Славко Голдштајн: Каква срећа, отићи у смрт уздигнута чела

Latinica

Аутор: Славко Голдстеин

Објављено: 08.05.2010

Од укупно нешто више од 9000 Жидова с подручја тадашње НДХ који су преживјели холокауст, готово половица спасила се као припадници антифашистичког покрета. Пропорционално то је најбројније судјеловање Жидова у покретима отпора у Еуропи

У доба кад су политички односи између социјалистичке Југославије и државе Израел били на врло ниској точки и дипломатске везе дијелом замрзнуте, године 1978., тадашњи израелски предсједник Јицхак Навон једној је делегацији Жидова из Југославије изјавио: “Без обзира на садашње међудржавне односе, жидовски народ остаје заувијек захвалан југославенским партизанима под водством маршала Тита што је 5000 наших сународњака дошло у могућност да се честито боре против највећег зла које нас је икада снашло.”

Индиректно, овом изјавом предсједник Навон назначио је и разлику између организираног отпора нацифашизма у којем су судјеловали Жидови на тлу бивше Југославије и спорадичних жидовских устанака и побуна у гетима и концлогорима у Пољској, Литви, Латвији, Бјелорусији, Молдавији и Украјини. Устанак и једномјесечни отпор СС-овским убојицама у Варшавском гету у прољеће 1943. био је јединствен јуначки чин у обрани људског достојанства цијелог једног народа којем је било намијењено да покорно нестане, али то је уједно био и очајнички чин на прагу транспорта у смрт. Чин трајног симболичног значења, почињен у безнађу и безизлазу, пред неумитним избором: одлазак у смрт смјерно оборене главе или - такођер у смрт, али храбро уздигнута чела. Од око 65.000 становника, колико их је након дотадашњих транспорта у логоре још било преостало у гету на дан почетка опћег СС-овског напада 19. травња 1943., крај рата и ослобођење дочекало их је једва око 200, који су се успјели сакрити код пријатеља или припадника потајног пољског покрета отпора у самоме граду Варшави или у околици.

 

Жалосне биланце побуна

Још су жалосније биле биланце побуна у другим гетима и концентрационим логорима. Жртве су додуше биле малобројније, јер малобројни су били и побуњеници, али спашених једва да је било. У побунама унутар концентрационих логора Собибор, Треблинка, Аусцхwитз, Понарy и Келмно није се спасио нитко. Из гета у Ковну, Вилниусу, Бјалистоку и Минску, можда из још неких, појединци су се успијевали пробити до слабашних одреда локалних партизана у оближњим шумама, али нису посвуда били добро примљени. Неке мале партизанске групе из разних су разлога одбијале примити жидовске бјегунце у своје редове. У литванским и бјелоруским шумама Жидови су успјели формирати неколико мањих партизанских одреда, али само су изнимно могли рачунати на сурадњу или помоћ локалнога сељачког становништва: у некима од тих крајева још је живио стари антисемитизам, у осталима владао је страх од окупаторских репресалија, које су управо за сваку помоћ Жидовима биле најдрастичније. За жидовске партизане у тим крајевима, осамљене и малобројне, наде да ће дочекати побједу и спас биле су минималне, ако их је уопће било.

 

Два спасоносна пута

Сасвим су друкчије биле прилике за бијег и отпор које су се угроженим Жидовима пружале у већини подручја бивше Југославије. Већ од љета 1941. године ту је постојао организирани покрет антифашистичких партизана, који су - предвођени комунистима - у свом програму између осталог имали и помоћ прогоњеним Жидовима: “Фашистички освајачи помоћу усташа увели су у нашу домовину некултурну тековину тзв. новога реда, антисемитизам, тј. убијање, пљачкање, изругивање и прогањање Жидова… Наша је дужност да се одупремо терору и прогањању Жидова”, писало је у “Платформи” Покрајинског комитета КПХ за Далмацију у рујну 1941. године.

