Прећутана историја Срба у Вуковару

Имају ли Срби у Вуковару право на своју историју и зашто се значај овог народа у прошлости града гура под тепих?

 

Оног момента када су објављени резултати пописа становништва у Вуковару подигла се и прашина око увођења ћирилице у овом граду, с обзиром да су Срби прешли ону зачарану границу од 33,33 одсто како би остварили право на употребу свог језика и писма. Истог момента почела је и хајка на ћирилицу, а помало и на све што је српско. 

Од тада, негде од почетка децембра прошле године, па до данас, а како ствари стоје вероватно још много дуже, слушаћемо како ћирилице у овом граду никад није било, како њу нико не користи, па до онога да је она четничко писмо. Такве речи обичних грађана (које сте могли често чути на разним телевизијама) и не чуде, јер не можемо очекивати да људи знају све и да су детаљно упућени у прошлост Вуковара. Они говоре само оно што им је сервирано и пласирано, не само у медијима, него и на појединим званичним туристичким таблама, интернет страницама и сл. 

Уколико сте некад имали прилику погледати страницу града Вуковара могли сте прочитати мноштво историјских података. У неколико реченица, дат је хронолошки приказ историје на ушћу Вуке у Дунав, али с једним огромним недостатком. Случајно или намерно, Срби се овде помињу тек у траговима, а највише у делу који се односи на последњи рат. Наравно, овде су приказани као лоши момци.

Тако не можемо видети ни када су изграђени православни храмови, које су српске институције и удружења овде били активни у прошлости, не знамо колико је било познатих Срба из овог града, као ни податак да је Срба на овом простору било и пре доласка Турака. Уз све то, неизоставан је и час о идеји Велике Србије, док су обе Југославије, и монархистичка и комунистичка, биле великосрпски настројене. 

На интернет страници града сазнајемо да се са доласком Турака, на ово подручје насељавају православни Власи, а то су по писцима градске историје вероватно они Срби које је бечки двор прихватио „из потребе за радном снагом“. Сазнајемо да је штедионица овде основана 1861. године без података ко су били њени оснивачи, да је Хрватски дом отворен 1922, а садашња, иначе руинирана зграда Српског дома, званично је отворена и освећена 17 година пре, на Светог Саву 1905. године и то на месту на којем се претходно налазила зграда подигнута 1822. године и служила је као школа, али и за потребе касније основаног Вуковарског српског певачког друштва „Јавор“. Међутим, овај податак нећете нигде наћи на сајтовима градских институција. 

Потпуно је маргинализован податак да су Срби током 18, 19. и на почетку 20. века, дакле у времену Хабзбуршке монархије, били међу водећим трговцима и занатлијама у Вуковару. Они су овде имали своју Српску кредитну банку основану 1899. године као задругу, затим занатлијску задругу чији је оснивач 1876. године био Сава П. Лазић, Прву српску опанчарску задругу из 1901. године, Добротворну задругу Српкиња и др. 

Улице Вуковара без вуковарских Срба

Угледни српски трговци, привредници, адвокати, професори, лекари и богати слој грађанства активно су учествовали у друштвеном животу овог града. Често су примали у госте, тада угледне личности двојне монархије, а данас историјске личности које су оставиле изузетан траг у српској и, слободно се може рећи, европској култури. Али, о томе ни помена. Можда је то и разлог што данас у Вуковару немамо ни једну улицу која носи име неког Вуковарца српског порекла. Као да име песника Захарија Орфелина није битно, не само за српску историју, с обзиром да је он оснивач првог часописа на целом словенском југу. Вероватно му је велика мана што је написао песму „Плач Сербији“. Не значи ништа ни име Јована Гавриловића, једног од три српска намесника Кнежевине Србије у време док је кнез, потоњи краљ Милан Обреновић, био малолетан. Шта творцима градске историје значе имена Јустина Михаиловића, Алексе Пауновића и многих других.

Уколико бисте данас као туриста дошли у Вуковар, не бисте посетили ни једну православну цркву, изузев ако сами то затражите. А Срби овде имају своје две цркве, једну у ужем центру града из 1737. године, а другу у шуми (излетишту) Адица, из 1808. године за коју су чувеном грофу Елцу својевремено све до 1848. године плаћали по два дуката годишње. Иначе, за неупућене, Срби су у Вуковару своју цркву имали и много пре, па су тако за своју, вероватно дрвену цркву, још 1578. године Турцима плаћали „тапијску таксу“ на црквено земљиште која је износила 300 акчи. Колика је та вредност у данашњим валутама, мање је битно, али и то је доказ да Срби овде нису од јуче. Такође, некадашњи и још увек не обновљени спомен парк Дудик, стратиште стотине Срба из времена Другог светског рата, нема никакав туристички значај.

Кад помињемо Турке, потребно је навести и податак који је пренео Ристо Михаиловић, иначе писац књиге „Из прошлости Вуковара, обзиром на тамошње Србе“ написане 1890. године, који је поменуо извештај путописца Максимилијана Приндштетера из 1608. године како у Вуковару поред Турака живе Угри (Мађари) и Раци (Срби). Да је извесни Приндштетер кроз Вуковар пролазио век и по касније, могао би записати да су овдашњи варошки кнезови били Гаврило Димић, Арсеније Поповић, Стојша Милосављевић, Ђуко Костић, Стојан Чавић – сви Срби. 

И није само српска историја избачена из свега тога. Ако се вратимо у садашњост или ближу прошлост, видећемо да ни једна манифестација коју српска друштва и институције организују, није уврштена у било какав туристички програм, па чак ни у градски годишњак, иако су такви програми финансирани од стране града, а и сам је градоначелник био на некима од њих. 

Тешко да можете негде видети да и данас у Вуковару постоје битне српске институције и организације. О Заједничком већу општина нигде нема података, конзулат Републике Србије као да не постоји, а српска културна друштва, међу којима је и Вуковарско српско певачко друштво „Јавор“ из 1869. године, мање су битна. Рад ових организација у локалним градским медијима готово је неприметан и они као да не постоје. 

Када се све ово сабере и одузме, није ни чудно што су грађани неупућени и необавештени о томе како су и Срби у знатној мери стварали и дизали углед Вуковара и то највише у периоду Аустроугарске монархије. И у то време Срби су се борили како би очували свој идентитет, своју веру и језик, али ни тад, као ни данас, кроз ту борбу никога нису угрозили, као што то ни данас не желе.

Срђан Секулић

 

Извор: ДВЕРИ СРПСКЕ