ЗЛАТКО ВАЈЛЕР: МОЈ БОРАВАК У ПАКЛУ И БЕКСТВО ИЗ ЊЕГА
Сећања човека који је преживео логор Слана на острву Пагу и логор Јасеновац
СЕЋАЊА ЗЛАТКА ВАЈЛЕРА
МОЈ БОРАВАК У ПАКЛУ И БЕКСТВО ИЗ ЊЕГА
Писати данас о страхотама Јасеновца и осталих масовних губилишта широм наше домовине има сталну актуелност јер се тако, непосредно преко нас живих сведока тих мартирија, читавом свету упућује апел за један бољи свет, свет у коме неће владати закон силе и нехуманости него односи међусобног поштовања и толеранције.
Јасеновац са више од 700.000 људи побијених на најзверскији начин представља доказ времена у коме је владао закон ножа, маља, крематоријума, душегупке и разних других начина убијања што их нормалан људски мозак не може да прихвати као стварност.
Ми преживели логораши смо дужни и себи и овом друштву у коме живимо да стално указујемо на катаклизму у коју нас је довела предратна неслога наших народа, да говорим о времену у коме је владала усташка и четничка кама, кад се викало „Убиј Жидова“.
- - - - -
Рођен сам 1914. године у Сушаку, а као дете од 5 година дошао сам с родитељима у Загреб, где сам живео све до дана мога хапшења 21. јуна 1941. године.
По завршеном школовању запослио сам се као службеник у ДТР-у, а за цело то време бавио сам се спортом и постизао врхунске резултате (био сам првак Југославије у стоном тенису, одличан гимнастичар и др.).
Политички недовољно заинтересованог нису ме много бринуле погоршане прилике у свету и нашој земљи. Долазак све већих група јеврејских избеглица из Аустрије и Немачке и њихово казивање о прогонима и страдањима нису много утицали на промену мог схватања све док се и код нас, у последњим годинама пред рат, нису све учесталије почели јављати антисемитски изгреди. Све чешће су се на спортским борилиштима и другде могли чути узвици „Удри Жидова, убиј Жидова“, па сам тек тада почео реалније сагледавати стање око себе.
Али исто као што болесници од рака одбијају спознају о трагичности и неумитности своје даље судбине, тако сам и ја – а верујем и велики део Јевреја који су живели и били васпитавани у срединама сличним мојој – живео у уверењу да ће и то безболно проћи преко наших леђа.
Живећи строго по нормама једног грађанског друштва, ја сам био сигуран да нисам никога повредио, да сам цео свој живот био поштен и добар према другима, да ме у најгорем случају може снаћи невоља да ме пошаљу на 3-4 недеље у какав радни логор, а да потом живим нормално као и сви други, па сам смирено чекао даљи развој догађаја. Нисам био свестан да „Нови поредак“ одбацује све те вредности и да као једино што је важно тражи „припадност нацији и чистоћу расе“, а све остало уништава.
- - - - -
Дан у који сам кренуо на пут без повратка био је 21. јун 1941, на пут дуг 800
дана у коме је сваки дан представљао ход по мукама. Непрегледне колоне отписаних кретале су у неизвесност, а непребројне стотине мртвих остајале су свакодневно иза нас као доказ тог апокалиптичног времена, заветујући нас да они који игром судбине остану живи буду сведоци тих стравичних збивања, те да казивањем осталима допринесу свој део како се сличне страхоте више никад не би поновиле.
