Предговор књиге "Радио сам свој сељачки и ковачки посао" - Аутор Др. сци. Ђуро Затезало
Свједочанства избјеглих од смрти само су дио истине преживјелих свједока о томе што се све догађало и на које се све начине мученички страдало и умирало. Многи су рањени умрли, а да нитко није записао њихове патње.
Због тога су многе истине о озакоњеним усташким злочинима остале недоречене или прешућиване, и због онога није још вријеме, треба дистанца од 50 година, треба сачекати, то би вријеђало осјећаје народа коме су усташе припадале… Наљутит ће се пријатељи, али и непријатељи са којима у будућности мислимо да будемо пријатељи. Све то зло нека чека боље прилике. Не треба прикупљати, записивати и објављивати о тим ужасним усташим злочинима, чему евидентирати масовне гробнице, стратишта, откривати бездане јаме, ексхумирати из њих жртве. Боље је да оне у миру почивају тамо гдје јесу и томе слично.
Шутњом се прикривало много тога. Ћутало се све под изговором да би све то сметало братству и јединству наших народа и народности.
Да се о злочинима није ћутало, да су социјалистичке власти Хрватске кроз за то надлежне институције на вријеме и организирано прикупљале податке, документе, сјећања преживјелих, да нису прешућивале уништавање и оно мало сачуване и постојеће грађе, већ да су стручно и научно приказивале истину, сигурно се злочини не би поновили.
Овако су злочини за потомке покланих 1941-1945. године и жртве њихових најмилијих били перфиднији и још крвавији. Српска насеља су готово нестала. Куће и господарске зграде опљачкане, великим дијелом спаљене или насељене Хрватима и не само избјеглицама, него и из градова и насеља Хрватске гдје није било никаквих сукоба нити борби. Од 1991. до 2000. године, порушена су и скромно подигнута спомен-обиљежја жртвама из времена Независне Државе Хрватске.
Нестала су тако и њихова имена и по други пута су убијени. Тако и на мјесту Српске православне цркве Рођења Пресвете Богородице (1826) у Глини гдје су усташе крајем јула 1941, поклале 1564 Србина био је подигнут Спомен-дом а испред њега спомен-плоче с именима жртава.
25, 26. и 27. септембра 1995. године спомен-плоче су разбијене и уклоњене, а умјесто ранијег назива Спомен-дом исписано је Хрватски дом.
Овим садржајем хтио сам да будем уз недужне жртве и све оне који нису могли да испричају своју грозоморну истину како су се и на какве бестијалне начине растајали са својим животима.
Док сам прикупљао и записивао ова свједочанства, а посебно сада када сам их поново након 63 године од времена извршења тога геноцида читао и припремао за њихово предочење данашњим и будућим генерацијама, нисам се осјећао ни кроничаром ни хисторичаром.
Ова свједочанства не остављају никакве дилеме шта је тко радио и какву је улогу имао у злочину. Она прецизно оптужују злочинца, објелодањују му име које је овдје утиснуто. Потписао се пуним именом и презименом, неизбрисиво. Мушкарци, жене и дјеца клани су ножевима, убијани сјекирама, чекићима и маљевима, стријељани у чело или потиљак, печени у ватри, спаљивани у властитим кућама повезани жицом или ланцима, бацани у бездане јаме, у јаме које су си сами морали ископати прије страшне смрти, стрмоглављивани у морске дубине, у ријеке, вјешани и сатирани батинама, глађу и жеђу… и тко да изброји!
Злочини геноцида представљају најтеже злочине против човјечности и међународног права. Геноцид усташа Независне Државе Хрватске, 1941-1945. представља злочин са предумишљајем, програмирани злочин.
Геноцид над дјецом, тек дошлом на свијет из мајчине утробе, представља најтежи међу најтежим злочинима против човјечности и међународног права заснованог на закону.
