На Јадовну, дан по Видовдану

Дан по Видовдану, безбожници су Јадовничке поклонике увриједили, жртве унизили али нас тиме све заједно ојачали и у вјери утврдили.

Драга браћо и сестре, потомци и поштоваоци Јадовничких жртава.

Обраћам се првенствено вама, који сте на Видовдан кренули из Србије пут Јадовна да заједно са нама, својом браћом из Републике Српске, региона и дијаспоре, прославите Јадовничке Мученике и да ту над безданом Шарановом јамом, покажемо да нисмо заборавили!

Ових дана, навршава се тачно тридесет година како је преосвећени Владика Атанасије Јевтић, пошао из Србије, од Косова до Јадовна да уз исту ту јаму ждерњачу, освешта споменик за тамо побијена 73 свештенослужитеља Српске православне Цркве. Том приликом је рекао да је Јадовно наше ново Косово а Косово наше Јадовно.

За ваш пут од Србије до Јадовна, одабрасмо онај што води кроз Републику Српску и Крајину.

Вјерујем да многи од вас, те ноћи нису знали којим мученичким путем пролазе.

То из књига из којих сте учили историју, нисте могли научити, јер тога у њима нема.

Већ ту на изласку из Србије, нека невидљива рука, зауставила вас је и држала близу два сата времена. То свакако није било уобичајено. Остаје нам да дознамо, коме то у Србији смета одлазак поклоника на Јадовно.

Виђенији Срби из Сремских Карловаца, заједно са онима из Семберије и Бијељине, међу првима су љета 1941 одведени према Јадовну.

Након Бијељине, пут Вас је водио кроз Брчко, Модричу, Добој, Дервенту, мјеста одакле су наши сународњаци гоњени према безданима Велебита и каменој пустињи острва Пага.

Прошли сте коридором живота, жилом куцавицом Републике Српске.

Код Бањалуке, чијих је више од 500 грађана убијено на Јадовну, прошли сте недалеко Дракулића, Шарговца и Мотика, села гдје су усташки џелати предвођени фратром Филиповићем – Мајсторовићем убиле 7. фебруара 1942. године најмање 2 300 Срба, од којих 550 дјеце. Усташе су овај злочин извршиле искључиво хладним оружјем, без иједног испаљеног метка.

Одатле, заједно са бањалучком браћом, прошли сте подно мученичке Козаре са које бројни Срби пострадаше у логорима Стара Градишка, Сисак и Јасеновац. Од неколико хиљада српске дјеце са Козаре, која су растављена од својих родитеља послана хрватским породицама у Загреб, њих 862 умрлих од болести и исцрпљености, закопани су на парцели 142 загребачког гробља Мирогој.

Пут вас је водио поред Доње Градине, нашег највећег губилишта из времена Независне Државе Хрватске. Одмах ту преко Саве је Јасеновац, чији су први логораши били управо оно мало преживјелих заточеника из Госпића и са Пага.

Након Бихаћа, прошли сте уз стратиште Гаравице, гдје усташе побише преко 12.000 Срба са те регије и подручја Личког Петровог села. Недалеко одатле је и јама код Заваља, забетонирана безданка са костима мученика из околних српских села.

Наставили би ви даље, гдје недалеко одатле зјапе отворене ждерњаче српског народа, јама на Сорића крчевини и Пријебојска јама, најстрашнија коју су моје очи видјеле.

Даље нисте могли јер се испрјечила међа, управо од ноћас граница европске уније, новопроширене царевине, која по онима који у наше име одлучују, нема алтернативе.

Ту под заставом и грбом неовисне Хрватске државе, који неодољиво подсјећају на стијег и шаховницу из времена истоимене независне државе, дочекали су вас „дјелатници“ који су још јуче знали да долазите и куда сте намјерили.

Да сте кренули у обилазак Плитвичких језера или даље према Јадрану, уз брзу, рутинску контролу, без обзира што сте Срби, добили би уз осмјех и ријечи добродошлице, вјероватно и флајер „Welcome to Croatia“.

Овако, подвргнути сте детаљној, темељитој и за такве путнике намјернике, предвиђеној процедури.

Када ми је један од наших званичника, који се затекао у исто вријеме на граници, јавио: Ово неће ићи брзо...., позвао сам за помоћ оне који су главни организатори окупљања на Јадовну.

Мало затим, рекоше ми да је позван да интервенише чак и министар полиције. Чинило се да ће тај проблем бити рјешен али онда услиједише нови проблеми, па након коначног покрета нова заустављања, контроле, потрага за недозвољеним предметима, ознакама, симболима... И све то полако, темељито, без журбе.

