Богдановић: Неописиви терор од стране усташа
Изјава Милана Богдановића, вјероучитеља гимназије у Госпићу, o злочинима усташа над Србима Лике током 1941. године
Родом сам из села Врепца, општина Медак, срез Госпић, Служио сам као вјероучитељ гимназије у Госпићу где ме је затекао и момент прогласа државе Хрватске 10. априла 1941. године.
Срез Госпић бројио је око 35 000 становника, од тога 17 000 Срба, дакле 50%. Само место Госпић има 700-800 Срба.
Истога дана по прогласу Независне Државе Хрватске почело је хапшење Срба од стране организованих хрватских омладинаца, који су вероватно још од пре били организирани у хрватски ослободилачки покрет „Усташа“. Тако су похапшени следећи грађани: Богдан Станић, трговац, Петар Станић, кафеџија и његов син Димитрије, ученик учитељске школе, Илија Опачић, директор учитељске школе, његов син Александар, студент, Јанко Обрадовић, столар и његов син Милан, столар, (отац 7 деце), Никола Михић и Светозар Радишић, велетрговац, Никола Дукић, велетрговац и председник православне црквене општине, и његов син Стеван, ученик гимназије, Никола Пејновић, трговац, Никола Станић, пензионер, Милош Пјевач, трговац, Ђуро Гледић, трговац, Миле Басарић, трговац, Никола Војводић, трговац, Ђуро Басарић, кафеџија, Никола Жегарац, пекар, Раде Наранчић, школски надзорник у пензији, Милан Чубрило, општински бележник у пензији, и његова жена, учитељица, Мара Теслић, домаћица, Марко Почуча, учитељ, Михајло Поткоњак, професор, Павле Кекић, ученик гимназије, Ђуро Рајчевић, ученик, Јован Пањковић, ученик учитељске школе, Гутеша Тошо, учитељ у пензији и његова жена Марија, Божо Плећаш, пензионер, Илија Плећаш, пензионер, Милан Новаковић, кафеџија, Милан Максимовић, књижар, Миливоје Зец, чиновник у срезу, и његов син Светозар, ученик учитељске школе, Плећаш Љубица, домаћица, Васо Плећаш, кафеџија, Јово Станић, чиновник окружног суда, Милан Цвијановић, писар окружног суда, Марко Саватовић, писар среског суда, Душан Кекић, узнички стражар, Никола Кекић, службеник, Богдан Станић, пекар, Ђуро Војновић, трговац, Дане Бањанин, опанчар, Душан Жегарац, трговац, Симо Станић, пензионер, Милан Станић, пензионер Исо Цигановић, капетан у пензији, Бранко Басарић, студент, Богдан Брујић, адвокат, Коста Рабатић, типограф, Јово Обрадовић, трговац, Бранко Обрадовић, узнички стражар, Милош Плећаш, пензионер, Милета Чанак, кафеџија, Никола Обрадовић, поседник, Стеван Чудић, пензионер, Н. Димић, пензионер, Мане Суђуковић, пензионер, Стево Плећаш, жељезничар, Јањо Димић, пензионер, Милан Теслић, жељезничар, Сава Узелац, узнички стражар, Ђуро Лемајић, кафеџија, Стојан Обрадовић, сељак, и његов син Обрад, Милан Љуштина, берберин, и његов син Никола, ученик средње техничке школе (у Београду), Ђуро Почуча, сељак, Мирко Драшковић, геометар, Димитрије Бјеговић, кафеџија, Ђуро Рабатић, наредник, Марко Рајчевић.
Осим побројаних 75 грађана места Госпић, затворено је и 10-20 сељака из општине Госпић, но имена им не знам. У судски затвор у Госпићу довођени су Срби из читавог среза. Тако знам за ова лица из среза Госпић: Љубомир Купрешанин, поседник из Метка, Дамјан Љубојевић, трговац из Метка, Владе Караичић, трговац из Врепца, Вујица Чубрило, сељак из Радуча, Јово Сунајко, председник општине Медак, Урош Рајчевић, свештеник из Могорића, Милојко Дошен, свештеник из Почитеља, Матеја Стијачић, свештеник из Смиљана, Димитрије Јерковић, свештеник из Широке Куле, Јанко Покрајац, учитељ из Радуча, Поткоњак Јово, учитељ из Читлука,[1] 19 сељака из села Врепца.