У послеподневним часовима тога дана дошла су по мене двојица усташких агената, наредили ми да узмем најнеопходније ствари и да пођем са њима. Одведен сам у Централни затвор у Петрињској улици где сам преноћио, а сутрадан сам пребачен у сабирни центар у Загребачком збору (Велесајам). Ту сам наишао на неколико стотина ухапшених Јевреја, и то махом људи између 20 и 35 година старости. Ако се изузме група омладинаца која је била ухапшена у мају и одведена у логор „Даница“ у Копривници, ово је била прва група у којој се налазио велики број чланова спортског друштва „Макаби“. Била је ту готово цела фудбалска екипа, велики број гимнастичара, лакоатлетичара и других спортиста, а према животном добу био је то највиталнији и најспособнији део загребачких Јевреја. Ту сам срео и моје раније другове дра Павла Левковића (бивши члан фудбалске репрезентације Југославије) и Густија Хамбургера, гимнастичара из „Макабија“, па смо решили да се по могућности не раздвајамо. Тога и следећег дана остали смо у Загребачком збору у који су стално пристизали нови другови. У преподневним часовима 24. јуна укрцани смо у сточне ваге и кренули у непознато. Сутрадан ујутро, композиција се зауставила у Госпићу; ту смо добили воде и сусрели се са неколико другова који су били ухапшени са омладинском групом и коју су из логора „Даница“ одведени на Јадовно, док је свега неколико омладинаца остало у Госпићу да чисте улице. Из Госпића смо кренули после подне и предвече стигли у Карлобаг; ту смо задржани у композицији. Сутрадан је у току преподнева цео наш транспорт од око 500 заточеника био на два бродића пребачен у увалу Слано на Пагу, где је већ био организован прихватни логор за нас. Од импровизованог пристаништа водила је стаза дуга неколико стотина метара до логора. Логор се састојао од две бараке за смештај заточеника и Управне зграде у којој су били смештени усташка посада и заповедник логора усташки водник Врбан. На том читавом делу отока није било ниједне травке, никаквог зеленила, свуда само камен и пара која се диже од усијаног камења и ноћне влаге.
Пошто смо се постројили на простору испред барака, пред нас је стао усташки сатник Макс Лубурић у пратњи неколико официра и одржао краћи говор у коме нас је позвао на ред, рад и дисциплину. Упозорио нас је да ће и најмањи прекршај бити најстроже кажњаван, а они коју буду дисциплиновани и послушни вратиће се кућама након одређеног времена. За јело ни тога дана нисмо добили ништа, а преостали део дана искористили смо за смештај у бараке. Унутрашњост барака састојала се од реда боксова на два спрата, а у свако бокс смештали смо се по тројица. За управника логора постављен је логораш Бруно Дијаманштајн који је уживао посебан третман, становао је у згради заповедништва, хранио се као и усташе, вршио распоред заточеника на рад и био „добар слуга лоших господара“. Штитећи себе и свој привилегован положај био је немилосрдан према осталим заточеницима. Свој нељудски однос наставио је и у Јасеновцу, где се је понашао као „слободњак“ све док га у јулу 1942. нису убиле усташе на зверски начин као једног од учесника у тзв. „златној афери“.
Наш свакодневни живот одвијао се по устаљеној шеми: устајање у 5 часова, за доручак празан чај, у 6 часова одлазак на рад до 12 часова, ручак и одмор до 14 часова, затим опет рад до 18 часова, после тога одлазак на вечеру и у 21 час спавање. Рад се састојао од изградње пристаништа и пута широког 3 метра од пристаништа до логора. Све је то рађено најпримитивнијим средствима – батом, ћускијом, лопатом и пијуком. За храну смо редовно добијали следеће: за доручак празан липов чај, за ручак и вечеру чорбу од кромпира без трунке масти и соли.
