У замци Ханџар дивизије

Припадници Ханџар дивизије испитивали су Стојана Миодрага што ради у Сиску, зашто не иде у Крајину и на крају му рекли да мора поновно доћи јер нема све потребне папире. "То је била замка", прича његова супруга Зорка, која је изгубила свако повјерење у институције и правду

Мој муж је био радник сисачке Жељезаре. Имао је спретне руке, знао је свашта поправити. То су сви знали. Пуно пута би се гардистима покварио ауто, па су га дизали усред ноћи да им помогне. Никада им није узео ни куне. Јесен 1991. и почетак рата дочекали смо у великом страху, јер су се многи људи из нашег окружења одселили, из ових или оних разлога, али су многи и нестали, а до нас су дошле прве информације о убојствима. Уздали смо се у то да су мог Стојана сви знали. Многи су његови пријатељи били у гарди - говори о Стојану Миодрагу његова супруга Зорка, коју смо недавно посјетили у њиховој обитељској кућици у предграђу Сиска.

Тешко болесна и готово потпуно слијепа, Зорка нас је дочекала с великим неповјерењем и на почетку није хтјела ништа говорити о свом супругу, убијеном 1991. у Сиску. Разочарана је институцијама које су јој требале дати одговор на питање тко је убио Стојана, али и медијима који су знали искривљавати њене ријечи. Међутим, како нас је у њену кућу довела Вјера Солар, чија је кћи Љубица и сама постала жртвом етничког чишћења Сиска, Зорка се на крају ипак отворила.

Зграбила сам ону плахту...

- Било је то грозно вријеме, та јесен... Бојали смо се изићи на улицу, јер те нетко могао пресрести, убацити у ауто и више нитко не би за тебе чуо. Ипак, морали сте излазити сваки дан. Мој муж је тако 23. рујна кренуо однијети кћеркину школску потврду да је редовна ученица, како бисмо наставили примати дјечји доплатак. На улазу у зграду зауставили су га војници и затражили легитимацију...

Стојан Миодраг рођен је у Двору, па су га припадници тзв. Ханџар дивизије, који су га зауставили, кренули провоцирати и испитивати што ради у Сиску, зашто не иде "својима" у Крајину итд. На крају су му рекли да нема све потребне папире и да дође поновно. На жалост, одлучио је доћи сутра. Понижен се вратио кући, одакле је отишао на посао, у ноћну смјену. Након повратка је мало одспавао и око 10.30 сати тог 24. рујна 1991. поновно отишао на исто мјесто.

- То је била замка. Ја сам остала кући и чекала. Није га било и ухватила ме паника. Отишла сам око 17 сати на полицију. Испред зграде сам налетјела на Ђуру Бродарца, којем сам рекла зашто сам дошла. Сјећам се да је био јако љубазан, али одговор на питање гдје је мој Стојан нисам добила - прича Зорка.

Идућих неколико дана, заједно са своје двије кћери (једној је било девет, а другој 17 година) стално је одлазила на полицију, а онда је 29. рујна дошла вијест. Зорка наставља:

- Звала је кћи којој су рекли да је Стојаново тијело у болници. Дошли смо и увели су ме у мртвачницу. Пролазили смо кроз шпалир мртвих тијела... Била су с обје стране, а горе у десном углу, у врху просторије, било је његово тијело. Један човјек га је открио, али од доље до врата. Видјела сам тетоваже – тијело сам препознала, та 18 смо година били у браку. Поставила сам му питање зашто је покрио главу. Рекао је да сам видјела довољно, да је то за идентификацију сасвим у реду. Међутим, мене је некаква хуја ухватила, немам појма шта ми је било, зграбила сам тог човјека, који је био дупло виши од мене, одгурнула сам га, зграбила сам ону плахту, стргнула је и видјела да нема пола главе, да нема нос, да нема очи, да нема уши, да му је глава огуљена, да уопће нема власи... Ево, сад се сва јежим, велим вам, мени је доста тих прича...

Зорка је о околностима мученичке смрти свога супруга добила само неслужбене информације. Стојан је, наводно, мучен и убијен у сисачкој ОРА-и. Да су тамо убијани Срби знају сви у граду, осим Ђуре Бродарца и људи из његовог окружења. Нажалост, о томе ништа не зна ни жупанијски државни одвјетник Стипе Врдољак, јер да зна, ваљда би у ових 19 година нетко за стотине сличних дјела одговарао.

Након што су покопале Стојана, Зорка и кћери постале су редовни посјетитељи сисачке полиције, у којој су им рекли да им је жао, али да је Стојан "очито доспио у криве руке". Зорка је долазила сваки дан и питала што је с истрагом. Долазила би вјеројатно и данас, да јој заповједник то није забранио и да јој инспектор који је водио случај и био донекле пристојан према њој није рекао: "Зорка, тјерате зеца, а истјерат ћете медвједа!" Посебно ју је фрустрирало што је често на сисачким улицама гледала како непознати људи возикају Стојанов "фиат 132", у који је овај вриједни аутолимар био заљубљен и који је посебно био означио.

"Фиат" ипак пронађен

- Пријавила сам крађу аута, говорила сам да га виђам и да могу доказати да је мој, али ништа. Тада сам написала писмо министру Босиљку Мишетићу и све му описала. Написала сам му да се надам да неће бити по оној старој: Један Србин мање, један килограм круха више! - каже Зорка.

Два мјесеца касније позвана је у полицију, гдје су је изгрдили због писма и рекли како они добро раде свој посао. Као доказ одједном је искрснуо Стојанов "фиат". Зорка им је показала знакове које је на маски и код мјењача оставио Стојан, како би увијек могао препознати аутомобил. "Фиат" је до тада возио полицајац! Наводно га је купио од неког Херцеговца, у којег је Зорка сумњала да је он убио Стојана, а такве је информације неслужбено добила и од људи који су јој хтјели помоћи. Ипак, за убојство Стојана Миодрага нитко никада није одговарао.
Зорка је након убојства супруга живјела јако тешко.

- Живјела сам с кћерима од донација мужевих пријатеља, који су били у војсци, на чему сам им вјечно захвална. Пратим што се догађа и знам да је сисачки случај пребачен у Осијек, али не очекујем пуно. Страх ме је што ћу изјавити, не вјерујем никоме, примала сам пријетње... Зато не желим да ми ставите слику у новине. Стојан није имао предрасуда према другим националностима, живио је интензивно, пратио политичка збивања, јер је било такво вријеме. Жељели смо само са својом дјецом живјети у овој кућици, у свом граду, у својој земљи... Коме смо ми сметали?!

Оставили смо Зорку Миодраг у сузама. Болест напредује, новца за лијечење нема и сасвим је извјесно да ће ова храбра, али и дубоко преплашена жена, ускоро остати у потпуном мраку. Једино свјетло могла би бити вијест да је убојица њеног супруга напокон приведен правди, али у то више ни сама не вјерује.

Саша Косановић

Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