"Српско ћутање довело до лицитације, уместо пописа жртава"

Вршилац дужности директора Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић истиче да ни усташама ни комунистичким властима није одговарало да се утврди тачан број жртава у концентрационом логору "Јасеновац", као и да српска политичка елита сноси вишедеценијску одговорност за ту неорганизованост.

"Полазна основа треба да има неколико чињеница - попис ратних жртава који је 1964. године урадила партизанска организација Савез удружења бораца народно-ослободилачког рата. Затим, коришћењем података пописа из 1921. и 1931. требало би урадити процене броја становника за 1941, 1942, 1943, 1944. и 1945. на територијама које су биле у саставу НДХ, па их поредити са пописом из 1948. године", прецизира Ђурић.
Он напомиње да би ту процену требало обрађивати користећи сачуване архивске фондове, литературу и архиве верских заједница - отприлике као што је урадио "Јад Вашем".
У противном, упозорава Ђурић, лицитирање ће и даље бити настављено унедоглед, па ће Хрвати и даље смањивати број, а Срби повећавати или наглашавати цифру од 700.000.
Ђурић указује на одговорност српске политичке елите у периоду од 1945. до распада Југославије и њену инфериорност у односу на словеначке и хрватске политичаре.
Као пример, Ђурић наводи скандал током отварања споменика у Јасеновцу 1966. године, када је Стево Крајачић (народни херој и у то доба председник Сабора Хрватске) рекао да су "Срби способни само као свињари" и поручио да су их "мало побили". На те речи ни један српски политичар није реаговао.
"Усташама у НДХ било је стало да у својој држави реше српско питање по идеји доглавника Мила Будака исказаној 31. маја 1941. године на једном збору код Госпића - трећину Срба побити, трећину прекрстити, а трећину протерати у Србију", подсећа Ђурић.
Он указује да је по том принципу формиран систем концентрационих логора, од којих је онај код Госпића и на Велебиту представљао путоказ. Када су италијански официри видели то зло - логор "Јадовно" је затворен. Усташе су средином августа "отвориле" нови комплекс код Јасеновца и он је "радио" све до 22. априла 1945.
Ђурић напомиње да још није састављен списак стратишта, односно атлас геноцида и оцењује да он никада и неће бити урађен.
"Музеј жртава геноцида иницирао је пројекат пописа жртава у српском народу током ратова у 20. веку и добио подршку бројних институција и невладиних организација. Запело је око процедуре у Министарству културе и Скупштини Србије. Надам се да ће тај посао бити брже обављен у Скупштини Републике Српске", наводи Ђурић.
У међувремену, Музеј жртава геноцида поднео је надлежном министарству Предлог закона о Меморијалном комплексу "Старо Сајмиште", сматрајући да ту треба направити српски "Јад Вашем", који би чинили Музеј, Архив, Библиотека и Институт за истраживање геноцида.
Ђурић као један од разлога што се о страдањима Срба у НДХ и у Јасеновцу недовољно зна у светској, а нарочито западној јавности, наводи политику комунистичке власти.
Он оцењује да историчари на Западу, ипак, довољно знају о усташкој НДХ, али је тешко прихватити бројку од 700.000 убијених. У историографији и публицистици има најмање 3.000 радова у којима се помиње Јасеновац.
Одговарајући на питање зашто се Срби не позову на историјски доказану чињеницу да је над њима у 20. веку извршен геноцид у НДХ и БиХ (чија је територија била у саставу НДХ) и не затраже поштивање задњег пописа пре 1941. године, Ђурић наводи да "нема Србина који би то јавно рекао".
"Зар не примећујете и у овим мојим речима приличну уздржаност у одговорима на питања због посла који обављам, ишчекујући негативно реаговање на своје речи", рекао је Ђурић.

Извор: Пресс онлине