По исказу неких који су се спасили из истог затвора, сва ова лица доспевши у затвор била су мучена батинањем пар дана, неко више неко мање, а после су постепено ишчезавали и то ноћу.
Познато је да су товарени у камионе и од тог момента губи им се траг. Тражени су многи од стране породице на све стране, али резултат је био негативан. По причању, сви су одведени до неких провалија у Велебиту или Капели или су чак одведени у поноре реке Лике и ту претходно убијени и бачени у те провалије.
Лица која су били официри или војници, а нашли су се у затвору, те су преузели Талијани у ропство и тиме су спашени од сигурне смрти.
Талијани су окупирали крај 15. априла 1941. године и док су били као окупатори, прилике су биле сношљиве, али кад се постави граница између Хрватске и Италије, тада је настао неописиви терор од стране усташа. То је било око 20. маја 1941. год. Тада настају убијања без одвођења у затвор. Тако је у селу Дивоселу, општина Госпић, дана 30. маја 1941. погинуо сељак Никола Рибар. Убијен је у својем селу Метку Љубомир Петковић, студент теологије, убио га је из пушке с леђа Иван Павичић, ученик гимназије из Госпића. Мртвоме Петковићу исјекли су крст на челу и унаказили тело, а свештенику Милутину Варди нису дозволили да га сахрани. Тих дана зверски је мучен и најзад убијен трговац из Радуча Јован Дејаковић, те сахрањен на мјесту убиства поред државног пута у Метку. Ноћу између 30. и 31. маја 1941. довежено је у Медак 27 људи из Грачаца, међу којима је био свештеник Милош Мандић и др. Торбица, лекар. Те ноћи су сви убијени у боровој шуми између Метка и Вребца и бачени у јаме које су по усташком наређењу ископали цигани. Тих дана крајем маја (не сећам се тачно датума) убијен је свештеник у Радучу Грозданић заједно са братом, бившим официром, који је после прогласа државе Хрватске био дошао код брата. Изведени су ноћу из куће и недалеко убијени а три су дана остали несахрањени. Ноћу 7. на 8. јуна убијена је у Госпићу Драгица Плећаш, кафеџинка и опљачкана. 16. јуна обесио се у затвору у Госпићу свештеник Петар Мајсторовић јер није могао више слушати јаук затворених Срба, који су били мучени читаве ноћи. Такође је његов син Милојко идућег дана завршио у затвору наводно пресекавши вене, но вероватно издахнувши под ударцима усташа. Ова наведена дела вршили су омладинци а то су: ученици гимназије, ученици учитељске школе, свршени ученици учитељске школе, пропали ученици без занимања, трговачки помоћници, шегрти итд.
Сељака је било врло мало, а то што је било били су криминални типови, на пример: у српску општину Медак постављен је сељак из друге општине за председника, разуме се Хрват-усташа, а тај сељак, по имену Дуковац, осуђен је због убиства рођеног брата. Услед терора многи су грађани и сељаци подносили молбе за прелаз у католичку веру. Мали број су примили, многи су поред тога били одведени или су морали избећи. Број примљених у католичку веру не би могао навести али знам да је мали, у Госпићу свега 5 породица.
Остатак Срба из Госпића избегли су већином у Србију, мањи број у Италију. Приватна имовина, као и црквена, консфикована је у корист Независне Државе Хрватске.
Нисам могао запазити да се који грађанин Хрват заузео за Србе. Ја сам лично тражио заштите код познаника Хрвата но узалуд. У посљедњем моменту спасао је мене лично талијански официр који ми је омогућио бекство 18. јуна 1941. године.
Наведене чињенице догодиле су се за време мога боравка тамо, а сазнао сам их по исказу поузданих очевидаца. Доцније сам сазнао да у самом Госпићу од Срба није остао нико осим нешто мало око 5 породица који су прешли на католичку веру, све је избегло у Србију а мали број у Италију.
Велика околина Госпића очишћена је од Срба једноставним убијањем. Тако је село Липе страдало 14. јула 1941. Удаљенија српска села остала су донекле поштеђена. Но када је 9. аугуста наступила поновна Италијанска окупација, настало је сношљивије стање, тако се то даде наиме закључити по писмима и вестима које ми избеглице можемо добити од својих.
Књажевац, 10. II 1942, Милан Богдановић, проф., катихета - AЈ, фасц. 910
Извор:
Ђуро Затезало, Јадовно зборник докумената I и II, Музеј жртава геноцида, Београд 2007.