Радисав РИСТИЋ: Век погрома над Србима – Први део
Србомржња праваша и клера
Није тајна да односи Срба и Хрвата готово никада у историји два народа нису красили пријатељски односи. Верске и политичке нетрпељивости, трвења у вези са територијалним решењима и несугласице око тумачења догађаја из прошлсти, били су, поред осталог, вечни камен спотицања у живљењу два народа. Све те „камене спотицања“, као препреке заједништву које су, иначе, прихватали обични људи, долазили су из такозваних интелектуалних кругова, нарочито, и пре свега, са хрватских простора. Посебно активни у изазивању „зле крви“ између Хрвата и Срба, били су у 19. и 20. веку „праваши“ – челници Хрватске странке права Анте Старчевић и Еуген Кватерник.
Касније, доласком млађих снага на хрватској политичкој сцени, странку под називом „Чиста странка права“, преузима србофоб и ултранационални радикал Јосип Франко, кога Хрватска и данас слави као неуморног борца за „хрватску самосталност и неовисност“. Правац политичког деловања странке у којој је посебно место заузимала одбојност према свему српском, огледала се, поред осталог, у наметању схватања да су сви словенски народи пореклом Хрвати. Ни у било којој варијанти нису признавали постојање српске националности, а за Словенце су тврдили како су то „планински Хрвати“.
И Старчевић и Кватерник нису штедели речи када је требало игнорисати постојање српске националности.
Међу бројним сведочанствима која одсликавају политички и србомрзитељски
лик Старчевића, „оца домовине“ и „утемељитеља модерне хрватске
државотворности“, спада свакако и обраћање Бошњацима у коме каже:
„Бошњаци, знајте да за све вас не има будућности него ако се будете
признавали и сматрали браћом једног народа и једне домовине, ако се
упутите да Босна и Далмација бијаху и да опет морају бити огњиштем
хрватске славе и величине“. У наставку им саветује како да се реше оних
који се називају Србима. С тим у вези им поручује да ће те циљеве
остварити „ако у Босни изопћите Србе онако како смо их ми изопћили.
Великохрватске идеје „праваша“ крајем 19. и у 20. веку, посебно уочи и
током Другог светског рата, прихватиле су и у пракси користиле усташе с
Анте Павелићем на челу.
Велику подршку за антисрпске ставове и злодела која су чинили над Србима, имали су од католичке цркве. Међу бројним сведочанствима о деловању католичког клера, недвосмислено говоре и речи надбискупа Алојзија Степинца који је у свом двневнику записао: „Да је веће слободе и довољно радника, Србија би за двадесет година била католичка“. Ту оцену Степинац је записао 1933. године, непосредно по повратку из Београда где је, у складу са ондашњим законом, као новоименовани надбискуп, положио заклетву краљу Александру. Заклетву је, међутим, погазио непосредно по успостављању Независне Државе Хрватске, пре капитлације Краљевине Југославије дакле, када је похитао да оснивање „слободне и независне хрватске државе“ честита Анти Павелићу и генералу Славку Кватернику. Такав поступак се свуда у свету назива издајством и кривоклетством.
Тиме се, међутим, не завршава антидржавна делатност сада већ карднала Алојзија Степинца. Иако га поратне власти нису процесуирале за испољено антисрпство и благосиљање злочиначког усташтва, он није престајао са порукама упереним према новом државном устројству. Поред осталог објавио је „Пастирско псмо“ у коме отворено напада нову државну власт чији је текст јавно читан у свим католичким црквама у Југославији. Изиритиран таквим деловањем Степинца, огласио се чак и Јосип Броз питањем: „Зашто никада није објављено пастирско писмо о убијању Срба, Жидова и Цигана“.
Став католичке цркве према српству и Србима није се изменио ни у току верско-грађанског рата током деведесетих година прошлог века. Антисрпски ставове у то време јавно је испољавао и Свети Отац папа Јован Павле Дрги, који је подржавао Клинтонову администрацију у бомбардовању Србије тражећи да се „објави рат рату“. Због отвореног залагања и благослова америчког бомбардовања Срба, које је тражио „без одлагања“, папу су осудили многи интелектуалци у свету, па чак и људи из католичке цркве. Тако, на пример, италијански католички свештеник Албино Бизото, како преносе италијански медији, бомбардовање Србије је осудио речима „да не разуме оне који проповедају милосрђе и војну интервенцију у исто време“
Хрватски изливи мржње
Оптужбе Хрватске за геноцид који су Срби, наводно, починили над
Хрватима током верско-грађанског рата на просторима бивше СФРЈ, више су
него лицемерне. Приписујући геноцидност Србима, данашње хрватско
руководство са Ивом Јосиповићем и Јадранком Косор на челу, има поред
осталог за циљ да, као и њихови претходници Месић и Туђман, прикрије
очигледне и историјски необориве чињенице о злочинима Хрвата над Србима
не само током сукоба у последњој деценији протеклог века, већ и о
историјској мржњи и доказаним злочинима почињеним над Србима пре и у
време ратних сукоба који су обележили двадесети век. Злочине почињене
над Србима током “Бљеска” и “Олује”, о којима ће касније бити више речи,
Хрвати данас славе као легитимне ослободилачке поступке. То, свакако,
не иде у прилог једностраним српским залагањима да се, после свега,
начине први кораци у продубљивању добросуседских односа. Хрватима је до
тога изгледа најмање стало, што је недавно, на неки начин, потврдила и
госпођа Тања Фајон, посланица Еврпског парламента. Она је, поред
осталог, снажно осудила нападе Хрвата на Србе повратнике, као и бројне
туристе који су ове године похрлили на хрватску обалу Јадранског мора.