Са високом, никада до сада бројнијом делегацијом из Српске, стигао сам до мјеста комеморације и тамо затекао шаролико друштво, учеснике из Хрватске, оне које су довели суорганизатори из савеза антифашиста Хрватске, Српског народног вијећа, Вијећа Жидовских опћина. Било је ту новинара, људи из јавног живота, историчара...

У пролазу сам чуо једног старог партизана како даје изјаву да је то гдје се налазимо било познато устаничко мјесто и да је споменик партизански...

Ви сте након преласка границе, прошли кроз Кореницу, градић који је страховито пострадао од усташа. Не само на Јадовну, него и по другим логорима и стратиштима. На брдима источно и западно од града налазе се јаме. Кости мученика су још увијек у њима.

У Госпићу сте прошли поред казнионе, мучилишта и губилишта, некадашњег центра логорског система. Наставили сте путем којим су многи заточеници, везани и тучени прошли прије 72 године према Јадовну или Карлобагу. Многи од њих су погубљени у успутним јамама и понорима.

Прије Брушана сте скренули десно, узбрдо. Код Брушана се налазе Катине јаме. Кажу да их има три. Постоји свједочење човјека о мучењу, мрцварењу и бацању у једну од тих јама, тадашњег Владике Горњокарловачког Саве Трлајића, данас Светог Саве Горњокарловачког.

Одмах по доласку до споменика, тражио сам да се одгоди почетак служења парастоса, јер највећи број учесника, сви ви из Србије и Српске, још нисте стигли.

Уз хладно изречену примједбу да сте вјероватно прекасно кренули да би стигли на вријеме, на кратко је одгођен почетак.

Али пошто је ту био и бивши предсједник Хрватске, кога је незгодно држати да чека, а за чије сам учешће, као суорганизатор чуо прије мање од два дана, „морало“ се почети.

Служен је парастос.

Вас није било са нама.

Мало ко је одговарао на молитве. Многе су руке биле без свијеће.

Ослушкивао сам да ли ћу чути аутобусе како се пењу уз Велебит.

Претходне три године било је другачије, свечаније, узвишеније. Било нас је више, сваке године све више. У суботу нас је са вама требало бити највише до сада.

Прије полагања вијенаца стигли су Бањалучани.

Покушао сам одгодити полагање вијенаца али није било разумијевања. Речено ми је да ће између полагања вијенаца и почетка обраћања бити направљена пауза. Умјесто да говорим први, тражио сам да говорим последњи не би ли вас дочекао. Желио сам да чујете шта ћу рећи, јер поред молитвеног прослављања жртава, дошао сам да вам говорим о Јадовну, ту на Јадовну, да будем и ваш глас и глас жртава које гласа немају.

Непосредно након полагања последњег вијенца, прозван сам да говорим.

Имао сам могућност да не говорим. Из протеста што ви још нисте стигли.То би многи једва дочекали.

Одмах на почетку, говорио сам о спречавању потомака и поштовалаца да дођу на Јадовно. Рекао сам да сте на пут кренули још јуче, а да јуче није било обично јуче, него наш празник, Видовдан. Почео сам описивати пут којим сте се кретали. Онако како сам на почетку овог писма описао.

И већ ту, у другој-трећој минути говора почело је комешање и гестикулирање на клупи за званичнике.

То је кулминирало пред крај мог обраћања. Имаћете прилике видјети снимак обраћања.

Без консултовања, иако смо представљени као суорганизатори, говорницима је додијељено по пет минута.

Пет минута, једном у години, на једином мјесту у цијелој Хрватској, дозвољено је представнику једног удружења потомака жртава да каже шта то потомци желе, очекују, предлажу, замјерају. И да се у тих пет минута опише оно шта се овдје догодило. Признаћете, немогућа, понижавајућа мисија.

Сјетите се да чак ни у Јасеновцу није дозвољено да говори неко из удружења потомака. Тамо није дозвољено говорити чак ни предсједнику Српског народног вијећа. Тамо, на нашем највећем стратишту, слушамо шта нам о Јасеновцу говоре највиши хрватски званичници.

Док је говорио бивши предсједник Хрватске, проломио се пљесак, јер зачули су се ваши аутобуси.

Креатори добро припремљене и координисане акције спречавања да Јадовничани стигну на вријеме били су задовољни. Али само на тренутак, јер Отац Никола је одлучио да поново служи парастос.

Већина Бањалучана, заједно самном, није могла ни ту бити са вама.

