Србин који је задивио и Ноама Чомског!

Преносимо интервју са Владимиром Умељићем, једном од најугледнијих интелектуалаца у српској дијаспори, човеком који је задивио и Ноама Чомскoг. Рођени Београђанин, након студија стоматологије у родном граду, пре 30 година одлази у Немачку, на студије теологије и историје у Франкфурту на Мајни. Од самог почетка српске несреће, која је почела у последњој деценији 20. века, активни је учесник свих напора патриотске дијаспоре да се ван Југославије одбрани, то јест опере српско име. 

Између осталог, члан је Савета утемељивача и дугогодишњи потпредседник Сабора Срба (Хајделберг), члан Фонда истине о Србима (Београд), управник Српског културног и документационог центра за Немачку (Ашафенбург), а његова студија о усташком геноциду (настала као докторска дисертација на Гете Универзитету, Франкфурт на Мајни), објављена је на немачком језику и цитира се у међувремену у више немачких научних публикација и расправа о феномену геноцида. 

Књига стоји на располагању у универзитетским библиотекама широм света. Међутим, спречавање финалне одбране овог докторског рада од стране Катедре за католичку теологију на Гете универзитету, својевремено је изазвало академски скандал у Немачкој.

Резултат даљег Умељићевог истраживања у тој области је научна студија „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида. Етика и власт над дефиницијама“, где на примеру геноцида над Јеврејим, Србима и Ромима, а тежиште је Србоцид (1941–1945. у НДХ), покушава да допринесе расветљавању овог стравичног феномена.

Највећи светски корифеј језичке филозофије, Ноам Чомски, је прокоментарисао ову социјалну теорију, да он сам „... никада није дошао на тако занимљиве идеје...“ и да ће покушати, упркос поодмаклом животном добу и не баш добром здрављу, да „нађе времена и ради на тај начин...“. Прод. др Јелена Гускова, директор Центра за балканску историју РАН, оценила је оригиналност и вредност као врло важан допринос науци–теорији (филозофија) и пракси (историја) феномена геноцида, што још нико није радио. Студија о Теорији дефиниционизма била је номинована за „Алтернативну Нобелову награду“ 2011.



Шта вас је заправо довело у Немачку? Политичка тескоба у земљи, научна интересовања, жеља за зарадом?

– Одлазак у Немачку није био императивно диктиран жељом за зарадом, јер сам као први студент генерације одмах добио понуду да останем на факултету и моментално започнем академску каријеру. Много већу тежину је имао свеобухватни комунистички систем (не)вредности под аутократским вођством хрватског бољшевика Јосипа Броза и његових (такође и српских) послушника.

Његова диктатура, без обзира на данас растуће бесмислице југоносталгичара о „добрим старим временима“ била је само још једна фаза анихилизације српског народа. Подсетићу само на онај грех у односу на проучавање Србоцида у НДХ 1941–1945. када је он забрањивао ископавања у Јасеновцу, наређивао да се забетонирају масовне српске гробнице у подземним јамама Херцеговине и друго.



Захваљујући вама уведен је термин Србоцид у научно истраживање феномена геноцида. Где све, колико је било отпора?


– Појам ’Србоцид’ сам увео у научно истраживање геноцида 2006, као један terminus technikus за означавање геноцида над Србима, који су починили Хрвати и босански муслимани у ’НДХ’ 1941–1945. Тај термин сам, додуше спорадично, употребљавао деведесетих. Он је, међутим, био дефинитивно утврђен у једном разговору који сам водио са познатми немачким социологом и истраживачем геноцида Ричардом Албрехтом 2006. Он је с правом указао на Холокаус или Шоа, као фактор брзог идентификовања нацистичког геноцида над Јеврејима и пошли смо од тога, да би једно специфично именовање овог геноцида по природи ствари требало да аналогно следи Лемкинов назив ’ѓеноцид’. Албрехт, чије тежиште истраживања лежи на геноциду над Јерменима, указао је и на свој труд да научно етаблира аналогни назив ’Јерменоцид’. 

Закључно сам увео овај термин у истраживање геноцида есејом Ethik und Definitionsmacht 2006. године. Албрехт је то учинио нешто касније.



Ваше дугогодишње истраживање феномена геноцида резултовало је скорашњим представљањем „Теорије дефиниционизма“ научној и општој јавности. Какве су реакције на њене претпоставке?

