Школа на рубу двију пустиња, морске и камене
Да ли ће се ученици у Метајни запитати ко су била та дјеца и те мајке и
жене што су посљедње дане живота провеле у њиховим учионицама?
Пише: Зорица Ћоковић
Бијела, свјеже окречена, у сунцу окупана зграда Подручне школе Антун
Густав Матош у Метајни на Пагу је мјесто гдје је лекције из знања и
живота ове школске године добило девет малишана.
Дјеца, као свака друга дјеца, радознала и несташна, расту и одрастају у
тој школи, јединој у Метајни, малом острвском сеоцету на рубу двију
пустиња, морске и камене.
Када ће та дјеца сазнати шта се дешавало у њиховој малој школи?
Шта ће постати од њих када сазнају да је неко у име нечега у бијелој,
окреченој згради која је данас њихова школа, држао као затворенике неку
дјецу сличну њима и њихове мајке?
Да ли ће им бити свеједно што је њихова школа била кућа страве у којој
се одвијао терор и геноцид над недужнима? Да ли ће икада у својим
размишљањима стићи тако далеко? Да ли ће се запитати ко су била та дјеца
и те мајке и жене што су посљедње дане живота провеле у њиховим
учионицама?
Да ли ће помислити да би на школи, поред табле с именом писца и
пјесника, требало да стоји и табла с именима жртава? Табла с објашњењем
шта се и када дешавало у њиховој школи? Да ли ће помислити да је
морбидно што је та зграда данас њихова школа, а не музеј и меморијални
центар?
Можда ће се запитати школарци из Метајне, гдје су тој дјеци и мајкама
били очеви и мужеви, стричеви и ђедови. Но, не треба ићи далеко –
страдали су ту, близу, иза првог рта, у Пашким вратима и ували Суха, у
још једном логору, логору Слана.
Да ли ће им неки барба, који се још сјећа, испричати зашто је море око
Пага некада било црвено, али не од корала? Да ли ће се запитати шта су
држала она четири анкера која још стоје у стијени увале Суха? Да ли ће
им бити чудно што више увале постоји цеста од камена која не води никуда
и камени зид који одваја пустињу од пустиње? Да ли ће се запитати откуд
комади зарђале бодљикаве жице свуда унаоколо?
Да ли ће их учитељ повести да виде Часни Крст окренут ка истоку? Да ли
ће им испричати мрачну страну острвске прошлости? Да ли ће школарцима
бити чудно, што број побијених вишеструко надмашује број острвљана?
Да ли ће им објаснити ко су били они људи што су се једног поподнева,
неколико дана након завршетка школске године, искрцали у њиховој малој
луци и тихо, у поворци предвођеној распетим Христом, дошли пред њихову
школу и појали са упаљеним воштаницама?
Надам се да хоће.
Везане вијести:
Истина мијења поглед на живот и смрт - Jadovno 1941.
Први пут с дедом на Јадовну - Jadovno 1941.