Отворено је рекла да су у Хрватској присутни “мржња и националстички
испади”.
У Првом и Другом светско рату, ниједан народ у Европи, а и у
осталим деловима света, није био толико изложен зверским злочинима какве
су хрватске војне формације починиле над српским цивилним
становништвом. Србија је, наивно и на своју штету – понајвише
захваљујући својим политичарима, олако прелазила преко погрома којима је
био изложен њен народ током ослободилачких ратова које је водила против
разних завојевача. А у тим завојевачким војним формацијама које су
током 20. века долазиле са запада, редовно су се налазили према Српству
злочиначки индоктрирани Хрвати. Мноштво неопозивих сведочанства о томе
оставила су оба светска рата, као и сукоби новијег датума који су
резултирали геноцидним акцијама “Бљесак”, “Олуја”, “Медачки џеп”… Но,
кренимо редом.
Када је 1914. године Аустроуграска кренула у рат против Србије,
колоне злочиначке војске прешле су преко Дрине и Саве, уверене да ће за
само неколико дана бацити Србију на колена. Ту војску су, познато је,
највећим делом чинили Хрвати, који су после пораза на Церу, повлачећи се
према Дрини и Колубари, починили нечувена зверства над мирним цивилним
становништвом у селима и варошима Мачве и Подриња. А то цивилно
становништво представљали су старци, жене и деца. Народ на тим
просторима, више него десеткован, био је жртва људи који су на разне
начине припремани за одиозан однос према свему што је српско. Мада то
хрватски политичари деценијама демантују, те њихове демантије неопозиво
демантује загребачка штампа тог времена, која је просто хушкала своје
људе – припаднике аустроуграске војске, да немилосрдно тамане Србе. Ево
неколико конкретних примера.
Непосредно после атентата у Сарајеву над принцом Фердинандом и
његовом супругом Софијом, у хрватском “тиску” не престају изливи мржње
према Србима, посебно израженим у листовима “Хрватска” и “Хрватски
дневник”. Тако, на пример, лист “Хрватска” у броју 794 од 29.
јуна 1914. године пише: “…И у нашем кругу, на нашем тијелу налази се сва
сила крпуша и сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а
ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и
уништити их. То нек нам буде од данас циљ”. Исти лист, у истом броју,
доноси и следеће: “Убојице, име ти је Србин! И јеси Србин, проклето ти
сјеме и племе, што га ветар натрунио по нашем хрватском тлу, да радја
злочин и злобу, сије неслогу и разбојнички пролијева крв… Срби су љуте
змије од којих си тек сигуран онда када им сатареш главу”. Сличним
садржајима хрватском пуку се обраћа и “Хрватски дневник” у броју 146,
који поред осталог пише: “ Кад год се буде спомињало јединство
Срба и Хрвата, сваком ће Хрвату засјати пред очима крвави лик надвојводе
Фрање Фердинанда што су га убили Срби. Оба злочина су учинили
фанатични Срби, синови оног клетог племена, које свуда сије мржњу, клање
и убојства, које грамзећи за влашћу подло обара пред собом све,
умишљајући да ће тиме застрашити хрватски народ…”
С тим и таквим порукама кренули су хрватски корпуси, дивизије и пукови на Србију.
О томе како су се провели на Церу, Дрини и Колубари, веома је добро
познато. Деценијама су, медјутим, у име угледа новостворене Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије, а зарад
“братства и јединства” у земљи социјализма, прећуткиване све страхоте
кроз које је пролазило становништво оних места кроз које су пролазили
хрватски делови аустроугарске војске. О томе постоји низ докумената из
домаћих и страних извора којима се никако не може да порекне
аутентичност.
Поред бројних изјава становништа које је било изложено нечувеним
пљачкама, паљевинама и масакрима, говори велики број војних извештаја
који неопозиво потврдјују постојање злочина. Посебно су, при
томе, драгоцена сведочанства Швајцарца др Арчибалда Рајса, криминолога,
који је на лицу места, у Подрињу и Мачви, прикупљао податке о злочинима
аустроугарске војске. Поред личног увида и разговора са
преживелим становништвом, он је обавио разговоре са великим бројем
аустроугарских заробљеника, медју којима је било највише Хрвата. Др Рајс
је поред истраживања злочинстава почињених над цивилним становништвом,
сакупио и много података о поступцима са српским војницима који су
допали у заробљеништво својих непријатеља. Простор не дозвољава да се
опишу сви злочини почињени над спским становништвом, због чега ћемо се
ограничити само на неколико најупечатљивијих, који илуструју свеукупну
бестијалност, односно нечувена злочиначка иживљавања Хрвата, припадника
аустроугарске војске.