Откад су у српњу истога љета у Хрватској и Босни (на територију под контролом усташке НДХ) почела масовна одвођења Жидова у концентрационе логоре, за Жидове су постојала два главна пута за спашавање живота: бијег у дијелове земље који су били под контролом Италије или бијег к партизанима, у њихове одреде или на териториј под њиховом контролом. Талијани као власт на анектираним или окупираним подручјима Хрватске и Херцеговине држали су жидовске избјеглице под строгом контролом, затим су их и интернирали у неколико логора, али нигдје их нису убијали. Голи живот избјеглицама није био угрожен, па је стога већина Жидова, који су на вријеме бјежали из Загреба, сјеверне Хрватске и Босне, из обитељских, политичких или других разлога године 1941. и 1942. бирала прибјежишта у приобалним талијанским зонама, док се релативно мањи број већ у то вријеме прикључио партизанима. Тек кад је у рујну 1943. капитулирала Италија, велика већина жидовских избјеглица из Хрватске и Босне спашавала се борећи се у партизанским редовима или склањањем у села под партизанском контролом.

 

Пописи жртава и судионика НОБ-а

Најприближније податке о судјеловању Жидова у партизанима и опћенито у НОБ-у дугујемо др. Јаши Роману, ветеринару из Лознице (Србија), партизанском пуковнику. Двадесетогодишњим радом (1960. - 1980.), пописивањем у свим југославенским жидовским опћинама и анкетирањем судионика и обитељи погинулих прикупио је 4572 имена и презимена жидовских бораца Народноослободилачке војске и других учесника у НОБ-у. Након објављивања тих података у Романовој књизи Јевреји Југославије 1941-1945 - Жртве геноцида и учесници Народноослободилачког рата (издање Савеза Јеврејских општина Југославије, Београд 1980., страница 592) на основи пристиглих примједби и других провјера могло се установити да је попис приближно комплетан, уз вјеројатно још око 5 до 10% непописаних учесника и око 5% неточности у подацима.

Према др. Роману, у Краљевини Југославији уочи рата живјело је 82.242 Жидова, у коју је бројку укључио и 15.399 особа које нису биле на попису чланова жидовских опћина, али су страдале на основи расних закона. Крај рата дочекало је 14.394 југославенских Жидова, па је према томе 67.248 страдало у холокаусту, 81,76% од укупног броја. Од 4572 жидовска судионика у НОБ-у у Југославији погинуло их је 1318, крај рата дочекало је 3254.

Пропорционално, у односу на укупни број Жидова и свеукупни број становништва најбројније жидовско учешће у антифашистичком отпору у југославенским и опћееуропским размјерима било је на територију усташке НДХ, прије свега Жидова из Босне, али готово толико и из Хрватске.

То се претежно може тумачити тадашњим околностима: талијанска окупацијска зона била је дохватна, у блискоме сусједству, а партизански покрет у Хрватској и Босни био је релативно најстабилнији, с ослобођеним територијем прилично компактним и организацијски релативно сређеним, особито у средишњој Хрватској, гдје се највећи број неборачких жидовских избјеглица био склонио и преживио.

 

Прва хапшења и одвођења у логоре

У Босни и Херцеговини било је уочи рата око 14.000 чланова жидовских опћина, а рат је преживјело 4000, дакле у холокаусту и рату изгубило је животе око 71,5%. На подручју данашње Хрватске било је 1940. године око 25.500 чланова жидовских опћина, а рат је преживјело око 5500, што значи да је у холокаусту изгубило животе приближно око 79%. У Босни и Херцеговини у антифашистичком отпору судјеловало је 1406 Жидова, дакле око 10% од укупног жидовског становништва. Укупно их је погинуло 479. С подручја данашње Хрватске у антифашистичком отпору је судјеловало 1737 Жидова, дакле близу 7% од укупног жидовског становништва. Укупно је с подручја данашње Хрватске у антифашистичком отпору погинуло 325 припадника жидовских заједница.