– Ради се о једној језичко-филозофски условљеној теорији, која се служи њеном методологијом, као и методама социјалне психологије, историјских наука, политикологије... Значи, једна мултидисциплинарна теорија, а основна теза постулира принцип ’Ауторитарна узурпација власти над дефиницијама и креирање стварности путем психагогије’као најопаснијег оруђа властодржаца при манипулисању људима (психагогија или ’вођење душа’).



Формулишите мало приступачније.

– Ако сам ја за вас ауторитет и кажем да је црно у суштини бело, и ви то прихватите (из страха, убеђења, примене непосредне силе, опортунизма, користи или просто ради мог ауторитета), онда ја владам вама, ја сам за вас редефинисао и створио нову, иако виртуелну, стварност. И потом могу да радим с вама шта год желим, ја владам вама... Рецимо, тако је Ватикан – несумњиво највећи ауторитет у европском средњем веку – узурпирао власт над дефиницијама и суштинску редефинисао неке социјалне групе, потом редефинисао основну људску и хришћанску етику, прогласио систематско мучење и спаљивање тих несрећница легалним и ’моралним’ и – највећи број савременика је то без проблема акцептовао.

Тако је ило могуће својевремено прогласити Јевреје ’штетним паразитима ’Роме ’бићима ниже вредности’ или Србе ’стоком, живином, робовском сортом’ и – десила су се три велика геноцида европског 20. века. И – највећи број савременика је то акцептовао.

А у наше време, са ауторитативнм и такозваном демократском легитимацијом изабраних западних властодржаца, могуће је и Србе у време грађанских ратова прогласити ’јединим кривцима и агресорима, ерничким чистачима, масовним силоватељима, геноцидним убицама’. Црно-бела слика, по сопственом укусу... И – највећи број савременика је и то акцептовао, и акцептује. У томе је лежала основна идеја за номинацију моје теорије, која је дефинитивно ’алтернативна’, а то значи изван (против) мејнстрим-диктатуре времена у коме живимо. Јер она, поред осталог, подарује свој глас сиромашнима и потлаченима, запостављенима и заборављенима.

Теорија дефиниционизма, значи, указује пут којима може да прозре нехуману конструкцију ове, интересно и неморално виртуализоване стварности, и да подигне глас против ње.

 

Називате своју теорију и ’социјалном’, у којим све областима социјалне науке видите могућност њене примене?

– У врло разноликом, фактички у свим. У овој студији сам упутио апел свим профилима духовних и социјалних наука, да што строжије и свестраније ставе моје поставке и закључке на пробу, да покушају да их оповргну. Значи, теорија налази своју примену, и, нпр. при анализи актуелне глобалне кризе у финансијском и економском сектору, при начину рада ММФ-а, гушењу и присвајању туђих националних привреда (Грчка) и слично.



А шта је била ужа тема ваше студије?

– Ставио сам ову теорију на пробу у три области: прво, општа и црквена историја (на примеру Ватикана), област феномена геноцида (на примеру сва три велика геноцида у европском 20. веку, над Јеврејима, Ромима и Србима) и као треће, наше време (на примеру грађанских ратова на Балкану у последњој деценији 20. века).



Да ли су резултати оправдали уложен труд?

– И више од тога. Теорија дефиниционизма је, нпр. не само препознала, већ и образложила следеће чињенично стање у односу на феномен геноцида: починиоци свих великих геноцида у европском 20. веку примарно припадају геополитичкој и, пре свега, културолошкој традицији западне и средње Европе.

Да ли то може да буде случајност?

– После тога човека не чуди чак ни историјски осведочена изјава нацистичког геноцидног злочинца Хитлера: „Не постоји битна разлика између национал-социјализма и католичке цркве (...) зар није црква прогласила Јевреје паразитима и затварала их у гета (...) ја чиним само оно исто што је црква чинила 1500 година, само сада још темељније...“ (Адолф Хитлер у разговору са католичким бискупом Берингом у Оснабруку, 1936. оп. ур.).



У истом смислу се мора схватити и јавна изјава Франца фон Папена, витеза римокатоличког Малтешког реда и тада заменика шефа немачке владе масовног злочинца Адолфа Хитлера: „Трећи Рајх је прва држава у историји, која не само да признаје високе принципе папства, већ их спроводи у дело!“

Интересантно су, закључно, и резултати анализе последњих ратова на тлу бивше Југославије и сатанизације Срба, која до данас траје и важи као ’стварност’. То свакако, не значи да ја сад желим да конструишем супротну, бело-црну слику, да су Срби били искључиво анђели, сви други пак црни ђаволи. Али, одбијам да прихватим диктат акуелних светских моћника, актуелних узуропатора власти над дефиницијама, који жече да почнем да себе сматрам далтонистом и прихватим само постојање црног и белог.