Независна Држава Хрватска била је једина држава у свијету која је имала концентрационе логоре за дјецу од колијевке до 14. године живота. Постоји именом и презименом попис 19.432 дјетета уморена на најокрутнији начин у усташом логору Јасеновац, 7.000 у логору Сисак и у јамама само на Кордуну: 6.677 дјечака и дјевојча.
Дани у годинама 1941-1945. били су стравичи и крвави. Никада толико суза, хајки, патњи и људске невине крви по долинама и брежујцима, мразу, снијегу, вијавици и леду. Они који случајем преживјеше, уткаше у психу тешке успомене, урезаше дожвотне бразде и сјећања.
То вријеме ће се вјечно памтити када су мајке и баке носиле у наручју тек рођену дјецу, остављале их у спиљама, шупљим буквама, у дубоким долинама, кањонима ријека и са звијерима лежај дијелиле, а од звијери у људској сподоби спашавале своје и своје дјеце голе животе.
То вријеме ће се вјечно памтити по злим домишљајима да се истријеби цијели један народ.
Наука је још увијек остала дужна да расвијетли и објасни одакле и из којих бестијалних претинаца и склопова људске подсвијести потичу начини мучења и злочиначка пракса примијењена против српског народа у Другом свјетском рату.
Тко је могао у Српској православној цркви у Садиловцу, на Кордуну, 31. јула 1942. године, поклати 422 српска сељака међу којима и 149 дјеце у доби до 13. године живота? Донијети сламу, полити бензином и спалити поклану, често још живу дјецу с родитељима, браћом и сестрама у хришћанској светињи цркви. А колико их је поклано и спаљено у својим властитим домовима!
Тко је осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда (изнад Раковице, Слуњ), када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дјечаке! Масакрирани су невини, дјеца уз родитеље, браћа уз сестре, унуци уз дједове и баке. Смрт их је сјединила заувијек.
Када данас читамо ова свједочанства преживјелих и недокланих, не осјећамо вријеме далеког, већ вријеме близог и свјеже крвавог постојања Независне Државе Хрватске. Зато ће и сви они који било када буду читали ове трагичне исповијести ускрслих из мртвих, који у себи до краја исцрпљенима смогоше још снаге и побјегоше са стратишта или се извукоше израњавани, искасапљени и крвави из вјечне таме бездануша, имати пред очима сталну димензију неуништивости људског рода.
Садржај ове књиге не представља теоретско образлагање геноцида већ искључиво износи чињенице о томе како и под којим околностима се геноцид од 1941. до 1945. године у Независној Држави Хрватској проводио.
Наука о језику, ни након 63 године од почињених злодјела, још није пронашла ни приближно примјерене ријечи којима би се могао изразити ступањ нечовјечности и монструозности извршених злочина у току постојања Независне Државе Хрватске, 1941-1945.
Ипак, дубоко сам увјерен да ће доћи вријеме када ће се моћи разјаснити како су ови злочини настали, како су организирано припремани, како законима озакоњени и масовно провођени. Вјерујем да ће хисторијска наука разјаснити праву и свеукупну истину ових стравичних злочина почињених над стотинама хиљада мушкараца, жена и тек рођене дјеце у намјери уништења цијелог једног народа.
Садржајем ове књиге нисам имао намјеру оптужити било кога за извршене злочине. Хтио сам само да се и овако придружим невиним жртвама: мајкама, очевима, бакама, дједовима и свим тим жртвама, неиживљеним дјечацима и дјевојчицама из времена мога тужног дјетињства од 1941. до 1945. године.
“…јер жртве и њене муке у растајању са животом траже о томе истину…”
Ђуро Затезало
ЈАМЕ БЕЗДАНКЕ, МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ, СУРОВА ГУБИЛИШТА ЖИВОТА СРПСКОГ НАРОДА НА ПОДРУЧЈУ КОРДУНА, ЛИКЕ И БАНИЈЕ 1941-1945. године
Јама, бездан, јемурка или звекара познате су ријечи за природне јаме у земљи и јаме провалије на каменитом терену. Јама је вертикална пукотина или коси канал различите дубине и ширине. У њима превладавају окомите или степенасто положене стране различитих димензија, како на самом улазу тако и у њеној дубини.