Након успостављања Независне Државе Хрватске у прољеће 1941. године, Жидовима који су живјели унутар њених граница постало је врло брзо јасно да ће бити обесправљени и шиканирани, али велика већина, још око пола године, није ни слутила да ће бити убијани. О масовним убијањима, која су у логору Јадовно и на отоку Пагу почела у српњу и кулминирала у коловозу, сазнавало се поступно и требало је неколико мјесеци док се схватило што се заправо збива. Тиме се може објаснити што је премного Жидова у Хрватској и у Босни и Херцеговини код својих кућа дочекало да буду одведени у логоре смрти.

Кад је поткрај српња 1941. у Хрватској и у Босни и Херцеговини почео широко организирани отпор усташким и окупаторским властима, добар дио борбено најспособнијих припадника жидовске заједнице био је већ у затворима и логорима. Из Загреба је посљедњих дана свибња у логор “Даница” крај Копривнице било отпремљено 165 омладинаца између 18 и 21 године, а 21. липња похапшени су и одведени у логор Јадовно чланови загребачкога спортског клуба Макаби. Три дана касније била је рација на жидовске припаднике љевичарског удружења СБОТИЧ, а слично је било и у другим градовима. Ипак је, према евиденцијама др. Јаше Романа, 1941. године из Хрватске приступило у партизане или организирано с њима сурађивало 224 Жидова, а из Босне и Херцеговине 388. Већином су то били политички ангажирани људи, добрим дијелом комунисти или већ од раније повезани с комунистима и с другим организаторима партизанског отпора, па је њихово приступање партизанима било барем толико на црти политичког опредјељења колико и бијег пред опасностима усташких прогона. Међу њима је било и 15 бивших интербригадиста с ратничким искуством из шпањолскога грађанског рата, који су битно помогли у организацији првих партизанских војних јединица.

Тијеком 1942. и у првој половици 1943. године у НОБ је ступило 652 Жидова, највише из крајева под талијанском окупацијом, гдје им непосредно није пријетила смрт, већ конфинација у талијански сабирни логор. Њихов је одлазак у партизане, према томе, био плод добровољно донесене одлуке да своју судбину узму у властите руке и да се боре, умјесто да смјерно и покорно чекају што ће други одлучити о њиховим животима. Послије расистичких понижења и смртоносних прогона под усташком влашћу, послије размјерно мањих, али ипак понижавајућих дискриминација у талијанским зонама, Жидови у партизанима опет су били слободни људи, ослобођени од било каквих прогона и понижења. Враћало им се људско достојанство, осјећај да су равноправни свима осталима. Били су распоређивани по борбеним јединицама и у помоћне службе, већ према животној доби и способностима, и у великој већини настојали су савјесно испуњавати своје војничке или помоћне обавезе.

 

Ослобођење логораша с Раба

Најбројнија приступања Жидова хрватским партизанима услиједила су послије капитулације Италије, кад су ослобођени талијански концентрациони логори: 1203 Жидова из Хрватске и 868 из Босне и Херцеговине укључило се у НОВ у раздобљу од рујна 1943. до краја 1944. године. Далеко највећа била је скупина из логора на отока Рабу, у којем је уочи капитулације Италије било нешто више од 3000 Жидова, углавном избјеглица из Хрватске и Босне. На дан капитулација, 9. рујна, сами су разоружали талијанску стражу и дио гарнизона, па су заплијењеним оружјем формирали Рапски партизански жидовски батаљон којем је добровољно приступило 243 логораша. Нешто касније још је 448 бивших логораша из рапског логора било мобилизирано или је добровољно ступило у партизанске војне јединице, а 648 у разне помоћне службе на ослобођеном партизанском територију.

Пред опасношћу наилазеће офензиве њемачких трупа партизани су тијеком јесени 1943. евакуирали с отока Раба готово све припаднике бившег жидовског логора, њих 3151, а међу њима и 1812 небораца (дјеца, мајке, старија годишта, болесни итд.). Око 200 бивших логораша, углавном старијих људи, одбило је евакуацију, па их је њемачка војска похапсила и отпремила у Аусцхwитз, одакле се ниједан није вратио.