Усташе су очито намеравале да нас исцрпљујућим радом и слабом исхраном ликвидирају за кратко време. У храни смо дневно примали 500-700 калорија, а познато је да је за одржавање голог живота у условима рада потребно да човек узима 3.500 до 4.000 калорија дневно. При томе су нељудско понашање наших чувара, вика и батињање за време рада, крајње нехигијенски услови живота и помањкање воде условили да смо веома брзо исцрпли све своје резерве и формално почели да „једемо сами себе“. Људи су се топили наочиглед; од младих и здравих људи, ускоро смо постајали живи костури. До средине јула пристигле су још две групе заточеника, међу којима је било много познатих другова, а између осталих и Мајер Минц; он је и касније био са нама у Јасеновцу као групник радне тзв. Минцове групе. Он је донео и нешто хране, па се сећам да је Павелу и мени свакодневно давао по кришку саламе и сира. Шта је то значило у тим данима зна само онај ко је и сам био на ивици смрти од глади. Морам напоменути да је Минц у току целог свог логоровања показивао изузетне људске особине, не устручавајући се да изложи себе и свој ауторитет групника кад је то било потребно да би спасао или помогао неком заточенику.
У посебним групама је накнадно стигло и неколико стотина јеврејских девојака; то су највећим делом биле гимнастичарке из „Макабија“ и загребачке студентице. Њихов логор се налазио на супротној страни логора и готово су све ликвидиране за време ликвидације логора на Пагу од 18. до 20. августа 1941. године.
Из времена нашег боравка на Сланом потребно је описати неколико догађаја који су се збили и који су допринели да наша трагедија буде још већа.
Први догађај се десио почетком јула, кад се за време снажне буре у току ноћи срушио кров наше бараке. Том приликом су испод рушевина барака извучена два мртва друга и осамнаест другова с тешким повредама, преломом кичме, ногу и руку. У тој несрећи је тешко повријеђен и Густи Хамбургер, који је задобио прелом кичме. Сутрадан је стигао бродић из Карлобага на који су укрцани сви повријеђени заточеници да се, према изјави логорске управе, пребаце у тамошњу болницу. Међутим, ми смо веома брзо дознали да тамо нису никад стигли и да се њихов пут завршио негде на средини Пашког канала где су сви побацани у море.
Неколико дана после догађаја стигло је наређење из Заповедништва логора да се изабере шездедестак снажнијих заточеника за рад у солани на Пагу. Надајући се бољим условима за рад и бољој исхрани јавио се већи број, па су на крају изабрана 64 заточеника, међу којима и готово цела фудбалска екипа „Макабија“. Сви су они такође убијени при ликвидацији Пашког логора.
Са нама на Сланом је било и неколико другова који су 1934-35. пребегли из Аустрије. Двојица од њих, Клајн и Кајзер, били си истакнути лакоатлетичари, с тим што је Кајзер био и најбољи тркач на 400 м у Југославији.
Једног дана почетком августа, обојица су покушала да побегну из логора тако што би препливали до Карлобага и на тај начин се спасили. Користећи ноћ успели су да се искраду из логора. Међутим, рано ујутро доведен је Кајзер само у хлачама, без обуће и без горње одеће, с крвавим подливима по телу од батињања. Искрцали су га на обалу и привезали за стуб унутар логора. Цео дан и ноћ је био тако изложен а да није добио ни воде и хране.
Сутрадан око 10 часова пре подне постројен је цео логор да присуствује Кајзеровом стрељању. Опет је дошао Лубурић са већим бројем официра и одржао говор у коме је истакао да све нас који се не будемо придржавали прописаног логорског режима, који покушају да побегну ии да саботирају нерадом чека иста судбина. Затим су одвезали Кајзера и наредили му да онако босоног оде до зида за стрељање удаљеног око 100 метара, Тај Кајзеров пут „калварије“, на начин како је он то учинио, испунио нас је све неизрецивим поносом: без трунке страха на лицу ступао је крвавим табанима по оштром камењу до одређеног места за стрељање. Окренут према нама, немо се опраштао од свих нас у уверењу да његова смрт неће бити узалудна.
После тога је живот у логору постао још тежи: поступак усташа према нама је био све суровији, исхрана све слабија, а посао све тежи. Људи су почели масовно обољевати од пролива, а нико од нас није имао више од 50 кг. Тако смо дочекали и 21. август, дан ликвидације логора на Пагу.
