Рафаел Израели: Југословенски Јевреји, Рон Арад и Холокауст у Босни
Прва међународна конференција која је обиљежила 70. годишњицу концентрационог логора Јадовно најављује појаву нове истраживачке области у историји Холокауста у Босни.
Прва међународна конференција која је обиљежила 70. годишњицу страдања Срба, Јевреја и Рома у концентрационом логору Јадовно одржана је у Босни у јуну ове године.
Церемонији је присуствовао србијански предсједник Борис Тадић и представници Републике Српска и Хрватске, уз хиљаде потомака и поштовалаца оних који су ликвидирани од стране Усташа, нацистичких колаборациониста из 1941. године.
Сама конференција, која је одржана у главном граду Српске, Бањалуци, истраживала је различите политичке, војне и стратешке факторе који су омогућили ову мало познату грану нацистичке машине за ликвидацију.
Представник Израела из Свјетске Макаби организације одржао је дирљив хвалоспјев о члановима Загребачког клуба Макаби. Њихова шокантна прича још увијек одзвања пасторалним окружењем планинске шуме око Јадовна. Чланови клуба су били међу првима који су ухапшени и свезани ланцима једни за друге, и након што је прва особа ударена у главу, повукао би све остале који били везани за њега уз крике ужаса у јаму која је дубока 54 метра.
Камп је постојао само неколико мјесеци, од јуна до августа 1941. године, и замијенио га је много већи камп смрти Јасеновац на обали ријеке Саве гдје су стотине хиљада Срба и десетине хиљада Јевреја и Рома систематично ликвидирани од стране Усташа којима су помагали босански муслимани.
Муслиманске вође у Босни су 1941. године успоставили забрану којом су настојали да спријече муслимане да сарађују са усташком владом. Али двије године касније, великог муфтију Јерусалима, Хаџ Амина ал-Хусеинија су нацистичке кохорте довеле из Берлина у Босну у настојању да пониште забрану и регрутују муслимане у 13. дивизију Waffen SS-a.
Моја прва станица прије конференције је био хрватски главни град Загреб, гдје се због интензивне мржња према Србима – којој парира слична мржња Срба према Хрватима и муслиманима – човјек запита како је Маршал Јосип Броз Тито успијевао да одржи Југославију на окупу до своје смрти 1980. године.
На многе начине ова дубоко увријежена мржња подсјећа на анти-семитистичке клевете које су вјековима тровале живот Јевреја. Наравно, ово поређење ме је нагнало да потражим остатке мале јеврејске заједнице која и дан данас чини очајничке покушаје да оживи оно што је неповратно изгубљено.
Моје ваннаставно предавање о тренутним арапским превирањима на Блиском Истоку је слушала велика група опсталих локалних Јевреја, укључујући и оне који су на неки начин повезани са Израелом. Предавању је претходио обилазак неких од преосталих јеврејских локација – већином у облику спомен плоча које означавају мјесто јеврејских синагога које су усташе спалиле 1941. године. Познати локални јеврејски водитељ присуствовао је мом предавању и био је мој извор информација о расцјепу који постоји између двије ривалске јеврејске фракције у Загребу. Прва група је асимилирана и одвојена од Израелских интереса, док је друга група – чија је већина чланова присуствовала мом предавању –предана и осјетљива према израелским циљевима и чак је предводи рабин из Израела.
Чини се да је успркос својој анти-семитистичкој позадини, бивши Предсједник Хрватске Фрањо Туђман показивао спремност да успостави везе са Израелом деведесетих година. Туђмана су његови политички савјетници чак савјетовали да побољша свој углед код Израела тако што ће посредовати у безбједном повратку Рона Арада.
Идеја је била да се подстакне вођа отуђене јеврејске заједнице – једине која је била организована у доба ове иницијативе (1995) – да сарађује са загребачким муфтијом локалне муслиманске заједнице и да се заједно обрате Хезболаху да ослободе Арада по основу „Исламске милости“. Предсједнике је успио да увјери муфтију да покуша убиједити вођу јеврејске заједнице да заједно крену на овај задатак. Међутим, нажалост, потоњи је равнодушно одбио изјављујући да он „нема ништа са Израелом“.
Овај догађај само одражава велики ривалитет између двије различите групе у овој малој јеврејској заједници, којој само парира наизглед непоправљива мржња између Срба и Хрвата. У прошлости овај расцјеп је доводио до међусобних оптужби између двије групе. Нажалост, многе од тврдњи које су често речене су имали мало везе са историјским чињеницама. Ово је један од разлога због чега је историја Јевреја у Босни препуна контрадикторних прича.
Због тога је конференција суштински корак ка имплементацији одрживе и тачне документације о историји Јевреја у Босни, а нешто од тога ћу забиљежити у серији чланака.
Седамдесет година послије, догађаји из Холокауста у Босни коначно добијају довољно пажње у свијету и постају легитимна истраживачка област.
Аутор је професор исламске, блискоисточне и кинеске историје на Хебрејском универзитету у Јерузалему и члан Управног одбора Ариел центра за истраживање политика.