Треба ли хероју рехабилитација?

Рехабилитујмо хероја! Рехабилитујмо истину!

У данима ишчекивања можда и најбитније судске одлуке у новијој историји српског правосуђа, у свој помпи која се дигла око поступка рехабилитације ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића који врло помно пратим од самог почетка и чији позитиван исход жарко желим и као правник и као поштовалац ЈВуО и ђенерала Михаиловића, ухватих себе у тренутку размишљања о томе треба ли српском народу и српској историји ова рехабилитација.

Овде, ипак, морам да раздвојим правничку и родољубиву страну своје личности.

Имајући у виду све правне недостатке „Београдског процеса“ из 1946. године и пресуде која је из њега рођена (а за коју, узгред речено, није ни са сигурношћу утврђено да је икад писмено израђена), немам сумње да је одлука о рехабилитацији једини законит и правно могућ исход судског поступка који је тренутно при самом крају. Због свих неправилности, почев од чисто процесних повреда кривичног поступка, попут дозвољавања публици у судници да неартикулисаним звуцима омета изношење одбране, недавања довољно времена окривљеном и браниоцима за припрему одбране, неомогућавања окривљеном поверљивог разговора са браниоцем, преко флагрантног кршења претпоставке невиности од стране високих функционера Комунистичке партије, па до кршења основних права окривљеног ђенерала (тортура, ускраћено право на жалбу…), дајем себи за право да поступак у ком је донета најсрамнија пресуда у 20. веку на овим просторима назовем  ЗЛОЧИНОМ, и то почињеним од оних који су, макар по закону, дужни да злочинцима суде. Без даљег преиспитивања политичких, па чак и „људских“ (овде мислим на личне мотиве оних који су одлучивали о свему, а пре свих аустроугарског каплара и усташког сарадника Броза) мотива за осуду ђенерала Михаиловића, ови недостаци кривичног поступка били би довољни да се донесе одлука о рехабилитацији.

Такође, сматрам да ће рехабилитацијом Ђенерала Михаиловића држава Србија на неки начин наградити, и дићи својеврстан споменик мојим колегама, адвокатима  Драгићу Јоксимовићу и Николи Ђоновићу, који су заједно са Михаиловићем жртвовани зарад једне опасне и искривљене идеологије. Држава Србија би тако начинила први корак, а ми адвокати српски смо следећи који МОРАЈУ овим великанима наше професије указати част коју су несумњиво заслужили.

Иако горе написано указује да би ми било неизмерно драго да 14. маја Виши суд у Београду рехабилитује овог, по мом скромном мишљењу, највећег хероја новије српске историје, ипак сам у великој дилеми да ли је таква одлука овом великану потребна.

Ђенерал Михаиловић, Чича Дража, Горски цар, први герилац  у Европи, брутално је мучен и убијен од стране комунистичке банде под вођством непријатељског војника из Првог светског рата. Суђено му је без икаквих права и гарантија прописаних унутрашњим и међународним актима, срамно је убијен, ускраћено му је чак и право на сахрану и обележено гробно место. Седамдесет година они који су га убили и њихови следбеници чинили су све да се његово семе затре, да се у народу избрише сећање на њега. Побили су више Срба него немачки окупатор, порушили више цркава него Турци за 500 година владавине на овим просторима. Четничка јунаштва лажно су приписивали себи кроз своју филмску пропаганду. Кажњавали су и изопштавали сваког коме је кокарда била дража од петокраке, ко је у Бога веровао више него у аустроугарског злочинца који је 1914. клао српску нејач по Мачви. Написали су своју верзију историје, седам деценија су децу у школама учили да је Тито херој, а да су четници и усташе исто.

НИСУ УСПЕЛИ!

Ђенерала Михаиловића су одликовали и о њему у суперлативу говорили савезнички лидери Де Гол, Труман, Реган, Рузвелт. Никада га нису заборавили амерички и британски војници којима је у акцији „Халијард“ спасио животе. Није га заборавила црква. Тако је свети владика Николај Жички једном приликом рекао како ће правична историја ставити њега (ђенерала Михаиловића) на равно са косовским витезима, како њега, тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Нису га се одрекли ни прави Срби. И када је то било најопасније, када се плаћало главом, сећање на Чичу је чувано, преношено деци и тако учињено неуништивим. Равна Гора, место на ком је ђенерал започео свој устанак против окупатора и једну од најславнијих прича српског ратовања икада, свих ових година је била место окупљања истинских Срба и место очувања славе  великог јунака. Песме о ђенералу и његовим четницима певане су некад тихо, да УДБ-а не чује, некад врло гласно, да се ори до неба, али увек поносно и уздигнутог чела, баш онако како се ђенерал обраћао и срамном суду 1946. године. Баш онако како је изговорио и ону своју славну реченицу „Не признајем капитулацију, та реч не постоји у српском језику!“.

Дакле, ђенерал је без државне машинерије и пропаганде постао херој, што га чини истинскијим херојем од свих оних које су комунисти измишљали. Дух Горског цара свеприсутан је у српском народу већ седамдесет година, и у том смислу рехабилитација можда долази касно. Пресуда којом је херој оглашен злочинцем није донета „у име народа“ српског, ма шта на њој писало, те хероја немамо ни од чега рехабилитовати.

Ипак, с нестрпљењем очекујем тај свечани четвртак, 14. мај 2015. лета Господњег, дан када ће моја држава, надам се, искористити прилику да са себе скине љагу коју су јој на врат натоварили они који су огромно страдање народа током Другог светског рата искористили за освајање власти и обрачун са идеолошким противницима.

Рехабилитујмо хероја! Рехабилитујмо истину!

 

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

 

Везане вијести:

У ПЕТАК МОГУЋА ОДЛУКА О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ - Jadovno 1941.

ГОДИШЊИЦА СМРТИ ГЕНЕРАЛА ДРАГОЉУБА МИХАИЛОВИЋА ...

Емиграција финансира потрагу за гробом ђенерала Драже ...

СЛУЖЕН ПОМЕН ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ ...

Јерусалим Пост: Генерал Дража Михаиловић ... - Jadovno 1941.