Пожуривали су нас да кренемо према Карлобагу, јер капетан брода је рекао да неће пловити по мраку, па ако закаснимо...

Није било лако приволити господу из СНВ-а да ове године одемо на Паг. Предлагао сам да званичници иду глисером а ми трајектом и копненим путем, аутобусима а онда свега 2 Км пјешке. То није прихваћено. Било би ваљда незгодно проћи са неколико аутобуса кроз Метајну гдје је некада био први логор за жене и дјецу у Другом свјетском рату, а тамо о томе данас нема ни трага. У једној од тих зграда је данас смјештена Основна школа.

Додијељено нам је само 35 од (како рекоше) укупно 100 мјеста на броду. Тај исти катамаран је 2010. године имао 150 мјеста.

Онемогућено нам је да сви заједно одемо у увалу Слана да видите и осјетите како изгледа пакао у каменој пустињи у коме су наши сународњаци мучени прије ликвидације.

Морао сам отићи на Паг и тамо студентима историје причати о паклу у коме су последње дане овоземаљског живота провели и моја оба дједа, њихова рођена браћа и мој стриц Стево, тада осамнаестогодишњи младић.

Тражио сам да ви одете до мјеста логора Јадовно, иначе регистрованог Спомен подручја. Речено ми је да не постоје услови за то.

Инсистирао сам на томе, па ми је на крају речено да неће забранити али да ми то не препоручују. Ускратили су нам полицијску и медицинску пратњу и тај дио комеморације није био уврштен у протокол.

Ипак, мада је у питању огроман ризик, одлучили смо да се иде до мјеста некадашњег логора, мученичком стазом Јадовничком којом смо прошле године узнијели Часни крст и поболи га на мјесто гдје и данас леже тијела 1300 побијених Срба.

На жалост или на срећу, цијелу ноћ по Видовдану као и током јутра, падала је киша.

Неки од вас су инзистирали да се крене уз Велебит, не знајући како изгледа посљедњи километар стазе, пуста и опасна вододерина.

Након кишне ноћи и дана, без пратње, уз сазнање да је недалеко одатле организован „контра“ скуп оних који негирају злочин на Јадовну, полазак уз Велебит не би био авантура него непромишљена лудост.

Да се некоме од вас догоди и најмања несрећа на дан када прослављамо наше мученике, то не могу ни да замислим.

Знам да неки од вас неће разумјети и прихватити ово моје образложење али се надам да то неће бацити сјену на наше удружење, на огроман труд који су уложили Милорад, Пеђа, Ненад...

Сада, два дана касније од једног од најтежих дана мог живота, много ми је тога јасније, раскрстио сам са неким вишегодишњим дилемама и у свим тим силним проблемима видим многе прилике за нашу заједничку мисију.

Дан по Видовдану, доћи на Јадовно у толиком броју уз толика одрицања, може се само уз велику љубав и са изграђеном свјести о потреби да не заборавимо наше страдалнике и са пуном свјешћу о неопходности бриге за наше потомство.

Већина оних који су мене прије, а вас касније дочекали код јаме, то је неки други свијет.

Они нису били достојни да са вама дијеле то мјесто и тај тренутак, дан по Видовдану.

Зато вам је и дано да дођете горе када се они почну разилазити.

Даће Бог, не да нађемо, него да одаберемо начин како да и следеће године дођемо на Јадовно.

Али, пошто ми је дуго чекати да се сретнемо тек за годину дана, позивам вас да се организујемо и дођемо на Огњену Марију у многострадално Лијеванско поље. Тамо гдје је наш блаженопочивши Патријарх српски Павле цјеливао руке Јамаркама, српкињама које су преживјеле усташки масакр и на дну јаме Равни долац преживјеле шест недеља и три дана.

Да одемо на Кордун до Садиловачке цркве, у којој злочинци побише народ а онда га ту у цркви запалише.

Да одемо ове године у мученичке Пребиловце, над Шурманачку јаму, јаму на Бивољем брду и Корићку јаму.

Треба да се саберемо 13. септембра у Манастиру Јасеновац и прославимо Новомученике Јасеновачке. Међу њима су и они који преживјеше Јадовно, Госпић и Слану, они који су били први јасеновачки логораши.

До новог сабрања браћо моја Јадовничка!

Душан Ј. Басташић

Везане вијести:

На Јадовну, дан по Видовдану

ВЕЋЕРЊЕ НОВОСТИ: Положени венци невиним жртвама Јадовна

Служен парастос за Јадовничке жртве (ВИДЕО)

Злочин у Јадовну не смије бити заборављен

Дођите на Јадовно 29. јуна 2013.