Тражила дјецу, доживјела понижења
У Јодно сам дошла рано ујутро, како бих разговарала с
Јадранком Гарбином. Након што ме портир пустио у ходник, по мене је дошао
војник у црној униформи и с маском на глави. Притиснуо ме уза зид..., прича
Стоја Тривкановић, која још увијек трага за својим синовима
Тројица Тривкановића, отац Никола и његови синови,
двадесеттрогодишњи Зоран и
осамнаестогодишњи Берислав,
одвезени су 25. аугуста 1991. из породичне куће у сисачком насељу Зелени бријег
у непознатом смјеру: према ријечима очевидаца, одведени су на ОРА-у, познато
сисачко мучилиште, гдје се синовима губи траг. Николино је тијело пронађено два
дана касније на обали Саве, а његова супруга Стоја
и данас трага за дјецом, вртећи свакодневно у глави исти кошмар започет прије
готово 20 година.
Бијелим комбијем, који је тог љета и јесени често виђан по Сиску, униформиране су се особе око поднева увезле у двориште Тривкановића. Након лупања по вратима, упале су у кућу и почеле с претресом.
Лука Шушак: Европски ће суд бити згрожен
Стоја Тривкановић тужбу за душевне боли због смрти синова поднијела је у септембру 2006. Након што јој је Опћински суд у Сиску одбио тужбени захтјев због застаре, досуђено јој је 15.000 куна судских трошкова. Након жалбе, пресуду је потврдио сисачки Жупанијски суд, уз образложење да није проведен казнени поступак. - Ратни злочин никада не застаријева, а управо је с тим објашњењем одбијена и тужба Стоје Тривкановић. Истина, није вођен казнени поступак, али за то жртва није одговорна. Према пракси Европског суда за људска права, држава је дужна пронаћи починитеља и процесуирати предмет - каже одвјетник Лука Шушак, који је Врховном суду лањског априла упутио захтјев за ревизију. - Поднио сам казнену пријаву против Антонића и других из Сиска ради казнених дјела против човјечности и ратних злочина против цивилног становништва. Врховни суд обавијестио сам о томе када сам дошао до сазнања о одвожењу цивила из кућа, што је тада била масовна и суставна појава у Сиску - додаје Шушак. Буде ли та тужба одбијена, случај ће изнијети у Страсбоургу, пред Европским судом за људска права. У фебруару 2005. за убојство Николе Тривкановића тужбу су поднијели његови унуци Александар и Роберт с мајком Драгицом: након одбијања тужбе на сисачком Опћинском и Жупанијском суду, лањског је новембра поднесена ревизија Уставном суду. Сада су дужни платити 71.480 куна судских трошкова. - На подручју Сиска убијено је 600 цивила. Европски суд за људска права згрозит ће се када га заспемо захтјевима странака - каже Шушак.
- Пронашли су Николину цестарску униформу, коју је добио као
радник Подузећа за цесте, и оптужили га је ријеч о униформи ЈНА. Није им се
свидјела ни синова застава Црвене звезде. Одвели су их на силу, Зорану нису
дали ни да се обује. Рекли су му да му неће требати тамо гдје иде. Снахи Драгици су казали да је боље да их не слиједи, да не би и она завршила у комбију. Моја је мајка дошла из
сусједства видјети што се догађа, но одгурнули су је пушком. На срећу, нису
дирали моју унучад, Зоранову и Драгичину дјецу, 1,5-годишњег Александра и тромјесечног Роберта - прича Стоја
Тривкановић. Том "јуришу на брзину", како је окарактеризирала
одвођење српских цивила, повода није требало: точно се знало у које се куће и
по кога долази.
Остали сат и рачун за струју
Пошто су одвели Тривкановиће, униформирани су кренули у поход сусједством.
Стигли су и до куће Стојина брата Милана, који
тада није био тамо. Хтјели су зато одвести му сина Слободана.
