Метајнска литија 2015.
Велика је разлика између потомака фашистичких злочинаца и потомака жртава фашизма. Није лако ни једнима ни другима
Пише: Зорица Ђоковић
Метајнска литија 2015. - острвско чудо невиђено у 74 године од оснивања и затварања првог логора за жене и дјецу у Другом свјетском рату, звучи велико и јесте велико, али не на око.
Па, ипак, била је трн у оку. Некима.
Како је могуће да мала метајнска литија са три православна свештеника и четрдесетак ходочасника, укључујући и камермане, новинаре и фото-репортере, чија је траса износила једва 250 метара, инспирише неку господу која се уз ту трасу случајно затекла, а нису били, сад већ по правилу, антагонистички расположени навијачи, на вријеђање литије и окретање леђа?
Зашто?
Да ли су та господа туристи из континенталног залеђа или рођени Метајнци? Шта је заправо њима засметало?
Да ли би им једнако засметало да је исти број људи из неког још даљег залеђа, прекодринског, напримјер, Метајну походио са пуним новчаницима, ради љетовања, умјесто ради ходочашћа?
Да ли би им једнако засметала три рабина, умјесто три свештеника? Да ли би рабинима смјели добацити или окренути леђа, као што су свештеницима и Часном Крсту са распетим Христом?
Много је питања и много туге, људске и хришћанске.
Тиха, али торжествена литија, у сеоцету у ком се мало шта дешава, могла је бити кратка и радосна атракција.
Неки мирољубиви хришћани у молитви, са распетим Христом као јединим символом, предводником и заштитником, могли су бити схваћени као знак Христове љубави према ближњем.
Они који су дошли и поклонили се сјенима невиних жртава фашизма, могли су бити окарактерисани као антифашисти.
Све саме позитивне ствари на које је изостала позитивна реакција, нажалост.
Проста логика намеће неколико закључака. Ако су мирни ходочасници и молитва пред зградом усташког фашистичког логора засметали јер су освјежили памћење на срамну прошлост, онда се према тој прошлости нема однос какав би требао бити и какав заслужује.
Метајна 20. јун 2015. Metajnska litija
Метајна 20. јун 2015. Metajnska litija
Ако се поклањање невиним жртвама фашистичког злочина сматра за провокацију, онда се према жртвама нема однос какав би требао бити и какав заслужују.
Ако се те жртве злочина, на правди Бога мучене и убијене, не сматрају невиним, онда се према злочину нема однос какав би требало и какав заслужује.
Ако се жртве сматрају кривим јер су према тадашњим срамним расним законима за такве сматране, онда се према фашизму нема однос какав би требало и какав заслужује.
Ако се Богу распетом и Крсту Часном могу окренути леђа, онда се према Христу нема однос какав би требало и какав заслужује.
А како је било корачати у малој метајнској литији 2015. године?
Као у ранохришћанским катакомбним црквама када је било опасно бити за Христа и са Христом - величанствено, узвишено, благословено, али и са осјећајем апсолутне неопходности и значајне дозе стида јер се дешава тек сад, послије 74 године.
Велика је разлика између потомака фашистичких злочинаца и потомака жртава фашизма. Није лако ни једнима ни другима, али то је ствар односа.
Ономе ко се жели оградити од злочина и фашизма, не могу сметати ни жртве, ни подсјећања, ни потомци жртава.
Ономе ко не жели пакт с ђаволом не може сметати распети Христос. Њему се за своје претке требамо молити и једни и други.
Метајнска мала литија је само доказ да смо толико различити, и, бојим се, сасвим непомирљиви, да би се ономад помињана незамисливо ужасна јуха заиста раздвојила...
Везане вијести:
Школа на рубу двију пустиња, морске и камене
Истина мијења поглед на живот и смрт - Jadovno 1941.
Први пут с дедом на Јадовну - Jadovno 1941.