Величина отвора може бити само толика да се може мјерити с дужином од само једног метра до ширине од неколико десетака метара па и више. Јаме бездани, назив који народ више употребљава, за човјека су најтајанственији и најстрашнији подземни крашки облик. Има их тако дубоких да се пад баченог камена у исту не може чути када падне на дно. За овакав бездан или јаму зато се и каже јама безданућа.
Kада се у њу баци камен, чује се како његово одбијање јечи и јечи, а онда постаје све тише и тише, да би одједном све умукнуло, па се у народу чује и назив: јама без дна. Несагледив страх у људима изазива шиштање шишмиша у тим јамама, нарочито у сумрак када излијећу из дубина јама, клепарајући крилима и будећи аветињски осјећај страха код људи а посебно код дјеце која су некада чувала стадо у њиховој близини. Јама на подручју Лике и Кордуна има много, за разлику од Баније гдје их је неуспоредиво мање. За вријеме постојања Независне Државе Хрватске, 1941-1945. године, обзиром на њихово кориштење, имале су посебну улогу И значај. Највише безданућа на подручју Лике и Кордуна послужило је зликовцима др. Анте Павелића, за масовно убијање као гробнице српског народа, односно за озакоњени злочин геноцида читаво вријеме од 1941. до 1945. године. Ту нису кориштена новчана средства за изградњу усташких концентрационих логора и њихово одржавање.
Једноставно су над њих усташки џелати масовно доводили или довозили похватани српски живаљ у његовим селима или пољима, једнако мушкарце, жене и дјецу, те убијали ножевима, батовима, понеког и из ватреног оружја, и бацали их у ове хладне бездане већином живе или полуживе.
Од бројних овдје наводим основне податке само за 121 бездану јаму и 216 мјеста, масовних стратишта гробница српског становништва на Кордуну, Банији и Лици, током постојања Независне Државе Хрватске, 1941-1945. Укупно 337. Но њих је далеко више. Овдје су наведене само оне бездануће и стратишта масовне гробнице до којих сам успио доћи или о њима сазнати у дугогодишњем истржиивању, како на терену тако и у изворној архивској грађи. Овдје нису наведене бројне куће у овим попаљеним српским насељима, које су биле масовна стратишта, као ни многи затвори, школске зграде, Српске православне цркве, господарске зграде и
разна давно забораву предана друга многобројна мјеста. Нека су још у току рата, 1941-1945. године усташе затрпале или забетонирале, а неке су јаме и гробнице и у Социјалистичкој Републици Хрватској поравнате, затрпане балванима, камењем и покривене земљом. Данас су готово сва ова мјеста усташког злочина неприступачна и необиљежена. И она која су била скромно подигнута И обиљежена углавном сакупљеним новчаним средствима потомака убијених, срушена су у времену од 1991-2000. године. Током 50 година постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, готово ни из једне бездане јаме кости жртава нису ексхумиране и достојанствено сахрањене. Код ових наведених безданућа, масовних мучилишта и губилишта српског народа ријетко су гдје одржаване комеморације, а посјета државних делегација није било готово нигдје.
