Пребирући по успоменама

Имао сам баш толико, дванаест, када сам први пут отишао на нешто што се зове терен, бележећи у жутој свесци податке - што би се звало истраживање.

Данашње поподне било је посвећено пребирању по успоменама.Премного беше папира и књига, а нешто мање простора у мојој радној соби. И тако, после дуго времена, отворио сам све кутије... пуне и прашњаве. И вратио се уназад, неких 12-ак година. Имао сам баш толико, дванаест, када сам први пут отишао на нешто што се зове терен, бележећи у жутој свесци податке - што би се звало истраживање.

Прелистао сам опет сва изворна казивања стараца, који су задубљени над реком успомена препричавали своје доживљаје из Другог светског рата. Разговарао сам тада и са идеалистима и са убицама, и са херојима и са кукавицама. Из тих казивања, из ходања каљавим сокацима, из доцнијег рада у архиву - настала је, када сам још био гимназијалац - моја прва књига.

Због историје сам доспео у медије, градио лични интегритет; само због историје добио стипендије од којих се могло фино живети у студентском дому, пропутовао сам поприлично, стекао многа вечита пријатељства, напослетку и велику љубав. Од хобија она је постајала посао, из посла прерастала у страст, па затим почела, што рече мој професор Димић, да личи на порок.Кад год ишчитавам старе преписке са емигрантима, враћам се на те разговоре и прегледам слике од пре 5-10 година, целог сам дана, некада и по неколико дана - сетан. Сетим се сјајних људи којих више нема. И мислим о онима који долазе, у будућности наше садашњости.

Кроз прошлост изгледа да волим да путујем, али не кроз сопствену. Не зато што је лоша, него зато што је прошлост. Увек сам, уз тежњу да будем што објективнији, желео само да досегнем истину. Сада ми некада у памет дође мисао владике Николаја... да бих радо заборавио све прочитано, све научено, па отрчао на пољану да свирам фрулу и чувам овце.

Пише: Немања Девић

 

Везане вијести :

Место српског васкрса - Jadovno 1941.

РИЈЕКЕ НЕ СМИЈУ БИТИ ГРАНИЦА ИЗМЕЂУ СРБА