СВЕДОК

Дакић

Крај октобра 2006. године. У Хагу сведочом о злочинима над српским народом у Хрватској, о избацивању из Устава, о усташоидној симболици и изјавама хрватских челника, што је довело до рата. Уверавам, да смо се бојали репризе усташког злочинства. Не свиђа се то предсједнику Већа, суцу Молоту из Јужноафричке Уније. Он зна све и не зна ништа. Из његових очију сикће нека чудесна мржња и презир према Србима. Преузео је улогу тужиоца, Американца Вајтинга и напада: зашто пишем само о злочинима над српским народом. Говорим, да у томе нема успоредби, да је само у три православне цркве на Кордуну и Банији убијено 2129 Срба, међу којима је било и 153 деце. Тврдим, да у Хрватској није забележен нити један масовни српски злочин над хрватским народом, који се може успоредити с масовним злочинима извршеним над српским народом. Навалио Молото и неће да се одлепити од своје теме. Јавља се бранилац Милана Мартића, Пеђа Милованчевић:

- Господине Молото, дозволите да сведок исприча, како је постао историчар, можда ће вам све бити јасније ?
- Нека каже, мрзовољно је узвратио Молото!

Пренуо сам се на трен у ратну 1942. годину и започео скраћену верзију ове приче:
"Захваљујем, господине Молото. Био сам у једанаестој години. Први април 1942. године. Петрова гора у снежној прошарици. Зубато пролеће. Температура око нуле. Пуна је Петрова гора збегова голорука српског народа. Избегли смо испред усташког ножа. Мушкарци се пењу на највиша стабла и мотре рубове шуме. Моја мама је обесила котлић на вериге и кувала жгањце за шесточлану породицу. Радујемо се доручку. Одједном топовске гранате. Долећу, фрфљају и падају око нас. Глад се изгубила, а моје три сестре и ја око матере Драгице и оца Симе. Ноге им заплићемо. Извиђачи јављају, да усташе од села Кључара улазе у шуму. Сео сам с оцем на оборено стабло, педесетак метара изнад наше земунице. Ставио ми је главу у крило, да истискујем јајарице на лицу, да се бар мало пренесемо у нека ранија времена. Нигде места. Сви мислимо, можда је тамо или тамо подаље од земунице сигурније?

Изненада блиски пуцњи и јауци. Завукли смо се испод обореног стабла. Сат касније, све се стишало. Жена, с дететом у наручју бежи и јауче: "Јој, народе да видите шта се десило. Крвници мајку им усташку! То је срамота и греота, шта раде од нашег народа! Јој мени, мајко моја!".
 
Кренуо сам с мајком у правцу где је раније жарило и палило. Дошли смо до тужног призора. На благој удољици, званој Барин коса, много побијених, познатих и непознатих. Жене, деца и старци. Неко испод гомиле тражи: "Воде, воде, воде....". На рубу гомиле убијених, препознајемо породицу Кривокућа. То нам је родбина. Звали смо их Милорови, по неком далеком претку, мајору. Отац Милић, његова жена Мила и дјеца: Милош (17 година) Ката (15), Јован (13), Љубица (10), Чедомир (5) и најмлађа Анка од две године. Сви су непомични, осим двогодишње Анке. Само је она остала жива. Крвавим прстићима је повлачила оца и мајку за косу и кроз плач позивала: "Диги се тата! Диги се мама, идемо кући!" Пререзаног врата, лежали су и мама и тата. 

А онда стравичан библијски призор. Из мртвих се уздизао неки чудесан дим. Мислио сам у себи логиком детета: Ето видиш, како њихове душе одлазе у небо. 
То је моја прича, господине Молото. То ми је предодредило животни пут".

У судници мук. Ја сам га прекинуо: "Господине Молото, тада сам се заклео, у себи, да ћу бити историчар, да ћу писати о своме народу. Касније сам поред осталих књига и радова, написао истиниту причу под насловом: "Злочин на Барин коси, априла 1942. године" у књизи "Котар Војнић у НОБ" у којој су поименични подаци о 234 српска цивила, од којих је убијено 195, међу којима је било и 59 деце до 15 година живота. Остали су побегли, или су излечени, после задобијених рана. Ви нађите само један овакав пример злочина, или њему сличан, којег су учинили Срби хрватском народу, а ја ћу овакве, још теже и сличне набрајати пуни сат времена. То је мој одговор зашто пишем о злочинима учињеним над српским народом у Хрватској. Ја вама не замерам. Ви то не знате и не можете знати".

С дужним саосјећањем се јавио судац из Аустрије. Каже, да је протестант и да никада није чуо нешто слично, како то душе, у машти детета, одлазе у небо. Говорио је нешто и о католичкој цркви. Молото ме више није питао зашто пишем о злочинима над српским народом.

Миле Дакић

 

Извор: Морача - Розафа

 

 

Везне вијести: 

Будни сањамо завичај!!

Суђење пјеснику Мили Дакићу

УХАПШЕН 80-ГОДИШЊИ СРБИН МИЛЕ ДАКИЋ

Прећутани Миле Дакић

МИЛЕ ДАКИЋ НЕМА ВЕЗЕ СА ЗЛОЧИНИМА

Дакића не пуштају из притвора