Биљешка о аутору
Ђуро Затезало је рођен 21. јула 1931. године у Доњим Дубравама, тада опћине Горње Дубраве, сада опћина Огулин. Син мајке Марте и оца Раде који су имали 10 синова и 3 кћери. Основну школу завршио је у Доњим Дубравама, а учитељску школу у Карловцу 1951. године, ванредно, уз рад, трогодишњу вишу педагошку школу у Загребу 1958. године.- група предмета: повијест, хрватско-српски језик и југославенска књижевност, затим филозофски факултет у Сарајеву, група: хисторија народа Југославије и општа хисторија . 11. фебруара 1964. постдипломски студиј на Институту за хисторију државе и права Правног факултета свеучилишта у Загребу из области државнополитичких наука гдје је магистрирао 5.11. 1969. године. Ту је 1. јула 1977. обранио и докторску дисертацију под насловом: Настанак, развитак и организација народне власти на Кордуну, Банији и Лици у раздобљу од 1941-1945. године. Радио је као учитељ у Крушковачи и Оштаријама, наставник и професор на Економској школи у Карловцу, просвјетни савјетник за српско- хрватски језик и хисторију на заводу за школство котара Карловац, секретар Комисије за хисторију котара Карловац1960. Од тада искључиво ради на прикупљању и обради архивске грађе, публицирању изворне грађе, објављивању студија. Покретач је и утемељитељ Хисторијског архива у Карловцу те изградње савремене архивске зграде, једине новоизграђене у Хрватској, чији је директор био пуних 30 година, до пензионирања 1994. године. Има звање научног и архивског савјетника. Аутор је 15 књига, више од стотину стручних и научних радова, организатор и учесник низа научних скупова с тематиком из времена 20. вијека, а највише из периода НОБ од1941-1945. године. Главни је и одговорни уредник више десетака монографија, студија и зборника у издању Хисторијског архива у Карловцу и неким другим институцијама. Носилац је бројних признања за нарочите заслуге и постигнуте успјехе у раду, међу којима Орден рада са златним венцем, Награда за животно дјело опћине и града Карловца, Повеље ЗАВНОХ-а и других.
FOREWORD
Testimonies of people who escaped death are just a part of the truth told by surviving witnesses about what happened and in which way people suffered and died. Many of them died wounded without anyone recording their suffering.
That is why many truths on legalised Ustasha crimes remained unfinished or unspoken, with people saying that it still was not the time, thatwe need a 50-year distance, need to wait, that it would hurt the feelings of the people Ustashas belonged to… Friends would get angry, but also enemies with whom we intend to befriend in the future. All of that evil should wait for a better opportunity. We should not collect, record or publish evidence on those terrible Ustasha crimes. Why keep records on mass graves, execution sites, discovered bottomless pits, or exhume victims? It is better for them to remain there in peace. These and similar things were said.
Many things were covered up with silence. People kept quiet under the excuse that all of that would disturb the brotherhood and unity of our peoples and ethnicities.
If people did not keep quiet about the crimes, if the socialist authorities of Croatia used competent institutions to collect data, documents and testimonies of survivors in timely and organised manner, if there was no silence and destruction of the little materials we had, and if the truth was presented by experts in a scientific manner, the crimes would surely not have repeated. In this way the crimes against people slaughtered from 1941 to 1945 were more perfidious and bloody for their descendants. Serbian settlements were almost gone. Houses and auxiliary buildings were looted and mostly burned or populated by Croats, and not only by refugees, but also people from towns and settlements were there had not been any fighting. From 1991 to 2000 humble memorial for victims of the Independent State of Croatia were also destroyed. Their names were gone and so they were murdered for the second time. This also happened on the location of the Serbian church Nativity of Mary (built 1826) in Glina where Ustashas in late July 1941 slaughtered 1564 Serbs and where a Memorial Home was built with memorial plaques with names of the victims in front.
On September 25th, 26th and 27th, 1995 the memorial plaques were shattered and removed, and the previous name of Memorial Home was changed to Croatian Home.
By talking about this I wanted to support innocent victims and all of those who were not able to tell their horrible truth and how and in which bestial ways they lost their lives.
While I was collecting and writing these testimonies, and especially now, 63 years from the genocide, I read them and prepared them to be presented to now and future generations, I did not feel like a chronicler or a historian.
These testimonies leave us with no doubt who was doing what and what role they had in the crime. They accurately accuse the criminal, reveal his name imprinted here. He signed his full name, no chance of deleting it. Men, women and children were slaughtered with knives, murdered with axes, hammers and mallets, shot in the forehead or back of the head, fried in fire, burned in their houses, tied with wire or chains, thrown into bottomless pits, or pit they had to dig for themselves before a terrible death, rushed headlong into the depths of sea, rivers, hung, beaten to death, starved, died of thirst… who could count it!