- Са Слободаном је била мајка Милена, а
дошла је и бака: након њихова увјеравања да је "дијете ситно и
мршаво", одустали су од одвођења и бацили га у траву. Потом су отишли до
куће мога другог брата, Ђуре Радојчића.
Лупали су пушком на врата, но у гостима му је био рођак Дарко Комарац у униформи ХВ-а,
који није дао да га одведу - каже Стоја. Њена су браћа истог дана с обитељима
отишла сестри Милки Санадер
у Петрињу и тако си спасила главу, јер су већ идућег дана војници из комбија
поновно дошли по њих.
Несретни Тривкановићи, према изјави очевица Мирослава
Ференчака, Драгичина брата, виђени су на злокобној ОРА-и: тко
би тамо доспио, помоћи му више није било.
- Тражила сам их посвуда. На ОРА-и су ми пријетили што их уопће тражим. Изјаву
о њиховом нестанку дала сам у Војној команди. Плакала сам, молила, а они су ми
обећавали да ће помоћи ако буде у њиховој моћи, но нитко помогао није. Тражила
сам их и у сисачкој полицији, тамо ми је Ђуро Бродарац
рекао: "Иди их тражи у мртвачници на гробљу." Безуспјешно сам све
испричала и тадашњем министру Ивану Векићу - говори Стоја.
Посвуда трагајући за дјецом, у некадашњем љечилишту Јодно умало је силована.
- У Јодно сам дошла рано ујутро, како бих разговарала с Јадранком Гарбином, тамошњим
заповједником. Након што ме портир пустио у ходник, по мене је дошао војник у
црној униформи и с маском на глави. Притиснуо ме уза зид и почео ми откопчавати
хаљину, док ме његов пас гризао за одјећу. На срећу, наишао је Гарбин. Након
разговора, поновно је истом војнику морао наредити да ме остави на миру, јер ме
овај чекао, мислећи ваљда да ће ме касније моћи и убити. Било је страшно
пролазити ходником док из околних соба војници раде гримасе и машу рукама према
теби - испричала је жена која је након 22 године рада у Дјечјем вртићу
"Нада Димић" у фебруару 1992. добила отказ.
О смрти мужа полиција ју је обавијестила 27. аугуста 1991:
дошли су по њу у вртић и
одвезли је на препознавање у мртвачницу сисачке болнице. Када је видјела да
супругу недостаје половица лица, клонула је.
- Дали су ми само његов ручни сат и одрезак од струје - каже и данас дубоко
потресена.
По налазу патолога, Никола Тривкановић убијен је 26. аугуста, па бачен у Саву,
која га је избацила код Гушћа. На тијелу су му биле повреде узроковане мучењем:
сломљен нос, вишеструке ране од ножа и 20 простријелних рана од ватреног
оружја.
Судови без срама
- И прије и након одвођења било је разних провокација. Говорили су да и ја
морам отићи под земљу, да се морам прекрстити на католичку вјеру. Оптуживали су
ме да су ми синови у шуми и да им носим храну. Полиција је долазила радити
записнике, али више да испита докад ћу остати у кући, јер су планирали да се
усели нетко други. Пред "Олују" сам отишла посјетити сестру у Петрињи
и тетку у Руми, а у Сисак сам се вратила 1997. године - прича Стоја.
Тек је лани остварила право на мировину, но од ње не може
платити хиљаде куна судских трошкова због изгубљених спорова за смрт вољених.
- Убили су ми дјецу, а сада ја држави треба да дам новац. Питала сам на суду
како их није срамота, а они су рекли да ћу дуг за судске процесе морати
платити, па макар и за 50 година. Бојим се да ми не сједну на рачун. Ионако
једва живим од хиљаду куна пензије. Још је горе мојим незапосленим унуцима.
Једина ми је жеља да се нађу тијела мојих синова, да их у миру сахраним.
Убојицама поручујем да се сјете својих злочина када погледају властиту дјецу.
Осјећај грижње савјести најгори је осјећај - каже Стоја Тривкановић.
Мирна Јасић
Извор: СНВ