након литургије коју је у црквеном храму у Плашком служио парох Горан Славнић, уз саслужење пароха из суседних парохија, ходочасници су се дружили са изузетно пријатним домаћинима. Тешко је данас, у XXИ веку, у сред ЕУ, бити Србин у Хрватској.

Захваљујемо се љубазним домаћинима и стегнута срца крећемо ка Београду.

Богородица Казанска враћа нас кући.

Мир свима.

П.С. После пар дана, др Иван Биондић из Ријеке даје свој коментар о нашем ходочасћу.  Како је цело ходчашће лепо снимљено камерама хрватске полиције, лако се да видети да нема ни једну додирну тачку с Биондићевим писанијем.

Опрости му Боже, не зна шта чини!

Пише: Данка Којадиновић

 

Везане вијести:

Данка Којадиновић: ИСТИНА И ПОМИРЕЊЕ

Shimon Peres in Croatia –Jasenovac , Croatian Aschwitz - Jadovno ...

Genocid nad Srbima u Hrvatskoj počeo "Otkosom" novembra 1991.