 

Однос према интернирцима

Евакуација и смјештање неборачких логораша на ослобођеном партизанском подручју није прошло без обостраних тешкоћа, али је ипак углавном успјешно обављено. То се, на примјер, види из окружнице коју је тајништво ЗАВНОХ-а (с потписом тајника др. Павла Грегорића) у студеноме 1943. упутило окружним НОО-има на ослобођеном подручју: “Поновно упозоравамо на однос према бившим интернирцима Јеврејима с отока Раба. Напомињемо да ће сваки иступ против појединаца или против групе Жидова, који показује извјесно непријатељство или мржњу према њима, повлачити истрагу и строгу казну...” ЗАВНОХ је већ одлукама од 31. листопада и 13. студенога дао упуте о евакуацији преосталих логораша с отока Раба и позвао све НОО-е “да у свему изађу у сусрет Јеврејима у погледу хране и смјештаја, а исто тако и пријевоза, ако долази у обзир. Код тога треба показати нарочито обзир према дјеци, старцима и болеснима...” Тако је близу 2000 Жидова-небораца размјештено по селима Лике, Кордуна и Баније. За смјештај и храну коју су добивали настојали су се одужити како су знали и могли: плетењем, шивањем, његом рањених и болесних, разним поправцима, кухањем, све до течајева за неписмене. Кад су наилазиле непријатељске офензиве, бјежали су заједно с народом и враћали се натраг у попаљена села. Од љета 1944. почела им је преко савезничких мисија стизати помоћ међународних жидовских организација, па су се прилике донекле побољшале. Од укупно 1812 тих Жидова-небораца евакуираних с отока Раба до краја рата, дакле тијеком 18 ратних мјесеци, погинуло је 126, умрло 15, дакле око 92,5% их је преживјело рат.

У партизанским јединицама крај рата дочекало је 2339 Жидова из Хрватске и Босне и Херцеговине, а погинуло је 804. Истовремено, с партизанима се вратило кућама још близу 2000 жидовских небораца, који су преживјели рат на партизанском ослобођеном подручју. Према томе, од укупно нешто више од 9000 Жидова с подручја тадашње НДХ који су преживјели холокауст, готово половица спасила се као припадници антифашистичког отпора и захваљујући том отпору. Као што смо већ рекли, то је било пропорционално најбројније судјеловање Жидова у покретима отпора у дијеловима Еуропе који су били под њемачко-нацистичком контролом, и уједно пропорционално највећи број спашених Жидова захваљујући антифашистичком отпору.

 

Жидовски лијечници у партизанима

Посебно бројно и успјешно било је судјеловање Жидова у партизанском санитету. Због катастрофалних здравствених прилика у Босни, њемачке и усташке власти у Хрватској поштедјеле су око седамдесет жидовских лијечника од концентрационих логора и послали их 1941. године у најзабаченија босанска мјеста да би сузбијали ендемски сифилис. Како су убрзо и ти крајеви били захваћени партизанским покретом, већина тамо упућених жидовских лијечника придружила се партизанима. Тако је 1942. године од укупно 73 лијечника у цјелокупном партизанском санитету чак 40 било Жидова.

Послије капитулације Италије прикључили су им се и жидовски лијечници ослобођени из талијанских концентрационих логора, тако да је у партизанском санитету на подручју НДХ до краја рата било близу 200 жидовских лијечника и још око 400 другог медицинског особља (фармацеути, ветеринари, студенти медицине, медицинске сестре школоване и приучене и др.).

Њихов ратни командант, главни организатор цјелокупног партизанског санитета и шеф санитетског одсјека при Врховном штабу, генерал др. Гојко Николиш, у својим је Мемоарима записао: “...неки моји пријатељи знали су да ми предбацују како ја... имам и сувише благонаклон однос према љекарима Јеврејима. Што се Јевреја тиче, сигуран сам да нисам ни у чем погријешио. Једноставно: њих је било у нашим редовима у знатном броју, они су, уз мале изузетке, били врло способни људи, добри организатори и антијавашлије, и ја сам их чисте савјести истицао на одговорне дужности. Камо среће да их је таквих било још и више...”

 

Извор: Јутарњи лист

http://www.jutarnji.hr/template/article/article-print.jsp?id=760505