Обезглављено достојанство
Страдали патријарх Лукијан Богдановић је био сигурно једна од најмаркатнијих фигура међу Србима ,,пречанима“ с почетка двадесетог века. Сто година после његовог мистериозног убиства и даље се не може тачно утврдити како је скончао. Укидањем самосталности Карловачке митрополије, његовом смрћу и послератном оптацијом стављена је тачка на ,,српско питање“ унутар Краљевине Угарске.
У ноћи 29. октобра 1913. године у својој резиденцији надомак српске вароши Табана, епископ будимски др Георгије Зубковић је нервозно шеткао по својој канцеларији. Ноћ је била глува и суморна, онако како знају да буду јесење будимпештанске ноћи. Очекивао је телеграм за који је мислио да никада неће морати да чека. Радило се о важној ствари, толико важној да због ње није већ скоро месец дана успео да спава дуже од два сата ноћу. Одједном, чуо је кораке који су сурово одзвањали све гласније по празној згради и затим неколико секунди касније осетио је да се особа испред врата снебива да покуца.
Уђите, господине прото, шта сте требали?
Желео је да звучи пословно иако је знао да је то потпуно немогуће.
Ваше Преосвештенство, стигао је ноћни телеграм из Бад Гаштајна, пожурио сам из Пеште да Вам га лично доставим.
Одговорио је задихани протојереј Стеван Чампраг, секретар Епархије будимске.
У реду, оставите га на столу и молим вас повуците се у ваше одаје, ујутро крећемо возом за Беч, то би било све за вечерас, желим вам лаку ноћ.
Млади владика је старом проти одговарао са призвуком ужаса и коначности. Иако је добро знао шта пише на папиру, ипак га је отворио и на њему угледао две речи, само две речи које су објашњавале све:
Пронађен је.
У светлу почетка Првог светског рата и бурних догађаја који су задесили Србе у две државе, а који су на овај или онај начин били тек увертира страдању библијских размера српског народа, заборавља се судбина српског народа у Аустроугарској и мистериозно, сурово и никада разјашњено убиство последњег карловачког патријарха Лукијана Богдановића.
Лукијан (Лазар) Богдановић рођен је 1867. године у ,,српској војној вароши“ Баји. Заједно са братом Милошем, који је касније постао угледан лекар и професор Универзитета, растао је под окриљем угледне грађанске породице. Лазар је од ране младости био припреман за службу ,,цркви и народу“, иако, да се он питао, можда се не би изабрао позив који му је било одређен од стране родитеља и утицајног рођака, патријарха Георгија Бранковића. Завршивши Карловачку богословију и правни факултет у Јегри, био је на путу да постане епископ. Маркантне спољашности, лепог лица, софистицираног понашања и надасве огромне интелигенције и образовања, врло брзо је напредовао на лествицама црквене хијерархије. Од дворског монаха патријарха Богдановића па до угледног места епископа будимског напредовао је за веома кратко време. Говорио је чак седам светских језика, од којих најбоље мађарски и немачки, па је био радо виђен у високом будимпештанском друштву, као и на двору цара Фрање Јосифа. Као млади епископ будимски жустро се и врло спретно суочио са свеприсутном мађаризацијом на територији Угарске. Контроверзном закону грофа Апоњија који је прокламовао насилно увођење мађарског језика као наставног у мањинске вероисповедне школе супроставио се на седници Горњег Дома угарског Парламента, где је његов говор топло поздрављен и који је у некој мери успео да промени оне најстрожије одредбе ,,лекс Апоњија“. Највише се бринуо о социјалној и економској ситуацији своје пастве и својих свештеника, за које је основао и посебан фонд у који је исплаћиван новац из његове личне апанаже. Обилато је помагао и рад завода Саве Текелије – Текелијанума у Пешти.
Патријарх Лукијан моли Светог Николу да спасе брод српске цркве – Урош Предић (1910)
После смрти патријарха Георгија Бранковића изабран је на место карловачког патријарха 1908. године. Иако млад и без превеликог искуства, врло брзо је увидео да је најбитније смирити сукоб између српских политичара у Угарској и црквеног клира, затим да покуша да смањи притисак државе на црквене институције и рад Црквеног сабора, и најпосле али и најважније, да уреди социјални статус српског свештенства и монаштва на територији читаве Карловачке митрополије. Време његове патријаршијске службе поклопило се са Велеиздајничким процесом, односно периодом Анексионе кризе.
До одређене мере патријарх Лукијан је успевао да испуњава своје циљеве, али га је нажалост омела катастрофална ситуација која је уследила после укидања самосталности Карловачке митрополије. Стуб српског опстанка у Аустроугарској био је срушен и сто милиона златних круна имовине Карловачке митрополије је прешло у државне руке. Протести и депутације у Будимпешту и Беч нису давали никакве резултате.
Уморан и разочаран у себе и свој труд отишао је на одмор у аустријска бањска лечилишта, где је остао дужи временски период. Путовао је сам. Последња бања коју је желео да посети пре повратка у Сремске Карловце био је управо кобни Бад Гаштајн. Септембра 1913. године широм Монархије, али и у Србији, одјекнула је вест да се Његова Светост води као нестао. Нико није знао шта се тачно десило, али су врло брзо оповргнуте тврдње да се ради о самоубиству и то на основу сведочења херцега-примаса Угарске Јаноша Черноха, који је рекао да је патријарх последњих дана био много боље расположен. Примас се сплетом околности затекао у лечилишту. Поред речице Ахе су брзо пронађени делови гардеробе несталог. Потрага је кренула много енергичније доласком патријарховог брата Милоша и скоро месец дана од нестанка његово наго тело је пронађено обавијено око стуба на мосту преко речице Ахе. Тело није имало горњи део вилице и лобању. Идентификовано је на основу зуба доње вилице и ручно израђене ципеле. Три аустријска лекара поштујући умрлог и држећи се своје лекарске етике изоставили су узрок смрти уз напомену да је изузетно тешко пронаћи случај када на телу остане само доња вилица, као и да постоје индиције да је горњи део главе насилно отргнут од остатка тела и то пре него што је наступила смрт. Наравно да се нико није одважио да помене могућност убиства, све док таква претпоставке није дошла из канцеларије самог председника Владе грофа Иштвана Тисе. С обзиром на целокупну ситуацију могућност детаљне истраге се није ни помињала.
Патријархово обезглављено тело сахрањено је у Сремским Карловцима. Заједно са телом сахрањено је и једно вековно достојанство. Смрт патријарха Лукијана, укидање самосталности Карловачке митрополије, свеприсутна асимилација као и оптација тј. повратна ,,сеоба Срба“ у Краљевину СХС после Првог светског рата ставили су дефинитивно тачку на ,,српско питање“ у Угарској.
Пише: Никола Зобеница
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Везане вијести: