Истина мијења поглед на живот и смрт
Пише: Зорица Ђоковић
„Па, ти само идеш по тим логорима“, рекоше ми, кад сазнаше да опет идем на ходочашће. „Дуг прецима“, изненађена одговорих кратко, без размишљања. „Нема мира док се ствари не поставе како треба“, додах, сабравши се мало.
Какви су то логори, шта ли је то што човјека вуче да тражи и иде у те забити, врлети и бездане, толико времена након што се збило, читав један људски вијек послије, људски вијек отет на нељудски начин - довољно за бол. Каква су то мјеста која скривају зло, као да је зло могуће сакрити, као да се људски јад нигдје не пише и не броји.
Од Посавине до Херцеговине, од Пага до Дрине расута су мјеста ходочашћа као светитељева покидана ниска од корала. Негдје расту божури, негдје макови и питам се има ли тог корала на дну Велебитског канала. Можда нечија рука пружа сунцу скупоцјени црвени букет са плитког морског дна. Много је боја у тој покиданој ниски стратишта и светилишта. Смарагдна Дрина је однијела свој данак, бијели херцеговачки камен се стопио са убијеним моштима новомученика, велебитско зеленило је прогутало десетина хиљада неопојаних душа, у плавим дубинама скончали су многи.
Ствари већ одавно нису као што су биле. Знање је, кажу, моћ, али знање има тежину одговорности. Не може се сазнати и знати Истина и наставити даље као да се ништа није десило. Истина мијења поглед на живот и смрт. Пејзажи и предјели добију другу боју, као да преко њих падне нека копрена. Другачије се сјећамо породичних предања која су старице са црним марамама замућеног погледа препричавале, више за себе, да не забораве, да оне не забораве, као да заборавити могу животе људске отете на нељудски начин.
Ипак, стоје Часни Крст Јадовнички, Спомен-капела на самој обали Дрине, близу Вишеграда, и бијели пребиловачки Храм Христовог Васкрсења као символи страдања, али и наде у Живот Вјечни. Да није моштију св. Николе у Барију и 40 мученика Михољске превлаке, Јадран би био само гробница и ништа више.
Од истог аутора: