Судски оквир за динамитирање

Умјесто праведне одштете за минирану кућу у Зуквама крај Задра, Гојко Чизмић добио је рјешење да ће се држава, зато што је одбио платити судске трошкове, намирити продајом друге његове имовине – дерутне родне куће у Горњој Ковачици – на јавној дражби
Попут многих других гастарбајтера с ових простора, Гојко Чизмић и његова супруга Бисерка мировину су жељели провести у Хрватској. Иако су поријеклом из западне Славоније, још прије рата купили су кућу у викенд-насељу Зуквама крај Задра, између Нина и Врси, уложили нешто новца и обновили купљени објект. Како Бисерка није запослена, цијело се љето у тој кући бринула о гостима, јер су се Чизмићи бавили и изнајмљивањем. Гојко ради у "Мерцедесовој" творници у Стуттгарту. Имају једног сина.
Почетком рата, до њих су почеле долазити ружне вијести о уништавању имовине хрватских грађана чији је једини кримен био тај што су били Срби, па су се и они препали. Стога су мало прије свог доласка у љето 1992. назвали сусједе, који су им рекли да се немају чега бојати и да слободно могу доћи на купање. Само дан касније, док су Чизмићи у Њемачкој пакирали кофере, највећи злочинац рата 1991-1995, Непознати Починитељ, поставио је експлозив и у њихов дом. Експлозија је потпуно уништила плод њиховог дугогодишњег труда и све снове о мирној старости у питомом далматинском крајолику. Никаква им утјеха није била чињеница да су постали дијелом минерске статистике Непознатог Починитеља, оног истог који је у Задру и околици уништио стотине, а у цијелој Хрватској тисуће кућа, господарских објеката, аутомобила и стројева. Уништени снови нису се евидентирали. У споменутом насељу, готово све куће власника из Србије, којих је било много, срушене су, а покрадене су и оне власника хрватске националности.

Непожељни у домовини
Преплашени и понижени, Чизмићи у том тренутку нису поднијели никакву тужбу. Живјели су Њемачкој, а поруку која им је минирањем послана разумјели су савршено: у својој домовини више нису били пожељни! Ипак, како су године пролазиле, Гојко Чизмић одлучио се на правну битку. Вјеровао је да су се ствари промијениле, да се промијенила политика, да се промијенило правосуђе и да ће на суду остварити своја права. Стога је 2004. поднио захтјев за накнаду штете. Нажалост, хрватски су судови његов захтјев одбили и још му наложили плаћање судских трошкова. Чизмић се жалио, али је његова жалба одбијена. За крај, умјесто правде и праведне одштете, добио је рјешење којим ће се држава, због тога што је одбио платити судске трошкове, намирити продајом друге његове имовине на јавној дражби. Наиме, Чизмић је заједно са сестром наслиједио дерутну обитељску кућицу, у којој су рођени, у Горњој Ковачици крај Грубишног Поља, и нешто мало земље око ње.

Пропао је и покушај одгађања јавне дражбе. Како је овај текст писан прије њеног одржавања, а она је заказана за 17. ожујка у згради суда у Грубишном Пољу, није нам познато је ли Чизмић остао без своје половице родне куће нити како је уопће подијељена неетажирана кућа од педесетак четворних метара. Његова сестра Невенка Чизмић, која нас је дочекала испред куће у Горњој Ковачици, згранута је оваквим расплетом.
- Не разумијем како је то могуће нити како нетко може купити половину ове куће. Како се она може подијелити? Уопће немам снаге о томе говорити, ово је кућа у којој смо одрасли, с нашим родитељима Алексом и Јованком. Не могу схватити да би је брат могао изгубити само зато што је тражио правду за своју другу кућу. Нажалост, мислим да је једини разлог због чега му се ово догађа то што је Србин, јер никоме ништа није скривио - каже Невенка.
Одговор на питање како је могуће да грађанин остане не само без одштете за уништену имовину, него и без остале имовине коју посједује, изузетно је комплициран, као што је комплициран био и процес етничког чишћења Срба у Хрватској, којег су овакве ситуације резултат. Минирање објеката био је специфичан облик државног терора.
Један од најбољих примјера за то је Бјеловар с околицом, гдје је за вријеме рата минирано око 800 стамбених и господарских објеката, а да нитко за то није одговарао. Прошле године о тим је злочинима у Сабору говорио ИДС-овац Дамир Кајин, али без реакције надлежних тијела. Постоје стотине свједока у цијелој Хрватској који кажу да су минирања организирали локални политички и полицијски дужносници.

Законска инфраструктура
У Карловцу су полицајци осигуравали улице око кућа које су биле одређене за рушење, како не би настрадао нетко од грађана. У другом дијелу Хрватске, смртно је страдао и један члан обитељи Стјепана Месића, којем је кућа минирана грешком: минери су мислили да је српска. Паралелно с акцијама минирања на терену, обављен је и финији дио посла у институцијама. Судови, од најнижих опћинских до Уставног суда, ДОРХ, Сабор и Влада створили су оквир да тисуће људи којима су куће миниране остану без својих права. Треба нагласити како су то све били људи који су се оглушили о позив на побуну.
Када је ХДЗ-ова власт 1996. схватила како је захтјева за накнаду штете настале минирањем изван зоне ратног дјеловања напросто превише и да би држава када би обештетила жртве банкротирала, Владимир Шекс је предложио укидање дијела Закона о обвезним односима који је жртвама омогућавао одштету. Правни вакуум потрајао је све до 2003, када је Рачанова власт изгласала Закон о одговорности за штету насталу услијед терористичких аката и јавних демонстрација. Нажалост, у складу с надахнутом изјавом тадашње министрице правосуђа Ингрид Античевић-Мариновић, која је једном пригодом пред овим новинаром изјавила како "Срби неће добити никакав новац да га носе камо их је воља, него ће добити пржину, па нека граде", нови закон одштету предвиђа само за штете настале смрћу и тјелесним повредама, а одштета за имовину је искључена. Грађани којима су миниране куће упућени су да своја права остваре темељем Закона о обнови, тако да су многи, нпр. обитељ Шуша из Задра, требали пристати на обнову којом би добили куће од седамдесетак квадрата умјесто одштете за некретнину површине 1.700 квадрата.

Јавни интерес?
Уставни је суд у студеном 2008. устврдио како је интервенција законодавца из 1996, којом је жртвама минирања укинуто право на одштету – оправдана. Штовише, сматрају мјеродавни заштитници хрватског Устава, та је одлука имала легитиман циљ усмјерен на остварење јавног или опћег интереса! С друге стране, невладине удруге сматрају како се том одлуком Уставни суд упустио у политичку оцјену учинка потенцијално могућих позитивних рјешења надлежних судова у корист тужитеља.

Како би показали да бег није циција, истом су пригодом уставни суци одредили да се тужитељима не наплаћују судски трошкови и да се оврхе обуставе. Слиједом одлука Уставног суда, огласила се и Влада, која је у свибњу 2009. донијела одлуку којом се отписују ненаплаћене тражбине трошкова парничног поступка досуђених РХ правомоћним пресудама донесенима након 31. српња 2003, у поступцима покренутим темељем чланка 180 ЗОО-а. Сви они који су, попут обитељи Чизмић, захтјев за накнаду штете поднијели иза 2003, према ставу министарства правосуђа "нису имали основе очекивати успјех у таквом спору, јер је Законом изријеком прописано да се штета на објектима не надокнађује у новчаном облику, него да се објекти обнављају у складу са Законом о обнови".
Другим ријечима, Гојко Чизмић и бројни други данас немају друге него платити судске трошкове, у износима који се пењу и до 200.000 куна. Многима од њих узима се већи дио мировине, многима је блокирана имовина, а многи ће, попут Чизмића, можда остати без ње. Невладине удруге Доцумента, Правда из Бјеловара, ГОЉП и многе друге, траже од законодавца да, без обзира на постојеће одлуке, од плаћања судских трошкова ослободи све грађане, јер како год Државно одвјетништво, судови и Влада поставили ствар, остаје чињеница да су тисуће хрватских грађана, којима је минирана имовина, остали и без те имовине и без сигурности, а сада су у позицији да остану без свега што посједују. На проблем својеврсне легализације етничког чишћења невладине удруге упозоравају и међународне институције, поготово тијела ЕУ-а, од којих се надају да ће у свјетлу оцјењивања поглавља 23 извршити притисак на Хрватску да обустави дискриминацију једног дијела грађана.

Пише: Саша Косановић
Фото: Јовица Дробњак

 

Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