Јадовно 26. јун 2011. – Обраћање Душана Басташића, предсједника УГ Јадовно 1941.

Latinica | English

Госпођо изасланиче предсједника Републике Хрватске, ваше Екселенције, даме и господо, добар дан.

Господине предсједниче Републике Србије, преосвећени Владико, часни оци, браћо и сестре, помаже Бог!

Поздрављам вас у име Удружења грађана Јадовно 1941 из Бањалуке, удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Госпић 1941.

Посебно желим да поздравим учеснике јуче завршене прве међународне конференције о комплексу усташких логора Госпић -  Јадовно 1941.

Са нама су данас научници из Израела, Италије, Сједињених Америчких Држава, Русије, Хрватске, Републике Српске и Србије, којима дугујемо захвалност за вријеме и труд које су одвојили да би се истина о Јадовничком страдању верификовала на начин примјерен историјској науци.

Посебно поздрављам и италијанског сенатора господина Ајмона Финестру, свједока и учесника племените акције италијанске војске, којом је крајем августа 1941. затворен комплекс концентрационих логора Госпић и од сигурне смрти спашено више од  2000 заточеника, углавном јеврејских жена и дјеце.

Изражавам велику захвалност свима онима који су подржали нашу иницијативу и омогућили да се  другу годину за редом служи парастос Јадовничким мученицима и обиљежи Дан сјећања на Јадовно 1941.

Подсјетићу вас да се налазимо поред Шаранове јаме, једне од 33 регистроване бездане јаме Велебита и велебитског подгорја у које су усташе 1941. године бацале још живе или полуживе жртве. Пред те крашке бездане и усјеке, дугим пјешачењем и батинама измрцварене жртве, довођене су руку везаних жицом, поређане у двореде. Прву двојицу или четворицу усташе би удариле чекићем или маљем у главу и сурвали у јаму, а они би својим тијелима повлачили за собом остале несрећнике.

Данима би се из јама чуло јечање и запомагање, а само неколицина се успјела жива извући из бездана. 

Крашке јаме су само један дио некадашњег ликвидационог центра, комплекса усташких логора чији је центар био у тадашњој казнионици окружног суда у Госпићу.

Поред "Герицхта", овај комплекс су чинили сабиралиште на жељезничкој станици, логор Максимовића штале, такозвана Овчара, логор Ступачиново код Башких оштарија, логор за Србе и логор за Јевреје у ували Слана на острву  Пагу и логор за жене и дјецу у мјесту Метајна на Пагу, који је био први логор за жене и дјецу у Другом свјетском рату. У мору подвелебитског канала и Пашких врата жртве су убијане тако што им је жицом везан камен око врата, након чега су их крвници ударили  ногом у  врат или груди, те распорили стомак да тијело не би испливало и суновратили их у плаву гробницу.

Ако је море плава гробница, Шаранова јама као и друге знане и незнане Велебитске крашке јаме то свакако нису. То су јаме на чијем дну још увијек леже остаци тијела чланова наших породица.

Према резултатима дугогодишњег истраживања др Ђуре Затезала, на подручју комплекса усташких логора Госпић, у само 132 дана побијено је не мање од 40 123 жртве, од чега  38 010 Срба, 1 998 Јевреја, 88 Хрвата, 11 Словенаца, 9 муслимана, 2 Мађара, 2 Чеха, 1 Рус, 1 Ром и 1 Црногорац.

Овдје су убијена 73 свештена лица Српске православне цркве.

Људи побијени овдје 1941. нису жртве антифашистичке борбе! Они су покупљени са својих вјековних огњишта, мучени и побијени само зато што су били православни Срби, Јевреји или за НДХ неприхватљиви елементи.

Не улазећу у то да ли Република Хрватска јесте или није правна сљедбеница Независне државе Хрватске, непорециво је да се на њеној територији налазе мјеста масовног злочина, да су жртве злочина неексхумиране, неидентификоване и несахрањене, а да је занемариво мали број злочинаца именован или процесуиран.

Запрепашћујујуће је то што се игнорише инсистирање српских и јеврејских организација на законом прописаном односу према мјесту и жртвама злочина.

Шта више, мјеста масовних злочина, нека од њих чак регистрована Споменичка мјеста, годинама се вјешто прикривају и препуштају зубу времена и природним процесима пропадања.

На подручју Споменичког мјеста логора Слана на острву  Пагу на којем су италијански војници септембра 1941. ексхумирали, спалили и у камењар сахранили пепео 793 тијела жртава, међу њима тијела 293 жене и 91 дјетета од 5 до 14 година старости, туристи уживају у сунцу и мору, не знајући шта се на том мјесту догодило. Она једна Спомен плоча, која је свједочила о мученичкој смрти не мање од 8 020 жртава побијених на и око рта Слана, нестала је два дана након што је прошле године обновљена. Не само да починиоци нису пронађени, не само да плоча није обновљена, него одлазак на Слану није уврштен у данашњи програм.

Упорно се избјегавају комеморације на регистрованом Споменичком мјесту логора Јадовно, око 4 километра далеко одавде.

У протеклом рату порушено је овдје и оно мало споменика подигнутих до 1991. године.

Да се деведесетих година догодио, како кажу, праведан наставак антифашистичке борбе из Другог свјетског рата, да ли би ови споменици били рушени?

Да ли би потомци жртава долазили овамо из иностранства, гдје их у Републици Србији и Републици Српској живи највећи број?

Данас, на читавом подручју некадашњег комплекса усташких логора Госпић 1941. осим Спомен плоче код Шаранове јаме, обновљене прошле године и овог обновљеног споменика откривеног данас, нема никаквог другог спомена да се ту љета 41. договорио стравичан злочин.

Како другачије тумачити овакав однос него као отворено прикривање злочина? 

Легитимно је право нас потомака жртава да тражимо од власти Републике Хрватске достојан и законом предвиђен однос према мјестима злочина и жртвама злочина, члановима наших породица.

Све док је тај однос овакав,  као што је то у данашње вријеме, нема мјеста говору о међусобном повјерењу, а посебно не о развијању пријатељских односа.

Хвала!

Душан Басташић

Предсједник УГ Јадовно 1941.