Ликвидацији логора претходило је припајање тог дела Далмације и оточја Италији. Одмах потом су усташе започеле ликвидирати логор и у том раздобљу су побиле све заточенике који су радили у солани и женски дио логора. Изгледа да нису правовремено стигли да ликвидирају и нас јер су већ 21. августа стигле италијанске посадне јединице у Карлобаг, тако да смо тога дана и ми били пребачени у Карлобаг за даљи транспорт. Истовремено је ликвидиран и логор на Јадовну у коме је уз наше омладинце према неким подацима било побијено и око 40.000 Срба.
Логори Крапје и Јасеновац
Након два дана пута у неизвесност, 23. августа је цео наш транспорт стигао у село Крапје на обали Саве, десетак километара удаљено од Јасеновца. Логор је био смештен недалеко од самог села, а унутар жичане ограде биле су постављене три бараке на ступовима као сојенице пошто је цео терен био водоплаван, а сем те три бараке била је и зграда за смештај страже и Заповедништва.
Наш живот је постао још тежи него раније. Свакодневан исцрпљујући рад на насипу и у шуми, никаква исхрана, стално батињање и злостављање, свакодневно су у нашим редовима остављали по неколико десетина упражњених места од другова који су током дана на поласку или повратку са рада били убијени.
Једног септембарског дана упућен је цео логор на утврђивање насипа уз реку Струг јер је због високог водостаја претило изливање и поплава логора. Терали су нас као звери, па тако радећи цео дан без одмора, уз стално дивљање усташа, остало је више од 100 бијених другова чија су тела била уграђена у обале насипа.
Дан за даном је протицао, повремено су пристизали нови транспорти, махом Срба из околних села, а живот је постајао све гори и тежи. Одавно је нестала и последња нада да се из овога пакла можемо вратити живи својим кућама. У нама се учврстила свест о неумитности смрти, а сва наша борба се сводила на то да се преживе следећа 24 часа.
Средином октобра 1941. издвојено је неколико стотина млађих и снажнијих заточеника, махом занатлија, који су као први упућени у Јасеновац где је требало да се оснују главни сабирни центар и „радни логор“, у ствари масовно губилиште за све који дођу у логор. Неколико дана после прве групе пребачен сам и ја у Јасеновац. Ту сам се поново срео са мојим другом Павелом Левковићем, са којим се више нисам раздвајао све до нашег заједничког бекства из Јасеновца.
Оснивањем логора Јасеновац, логор у Крапју је изгубио свој значај, па су усташе припремиле његову потпуну ликвидацију. Неколико дана пред ликвидацију логора издвојена је група од 50 логораша која је имала задатак да ископа дубок јарак на североисточној страни логора, наводно као помоћну брану у случају да продре река Струг. Крајем октобра око 18 часова, пре вечере дат је знак за општи збор свих заточеника. Пошто су сви изишли на место постројавања, одједном је са свих страна отворена ватра из митраљеза и пушака и тако су ликвидирани сви преостали заточеници из логора Крапје: по једној верзији око 1.200, по другој више од 2.000 заточеника. Раније у ту сврху издвојених педесетак логораша бацали су током целе ноћи лешеве убијаних и рањених у већ ископану раку и до јутра је затрпавали. Ликвидацију логора извршио је усташки натпоручник Пудић звани „Парализа“. Сутрадан по ликвидацији логора, у Јасеновац је доведено десетак преживелих логораша из Крапја. О свему овоме причао ми је Милан Леитнер, родом из Вараждина, који је присуствовао ликвидацији, а потом је са логорском архивом пребачен у Јасеновац где је радио у логорској писарни. Убијен је 1944. године.
