"Правда" тражи правду за власнике минираних кућа

Када је за једне саборске расправе Дамир Кајин рекао да је у околици Бјеловара, који је био изван зоне ратних дјеловања, у терористичким чиновима срушено најмање 600 српских кућа, које се ни данас не обнављају, ХДЗ-овци су се смијали, а Бјеловарка Кармела Цапарин отворено му је реплицирала да ништа од тога није точно
Иако је саборска препирка брзо заборављена, памтит ће је жртве споменутог терора, јер је ИДС-ов заступник један од ријетких који их се сјетио. Бројке све говоре: рат је у Бјеловару и околици дочекало око 15.000 Срба, а данас се припадницима те мањине изјашњава тек њих 3.000.

Мине за бившега колегу
Обитељ Јовице Бркића стољећима живи у бјеловарском крају. Бркић је успоставу Хрватске дочекао као полицајац, инспектор за пиротехнику. Кућа стручњака за експлозиве, који је управо био добио отказ, нашла се на удару већ у српњу 1991.
- Била је ноћ, око пола два, и сви смо спавали: супруга, њени родитељи и наша 19-годишња кћи. Када је грунуло, попуцали су прозори, стакло је прштало на све стране. Срећом, нитко није излетио видјети што се догађа, јер је након експлозије почела пуцњава, избројио сам касније 150 погодака. Пуцала су најмање тројица, видио сам их док су мијењали шаржере. За десетак минута грунуло је у гаражи, под новим "мерцедесом" - сјећа се Бркић.
Његови дојучерашњи колеге дошли су након експлозије аута, у пратњи униформираних особа. Јовица се не сјећа о чему је с њима причао, али један детаљ не заборавља: ногавице су им биле влажне од мокре траве, онакве каква је тих дана била око миниране куће... Нитко га, дакако, није звао у полицију нити је било истраге.
Унаточ тешким временима за бјеловарске Србе, који су масовно одлазили, није ни помислио напустити родни град. Крајем вељаче 1994. поновно су напали: пројектил је уништио кров куће и нарушио статику, а он је био међу првима који су од државе тражили одштету. Све је парнице изгубио, па сада чека правду из Страсбоурга.

Кинез, ето што сам!
Душко Зорић био је до рата руководилац у робној кући. У зрак му је прво одлетјела викендица.
- Петнаест дана касније спавао сам са 7-годишњом и 14-годишњом кћери у поткровљу куће, што нам је спасило живот. Јер, у експлозији која нас је пробудила око пола четири уништено је цијело приземље. Била је јака киша, излетио сам ван и видио полицијски "ландровер" како пролази... Мало касније, неколико ме полицајаца дошло испитивати. Једно од најважнијих питања било је које сам националности. Кинез, ето што сам! Било је баш понижавајуће - каже Зорић. Иако у експлозији нитко није страдао, посљедице се и данас виде на разне начине: старија га је кћер лани питала зашто ју је уписао као Српкињу, а млађа се сама уписује као Хрватица.
Зорић је 2003. поднио тужбу за надокнаду штете. Процијењено је да остварује право на обнову куће и то по Закону о обнови, као да је ријеч о ратној штети а не о терористичком чину. За уништени аутомобил и викендицу није добио ништа, а имена починитеља остала су непозната.
У Бјеловару живи и обитељ Гуњевић – Младен, Миланка и њихове двије кћери били су крајем осамдесетих подстанари, па су подигли кредит и саградили кућу у Малој Преспи. Свечано усељење планирали су за почетак листопада 1991, но у ноћи 14. рујна снови су им разорени експлозијом.

- Када сам дошао на позив сусједе, све је било уништено. Полиција је била на увиђају, но послије ме нису звали. Тужба ми је одбијена, јер у Преспи нисам био пријављен. Кредит сам враћао до 2002. Уселили смо у стару пуничину кућу и дигли још 30.000 еура да је оспособимо за живот - каже Младен Гуњевић, данас радник у Хидрорегулацији.
Премда му и данас засузе очи док прича о кући у коју обитељ никада није уселила, зна да је могао и горе проћи. Само двјестотињак метара даље низ цесту, напукнута је и ненасељена приземница, у којој су до коловоза 1991. живјели Благојевићи: у подметнутој експлозији погинуо је Никола, каже нам Младен; што му се догодило са супругом, није знао.

Инертна градоначелница
У Клокочевцу живи обитељ Пржић. Зоран је био месар, али је лани проглашен технолошким вишком. Живе тешко, јер му стални посао нема ни супруга ни троје дјеце. Рат су дочекали у старој приземници супругине обитељи, поред које су подигли катницу у коју би били уселили да није срушена у експлозији. Зоран каже да му нитко никада није пријетио, сви би га звали у вријеме колиња или за неку другу помоћ. Данас га многи избјегавају.

Јовица Бркић и Душко Зорић данас су међу најактивнијим члановима Удруге "Правда", основане да штити људска права. Први предсједник био је покојни Иван Срнец, Хрват чија је кућа минирана јер је као замјеник начелника ПУ Бјеловар почео тражити кривце за експлозије. Исто је прошао и садашњи предсједник Звонимир Ивековић, када је јавно почео питати зашто се злоставља Србе. И Јосип Матак је кажњен за дизање гласа против терора.
Бјеловаром су од почетка деведесетих до прије неког времена владали ХСЛС-овци, с Ђурђом Адлешич на челу.
- У Удрузи смо годинама покушавали доћи до градоначелнице, но безуспјешно. Примила нас је тек прије седам година, на наговор Јосипа Матака, који је приватно познаје, но на састанку је било очито да је наша мука не занима, иако је рекла да ће наше захтјеве прослиједити даље. Док је била градоначелница, нисмо добили ни куне из прорачуна нити било какву другу помоћ - каже Бркић.
Удруга нема точних података о томе колико је Бјеловарчана тероризирано деведесетих; прије неколико година, замјеник жупанијског државног одвјетника изјавио је за локалне новине да је овдје минирано око 650 обитељских кућа и господарских објеката, но у "Правди" сматрају да је разорено и више. Смјелу тврдњу да је ријеч о организираном државном терору поткрепљује и то што полиција никада није никога ухапсила, као што није било ни истрага ни информативних разговора. Уосталом, о свему говори и понашање ондашње (а добрим дијелом и садашње) власти, која тероризам и кршење права припадника српске заједнице једноставно гура под тепих.

Саша Косановић
Фото: Јовица Дробњак

Извор: СНВ