Genocide is the most severe crime against humanity and international law. The genocide committed by Ustashas of the Independent State of Croatia from 1941 to 1945 is a premeditated and programmed crime.
Genocide over children, new-borns who just came from their mothers’ wombs, is the most severe of the most severe crimes against humanity and international law.
The Independent State of Croatia was the only one in the world that had concentration camps for children from infants to 14 years of age. There is a list of names of 19 432 children murdered in the cruellest way in the Ustasha camp Jasenovac, 7000 in Sisak camp and just in pits on Kordunthere are 6677 of boys and girls.
Days from 1941 to 1945 were horrifying and bloody. There have never been so many tears, hunts, so much suffering and innocent blood spilt over valleys and hills, frost, snow, wind and ice. Those who have survived by any chance were left with hard memories in their minds, grooves in the memory carved for life.
Those times will be remembered always as days when mothers and grandmothers carried new-borns in their arms, left them in caves and hollow beech trees, in deep bales, river canyons and shared bed with beasts, trying to save their lives and lives of their children from beasts in human form.
Those times will be remembered eternally by evil attempts to wipe out an entire people.
Science still needs to determine and explain from which bestial alcoves and parts of human subconscious came ideas for types of torture and criminal practice used against Serbs in the Second World War.
Who could slaughter 422 Serbian peasants, 149 of them children up to age of 13 in the Serbian church in Sadilovac on Kordun, on July 31st, 1942? Who could then bring straw, pour petrol over slaughtered, often still alive children with parents, brothers and sisters and burn them in a Christian church? And many more of them were slaughtered and burned in their own homes!
Who came up with the idea of the Dead Wheel Dance on a Kordun hill (above Rakovica, near Slunj), when on July 21st 1942 Ustashas killed over 420 Serbian civiliansin shelters and homes, and then took 10 slaughtered girls and 10 boys from age 5 to 7, took off their clothes, laid girls on their backs to form a circle, connected their hands, spread their little legs and placed naked slaughtered boys on top of them! Innocents were slaughtered, children next to parents, brothers next to sisters, grandchildren next to grandparents. Death joined them forever.
When we read these testimonies of survivors and those not slaughtered we do not feel a distant, but close, fresh and bloody existence of the Independent State of Croatia. That is why every person who reads these tragic testimonies of people risen from the dead, who managed although exhausted to escape execution sites or managed to get out of the perpetual dark of bottomless pitseven wounded and covered with blood, is going to have a constant idea of how indestructible the human race is.
This book does not contain theories of genocide, but merely presents facts on how and under which circumstances the genocide from 1941 to 1945 had been conducted in the Independent State of Croatia.
The linguistics even 63 years after the atrocities still has not found not even remotely adequate words to describe the level of inhumanity and monstrosity of the crimes committed during the Independent State of Croatia, from 1941 to 1945.
Still, I am deeply convinced that the time will come when we will be able to clarify how these crimes came to be, how they were organised, legalised through laws and conducted massively. I believe that the historical science is going to clarify the true and whole truth about these horrific crimes committed over hundreds of thousands of men, women and new-borns in the attempt to destroy an entire people.
My intention with this book was not to accuse anyone for the crimes committed. I only wanted to support the innocent victims: mothers, fathers, grandparents and all those victims, boys and girls who had not tasted life, from my sad childhood from 1941 to 1945. “
… because victims and their sufferings during their time of death demand truth to be heard…”
ĐuroZatezalo
BOTTOMLESS PITS, MASS GRAVES, CRUEL EXECUTION SITES OF SERBS IN THE AREA OF KORDUN, LIKA AND BANIJA FROM 1941 TO 1945
Pit, abyss, ‘jemurka’ or ‘zvekara’ are familiar words for natural pits in the ground or abysses on a rocky terrain. A pit is a vertical crack or a diagonal channel of various depth and width. They have mostly vertical or stepwise walls of various sizes, both at the entrance and deep within.