Прве недеље боравка у Јасеновцу биле су ми још теже него ранији живот у Крапју. Смештај у баракама у којима су људи лежали попут живих лешева, масовна вашљивост, слаба храна, тежак рад на изградњи насипа и бестијално понашање усташа, свакодневно су односили све већи број људских жртава. Рано пристигла зима и последице изгладњивања довели су до масовне појаве обољења од тзв. „логорске болести – едема глади“. Свуда по логору могли су се видети људи који су више личили на авети него на жива бића. Отечене ноге увијене у крпе из којих је стално цурила сукрвица указивале су на близину смрти, а таквих логораша је било сваког дана све више.
Једне новембарске ноћи, вода је пробила насип, па смо сви истерани из барака и трком упућени на место где је насип пробијен. Сва настојања да се пробој локализује и затвори остали су безуспешни, а ми смо онако мокри и измучени враћени у логор. Те ноћи је на радилишту остало неколико стотина лешева људи који су тамо побијени.
Зима 1941/42. била је изузетно хладна, тако да се температура спуштала и до минус 30°. У свакој бараци било нас је по 500-600 и сећам се да су једног децембарског дана изнесена из наше бараке 72 смрзнута леша.
Крајем децембра пребачен сам на рад у циглану, и то најпре на „бајер“ где је вађена глина за израду цигле, а касније сам као „стручни радник“ одређен на зидање и отварање вратница на кружној пећи. Из бараке преместио сам се на таван циглане и ту барем нисам више патио од зиме. На циглани сам радио лета 1942, кад сам пребачен на рад у логорску писарну, у којој сам остао све до бекства 4. септембра 1943. године.
За цело то време био сам очевидац свих страхота које су се догађале у Јасеновачком логору, те мирне савешћу могу тврдити да сва сећања појединих другова и све књиге које су написане о Јасеновцу не могу ни приближно да опишу стварне патње, страдање и умирање стотина хиљада људи зверски мучених и побијених у Јасеновцу.
Фрагментарно описивање хронологије појединачних и масовних убијања могу допринети да се сагледају начини убијања приближно оцени број побијених, али да се стварно осети сав ужас који је у себи носио сваки од заточеника, то се не може описати ни највештијим пером.
Хиљаде убијених на изради насипа, „крвави српски Божић“, „чистка“ пред долазак међународне комисије Црвеног крста, убијање хиљада старијих и болесних како би се од „логора ужаса“ приказало комисији „Потемкиново село“, спаљивање жена и деце из Ђаковачког и Лоборградског логора, бескрајне колоне српских сељака, транспорти из Срема, покољ педесетак хиљада Цигана, зверско убијање Хрвата комуниста, истребљење готово свих Јевреја – све је то већ описано и свему томе нема се шта додати. Свима нама преживелим логорашима калеидоскопски се враћају слике тих ужасних дана, сваки од нас гледа и данас колоне Цигана како одлазе на клање и у хору певају „Ја се опраштам другови са вама“, а нема ниједног од нас који повремено још и данас не проживљава у сну тренутке које смо пре више од 40 година доживели у стварности.
_ _ _ _ _ _ _
У логор је почео пристизати и све већи број Хрвата комуниста, међу којима сам пронашао раније познате и драге пријатеље. Често сам са проф. Ивом Фролом разговарао о ситуацији и могућности бекства из логора. Веома чести сусрети са другом и детињства др-ом Ивицом Павлетићем и др-ом Озреном Новоселом, вероватно су утицали на то да сам налазио све већи број нових пријатеља из кругова Хрвата – комуниста, са којима сам наставио дружење. Фрол и Павлетић су крајем 1942. били размењени с партизанима за заробљене немачке официре и живи су још и данас. Озрен Новосел ми је био друг још из школских дана и извесно време је радио као лекар на економији у селу Међеђа. Готово свакодневно сам га наговарао да побегне пошто је бег из Међеђе био лако остварљив. Међутим, једног дана су га болесног довели у Јасеновац, па се почело говорити да ће бити пуштен из логора. Усташе су дошле по њега, наводно да га отпрате у Загреб, али је он тога дана убијен.
