ПРЕДСТАВНИЦИ УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН ОДАЛИ ПОШТУ ЖРТВАМА УСТАШКОГ ЛОГОРА ЈАДОВНО

И треће године заредом,чланови Удружења „Номоканон“ у сарадњи са потомцима и поштоваоцима жртава логора Јадовно посетили су Велебитске планине. На пут смо кренули на најважнији српски датум – на Видовдан у 20 часова испред храма Светог Саве. Укупно четири аутобуса из Београда упутили су се у најзападнији део Српске Крајине. 

За оне који нису упућени,логор смрти се налази на планини Велебиту 22 км северозападно одГоспића на пропланку Чачић Долац. Дубоко у шуми под ведрим небом, било је једно од најокрутнијих губилишта Срба током Другог светског рата. У овом логору који се састоји од 33 јама у 132 дана његовог постојања (11. априла до 21. августа 1941. године) за Србе и остале становнике тадашње НДХ није било ни суда ни судских пресуда, довођени су са целог подручија свакодневно, како би били погубљени. О бројкама је тешко говорити. И када се то чини, говори се искључиво на бази претпоставки коришћење, податке које се износе у сачуваним изворима, али никада до сада није достављен званичан списак убијених у овом логору. Међутим, треба напоменути да је за та 132 крвава дана :  

Што се жртава тиче, оне варирају од 41 000 до 79 000 убијених. Логор је затворила италијанска војска крајем августа 1941. године, када су увидели намере усташког режима и на који начин су желели да остваре етничку чисту државу. 

После тачно тридесет година од како је преосвећени владика Атанасије Јевтић, пошао из Србије, од Косова до Јадовна да освешта споменик убијених 73 свештенослужитеља Српске православне Цркве, једном приликом он је рекао: ,,Јадовно је наше Косово, Косово је наше Јадовно.''Међутим, хрватска полиција очигледно није знала за то. Па су одабрали намерно 28. јун мислећи да поштоваоци и потомци жртава неће доћи због Газиместана у најзападнији део Српске Крајине, али ту су се већ преварили. Видевши да је четири аутобуса кренуло из Београда (један преко Новог Сада) и два заједно са нама из Бања Луке, покушали су на све начине да нас саботирају. И у томе су донекле и успели.

Чекањем на граници (пре свега Сремска Рача на српској страни), јасно нам је дато до знања да нећемо тако лако доћи до жељеног одредишта. Када смо прешли гранични прелаз, градови су се мењали Брчко, Модрича, Добој, Дервента, Бања Лука... Из свих тих градова су наши сународници гоњени према стрмим планинама Велебита и каменој пустињи острва Паг. 

Када смо стигли до Бихаћа и граничног прелаза Босне и Херцеговине и Хрватске, нови проблеми. Хрватска држава која је дан након тога требало да уђе у Европску унију, најмодернију творевину данашњице, а која на папиру истиче либерализам, једнакост и помирењу, показала је још једном своје право лице. Вероватно да смо кренули на море, добили бисмо и флајер ,,Welcome to Croatia’’ или ,,Летујмо у Хрватској'' уз кисели осмех граничних полицајаца, а све зарад остављања стотинa и стотина евра у њихову државну касу. Овако је кренула ригорозна процедура, која је без журбе одузимала драгоцено време. Око 11 часова били смо код Плитвичких језера, а тада је већ требало да почне сама комеморација на Велебиту. Иначе од Плитвичких језера до Велебита треба око 60км! Да то није довољно одузимање времена, показала нам је још једном полиција наших ,,пријатељских сусједа''. При уласку и изласку у Госпић, чак три пута нас је заустављала њихова саобраћајна полиција и тако нам одузимала време. 

Одмах по доласку до споменика, председник удружења Јадовно г. Душан Басташић тражио је да се одложи почетак служења парастоса, јер највећи број учесника из Србије и Републике Српске још није стигао. Уз хладно изречене примедбе да су вероватно касно кренули, на кратко је одложен почетак. Али пошто је бившег председника Хрватске Месића незгодно држати да чека, ,,морало'' се почети. Служен је парастос, а аутобуси још нису стигли. Пре полагања самог венца стигли су Бањалучани, иако је опет покушано да се одложи полагање венаца док не стигну аутобуси из Београда и Новог Сада, опет нису имали слуха ни разумевања за то. А да Хрватска можда и јесте спремна за Европску унију показало се и на клупи званичника. Наиме, док се обраћао председник већ поменутог удружења након трећег минута кренули су комешање и гестикулирање. Цензура, збрзавање и служење џелатима јако је добра формула за успешно чланство у ЕУ. 

Последњи говорник на скупу је био бивши председник Хрватске и тек су се тада зачули аутобуси из Србије. Креатори добро припремљене и координисане акције сигурно су били задовољни извршеним планом. Али ипак, отац Никола је одлучио да поново служи парастос. Али опет није виђено јединство, јер су Бањалучани морали да крену ка Карлобагу, а касније и на Паг, јер је капетан брода рекао да неће пловити по мраку и пожуривао их је на све начине. 

А након парастоса саопштено нам је да неће бити као прошле године постављање крста на Велебиту и шетања од 7км у једном смеру. Наиме, није нам била обезбеђена нити полицијска нити санитарна пратња. И једино у том тренутку смо могли да се покупимо и кренемо натраг. Запалили смо свећу, присуствовали парастосу и кренули натраг ка Београду. 

Креатори овог догађаја виде своју победу у добро осмишљеном плану, али ја се не бих сложио са тиме! Пут око 60 часова, и преко 800 пређених километара, да би одали почаст јадовничким мученицима је наша победа, а не наше понижење! Показали смо овим чином, да никада нећемо заборавити недужне људе, децу, труднице, жене који су страдали јер се нису уклопили у систем етничке чисте Хрватске. Овим чином смо исто показали да се правда и љубав не мери у потрошеном времену или пређеним километрима,него у истрајности, поштовању и вери. 

Овом приликом бих се у име Удружења „НОМОКАНОН“ захвалио Удружењу „ЈАДОВНО“, а пре свега г. Милораду Милошевићу и председнику г. Душану Басташићу на узајамном поштовању и сарадњи која ова два удружења гаје.