The size of the opening can be from one to ten metres wide and even more. Bottomless pits, which is a name more used by the people, is the most mysterious and terrifying Karst subterranean formation. Some of them are so deep that you could not hear the fall of a rock thrown inside. That is why such pits or abysses are called bottomless.
When you throw a rock inside, you can hear it bouncing off the walls and the sound echoing, getting quieter and then everything is silent, so the people call it a bottomless pit. The sound of bats in those pits make people endlessly afraid, especially as they fly out in dusk, clapping their wings rising eerie feeling in people, mostly in children who used to watch over their flocks near the pits. There are a lot of pits in the area of Lika and Kordun, unlike Banija where there are significantly less of them. There were especially important during the Independent State of Croatia, from 1941 to 1945, considering for what they were used. Most of the bottomless pits in the area of Lika and Kordun were used by villains of Dr Ante Pavelić for mass murders and graves for Serbs, i.e. for the legalised genocide during the whole time from 1941 to 1945. There they did not have to use funds to build and maintain Ustasha concentration camps.
The Ustasha executioners simply brought en masse Serbs they captured in their villages or fields, men, women and children, murdered them with knives, mallets, some of them with firearms, and threw them mostly alive or half alive into these cold abysses.
Out of many locations, here I give basic data only for 121 bottomless pits and 216 mass execution sites of Serbs in Kordun, Banija and Lika during the Independent State of Croatia from 1941 to 1945. 337 locations in total, but there are much more. I named only those pits and mass graves I managed to visit or obtain information during my long research, both in the field and in the archives. I did not mention here all those numerous houses in burned Serbian villages which were mass execution sites, just as many prisons, schools, Serbian churches, auxiliary buildings and other long-forgotten and numerous locations. Some of them were covered with concrete by Ustashas during the 1941 – 1945 war, and some pits and graves were covered with logs, rocks and earth even in the Socialist Republic of Croatia. Today, almost all of these sites of Ustasha crimes are inaccessible and unmarked. Those that were humbly marked using funds collected by victims’ descendants were destroyed from 1991 to 2000. During the 50 years of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia, almost none of the victims were exhumed from pits and given a decent burial. There were few and rare commemoration services near these bottomless pits, mass torture and execution sites of Serbs, and state delegations visited them almost never.
Note on author
ĐuroZatezalo was born on July 21st, 1931 in DonjeDubrave, municipality GornjeDubrave at the time, now municipality Ogulin. His mother Marta and father Rade had 10 sons and 3 daughters. He finished primary school in DonjeDubrave, a teachers college in Karlovac in 1951, a three-year pedagogy college in Zagreb in 1958 where he majored history, Serbo-Croatian language and Yugoslav literature, then Faculty of Philosophy in Sarajevo, majoring in history of Yugoslav people and general history. On February 11th, 1964 he started postgraduate studies at the Institute for History of State and Law at the Law School of the Zagreb University in state politics where he got his master’s degree on November 5th, 1969. He also had his PhD dissertation there on July 1, 1977, titled: Creation, development and organisation of people’s authority in Kordun, Banija and Lika from 1941 to 1945. He was a teacher in Kruškovača and Oštarije, teacher and professor at the School of Economy in Karlovac, educational advisor for Serbo-Croatian language and history at the School Institute in Karlovac, Secretary of the Karlovac History Committee in 1960. From that moment he worked exclusively on collecting and processing archived documents, publishing original materials and publishing studies. He is a founder of the Karlovac History Archives and initiated the construction of a modern archive’s building, the only one newly-built in Croatia, which he managed for 30 years until he retired in 1994. He is a scientific and archive advisor. He wrote 15 books, over one hundred expert and scientific works, he organised and participated in many scientific seminars dealing with 20th century, and mostly the People’s Liberation Struggle (NOB) from 1941 to 1945. He is the editor of several monographs, studies and almanacs published by the Karlovac History Archives and other institutions. He received many decorations for his services and work, such as the Medal of Work with golden wreath, Lifetime Achievement Award of the Karlovac City and Municipality, ZAVNOH Charter and others.