У раздобљу 1942-43. у логор је била доведена и моја целокупна ближа и даља породица. Брат ми је заклан у „Звонари“ код Цивидинија, а остали (више од 20 мојих рођака) побијени су на разне начине.
Свест о неизбежности смрти и непостојања било каквог другог повољног решења навели су Павела и мене да већ почетком 1942. почнемо размишљати о бекству из логора као јединој могућности да се остане жив. Сва размишљања о томе сводила су се на то да је сигурност у успешно бекство готово никаква, али нас је с друге стране, извесност о сигурној смрти упућивала да бекство ипак треба припремити и извести, с тим да је пре тога потребно да се створе повољни услови.
Током јуна и јула 1943. Заповедништво логора је одлучило да се сви Хрвати из Јасеновца пребаце у логор Стара Градишка, а сви Јевреји из Старе Градишке у Јасеновац, што је указивало на претпоставку да ће ускоро доћи до масовније ликвидације Јевреја из логора.
Међу осталим Хрватима који су пребачени у Стару Градишку били су и другови са којима сам се свакодневно дружио: Јуре Блажевић, Љубо Шарић, Миљенко Бобанац, Зубек и неки други, који су изгледа сачињавали партијско језгро у логору. Непосредно пред њихов транспорт предали су ми три пиштоља са по једним оквиром муниције. Пиштоље сам сакрио испод патоса под мојим креветом, а њихово поседовање умногом је допринело да се наше бекство убрза. Како сам већ напоменуо, бекство из самог логора било је неизводљиво: високи зид, логор ограђен жицом, на сваких стотину метара куле – осматрачнице, што је потпуно онемогућавало успешно бекство. Раније се дешавало да су појединци успевали да побегну, али то су били случајеви кад су се нашли на радовима ван логора, на сечи шуме, на економијама, али ниједан случај из самог логора.
Да би бекство колико - толико имало изгледа на успех требало је чекати на велико невреме. Рачунали смо да ће будност стражара по таквом времену бити смањена, видљивост готово никаква, а поседовање оружја повећало је наше изгледе и учврстило уверење да се живи више нећемо вратити у логор.
Та прилика нам се пружила 4. септембра: права олујна ноћ, небо се спустило на земљу, а ветар и киша створили су јединствену прилику да наш покушај буде успешан. Било је око 23 часа ноћу кад смо Павел, Анте Ђурашиновић и ја прекорачили оквире прозора наше бараке и преко скеле која је била подигнута уза зграду спустили смо се на земљу. Једина два слободна отвора у ограђеном логору били су отвори који су водили према скели и гранику, али су они били заштићени бркљом и стражарском кућицом у којој су се даноноћно смењивале страже. Међутим, уздање у небудност страже у таквим временским условима остварила се. Одмах по изласку из зграде почели смо се преко пилане приближавати отвору код граника. Тада је наишла једна усташка патрола, па смо скочили у пољску латрину и ту остали док патрола није прошла. Онако прљави и смрдљиви, ускоро смо се нашли пред стражарницом и бркљом, а одмах иза ње је требало прећи пут и насип и стићи на Саву која је била веома надошла. Још раније смо се договорили да у одећи покушамо препливати Саву јер нисмо знали какво је стање на њеној другој страни. Било је неопходно да се у току ноћи што више удаљимо од логора и да се по могућности дохватимо шуме у подножју Просаре, а сваки од нас је имао под капом пиштољ. Сва тројица смо се успешно прокрали поред стражарнице, прешли пут и насип, те се нашли на самој обали Саве, а затим полако утонули у њене хладне таласе и започели борбу за наш спас. Отежала одећа и обућа вукле су нас на дно и једино смо крајњим напором воље успели да се изнемогли дочепамо супротне обале али не сва тројица. Велико је чудо да се у таквој ноћи и под таквим условима нисмо изгубили и да смо испливали у близини један другог. Наш трећи друг Анте Ђурашиновић одмах је осетио да неће издржати и успешно савладати Саву, па се неопажено вратио у бараку. У бараци је о свему известио дежурног, неког Кондића из Сремске Митровице, који му је помогао да нечујно легне и рекао да ће око 4 часа ујутро дати узбуну и обавестити усташе о нашем бекству. Тако нам је омогућио да искористимо још три сата.