Мислите ли да се Косово и Метохија могу спасити?

– Као прво, криза око српске Свете Земље КиМ је одавно актуелна, већ од кад су православни Срби ту засновали свој Јерусалим са преко 1600 сакралних споменика свог верског, културолошком и националног идентитета. КиМ нису изгубљени, ова област је привремено окупирана.

Времена су, сигурно, изузетно тешка и на бољитак ће се дуго чекати. Јер и ова (за сада последња) сецесија српских територија је мајсторски припремљена, обухватна је и системастски се спроводи. Али, и Османлије су биле стотинама година убеђене да им српско КиМ за сва времена припада... Теорија дефиниционизма постулира, наиме, још једну непревидиву чињеницу, да су све досадашње светске империје раније или касније проглашавале ’крај историје’. Исту грешку прави и НАТО империја.

Запад је отимањем КиМ достигао (тренутни) врхунац ове актуелне фазе покушаја анихилизације српског народа, фазе која је почела у 90-тим 20. века распадом друге Југославије.



Све има, упозоравате, дугу генезу...

– Остварење овог плана је већ неколико пута покушано у прошлом столећу и постоји довољно врло експлицитних историјских извора на Западу, из тог времена, који недвосмислено захтевају да се Србија или уништи или сведе на најмању могућу меру и стави под перманентну контролу. Непревидива је, нпр. паралела између некадашњих изјава једног ватиканског кардинала-државног секретара Мари дел Вал, односно папе Пија X 1914. (’штета да Србија није већ правовремено кажњена и учињена што мањом, без опасности које носи један светски рат... али Аустро-Угарска сада мора да иде до краја...') или рецимо једног од најзначајнијих политичара Немачке и оснивача партије ФДП (из које ће произићи и нама добро познати немачки министри, по наш народ, злокобног времена, Ханса Дитрих Гешнер и Клаус Кинкел) из 1915: „Велика Немачка мора да има само сателитске државе у свом окружењу, Србију треба избрисати са карте Европе...', с једне стране и порука Бертелсмановог форума 1998. (’Србија као изолована енклава велике Европе...') односно НАТО скупа у Братислави 2000. о коме извештава немачки политичар Вили Вимер (’Србију треба изопштити из области међународног права, искључити је из евроатлантских интеграција и изоловати...'), с друге стане. Коме ово није довољно, а тога има још много, и ко потом одмах почне са омиљеном бесмислицом ’српске параноје’ и ’светске завере’, тај нека само стави пред себе геополитичку карту Балкана, коју је диктирао Хитлер и преко ње геополитичку карту Балкана коју већ трећу деценију диктира НАТО и објасни и себи и другима: одакле долази та све већа подударност у односу на српске државне границе?



Тешке теме. Да ли се и у књижевним делима бавите таквим стварима?

– Не, књижевности је сасвим други ниво рефлексије стварности. Моја књига сатире „Земљаци“, која је добила награду Академије Иво Андрић као најбоља књига године, имала је хумор као тежиште, доводила је људе до смеха. Роман, који би требало да се у догледно време објави (немачки превод је већ у припреми за штампу), ’Арчибалдом пут кроз Европу’ говори о швајцарском криминалисти, који се непрестано сусреће са загонетним криминалним случајевима, прожетим (скоро) необјашњивим мистичним елементима. Он то у овој књизи доживљава у Немачкој, Француској, Енглеској, Ирској, Швајцарској, Аустрији, Мађарској, Србији, Грчкој... Тако се читаоци воде кроз европску историју и древна предања, али и кроз културу, обичаје и фолклористику разних европских народа. Све је зачињено Арчибалдовом љубављу према кулинарским уживањима и одабраним пићима, према лепим женама и кубанским цигарама.


Извор: ДВЕРИ СРПСКЕ

 

Везане вијести:

Владимир Умељић: “Теорија дефиниционизма” – Запад и Балкан 1990?

 

Владимир Умељић: Коментар на прилог: "ЈАСЕНОВАЦ СЕ КОРИСТИ ЗА ПОЛИТИЧКЕ ИНТЕРЕСЕ"

 

Владимир Умељић СОЦИЈАЛНО-ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА У СВЕТЛУ „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“