На супротној обали нашли смо се негде на средини између злогласне Градине и села Кошутарице. Пошто смо мало повратили снагу, одмах смо кренули према Просари у којој смо се надали наћи заклон у шуми. Рано ујутро око 5 часова угледали смо у даљини, на ивици шуме, једну усамљену кућицу. Онако мокри и исцрпљени били смо свесни тога да морамо привремено наћи неки заклон да се огрејемо и просушимо. Уз велики опрез смо се приближили кућици и обазирући се ушли у њу. Затекли смо једну стару жену која нас је дочекала с неповерењем. Рекли смо јој да смо дошли само да се мало огрејемо и осушимо и да ћемо затим продужити даље. Онако прљави, мокри и необријани, сигурно нисмо пружали леп призор нити уливали поверење. После извесног времена, жена нас изненади питањем: „Да нисте ви, дјецо, побјегли из Јасеновца?“ Затечени овако непосредним питањем, након краћег оклевања признали смо да смо бегунци. Баба се одмах подиже, изнесе пред нас топло млеко, хлеб и мед и запита шта мислимо даље, на шта смо одговорили да желимо у партизане и да ћемо потражити везу негде на Међеђи. На то је она рекла да њена снаха одржава везу, да је курир и да ће одмах отићи да је доведе. И стварно, после отприлике пола сата вратила се у пратњи младе девојке која нам се представила као курир и рекла да нас може још истог дана одвести до штаба одреда. Тога дана око 11 часова изјутра већ смо се налазили у партизанима и појели свој први партизански ручак. Одмах сутрадан кренула је попуна бораца за I пролетерску бригаду, која се је у то време налазила око Дувна. Јавили смо се и нас двојица. Тако смо кренули на пут преко целе Босне до Далмације, где смо ступили у редове бораца I пролетерске бригаде и остали у бригади до завршетка рата.
Златко Вајлер
пуковник ЈНА у пензији
Текст преузет из књиге:
СЕЋАЊА ЈЕВРЕЈА НА ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ
БЕОГРАД, 1972.
ОБЈАВЉИВАЊЕ ОВИХ СЈЕЋАЊА ОМОГУЋИЛИ СУ ЈЕВРЕЈИ, КОЈИ СУ ПРЕЖИВЕЛИ СТРАХОТЕ ЛОГОРА ЈАСЕНОВАЦ ДАВАЊЕМ СВОЈИХ ИЗЈАВА,
А МАТЕРИЈАЛНУ ПОМОЋ СУ ПРУЖИЛИ САВЕЗ ЈЕВРЕЈСКИХ ОПШТИНА ЈУГОСЛАВИЈЕ И ЈЕВРЕЈСКЕ ОПШТИНЕ У САРАЈЕВУ, БЕОГРАДУ И ЗАГРЕБУ.
Издавач:
САВЕЗ ЈЕВРЕЈСКИХ ОПШТИНА ЈУГОСЛАВИЈЕ, БЕОГРАД, 7. јула 71-а.
Уредник:
ДУШАН СИНДИК
Насловна страна корица:
СПОМЕНИК ЖРТВАМА ФАШИЗМА У ЈАСЕНОВЦУ
Рад вајара БОГДАНА БОГДАНОВИЋА
На основу мишљења Републичког секретаријата за културу СР Србије бр. 413-123/72-03, од 16. новембра 1972. године, ослобођено од плаћања основног пореза
на промет.
Штампа: »СРБОШТАМПА«, БЕОГРАД, Добрачина 6-8.