Недељковић: Односи Сокола на Приморју и Католичке цркве

Соколство као либерална организација телесног васпитања, нашло се у фронталном сукобу са католичким верским организацијама. Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференцији од 17 новембра 1932, и њезиним објављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 јануара 1933. дошло је до отвореног сукоба. У Извештају за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола 1933. истиче се: „Нападај нас није изненадио, јер нерасположење са стране католичког епископата било нам је већ и од пре познато и осећали смо га на сваком кораку”. (1)

Поводом антисоколске посланице Извршни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије, донео је 16 јануара 1933. у Београду „Изјаву Савеза Сокола Краљевине Југославије”. У њој се истиче да је Савез Сокола Краљевине Југославије на скупштини од 29 марта 1931. у Београду, изнео своје становиште о односу Соколства према вери: „да Соколство као идеја слободе признаје и слободу уверења и мисли сваког појединца, и да нарочито поштује свако верско уверење и осећање, сматрајући веру најсветијим делом унутрашњег живота сваког човека; да следствено једнако поштује и испољавање сваког верског уверења и осећања, и да сваки припадник соколске организације може слободно да извршава заповести и прописе своје вере и цркве.”(2)

Део католичког свештенства подржавао је соколе. Посланица католичког епископата против Сокола 8.1.1933. није читана у црквама барске арцибискупије и которске бискупије. Дон Иво Котник, викар Барске арцибискупије, пријавио се за члана соколског друштва у Бару изјавивши: „Понос ће ми бити када на хаље свештеничке, пригрлим витешки знак соколски. Уз завет Богу и вери, полажем и завет Краљу и Отаџбини” (3) Приликом посете 1934. Приморју бана Зетске бановине, др. Алексе Станишића, у Бару, у Српској Примасији приређен му је банкет. Приређивач банкета био је др. Никола Добречић, примас српски и арцибискуп барски. Др. Никола Добречић дочекао је бана на улазу у Примасију у свечаној одежди. На банкету арцибискуп је једну здравицу подигао у част Сокола наздравивши им с овим речима : ,,Поздрављам наше дичне Соколе, који су се увек борили за ,,крст часни и слободу златну”, за напредак Краља и домовине, те радећи у том смеру, ја ћу бити готов да им ... увек помогнем, јер нема никакве сметње да са Вама сарађујем на ширењу Соколства, ... а сви треба да радимо за добро Краља и отаџбине.” (4)

Кад је дубровачки бискуп Царевић одбио да благослови 8 застава сеоских соколских чета из дубровачке околине, благословио их је на которском вјежбалишту, уз огромно учешће народа, 4.6.1933. бискуп др. Франо Ућелини Тица. Том приликом бискуп је у свом говору истакао: „Нијесам потписао Посланицу јер су у њој биле очите клевете ...”. О свом чланству у соколу истакао је : „Члан сам Југословенског Сокола. Био сам и остајем. Не видим у томе греха. Ако ме позову да благословим њихов рад, благословићу га ради Бога.” (5) Которски бискуп др. Франо Ућелини Тица прославио је 18. маја 1934. четрдесетогодишњицу свог бискуповања. Поводом јубилеја краљ га је одликовао орденом Југословенске круне I степена. Његово животно гесло било је ,,Све за народ и веру”. (6) Приком посете Крфу 1934, народни представници посетили су бискупа Учелинија који се налазио на опоравку на Лопуду. Том приликом осврнуо се бискуп на посланицу Католичког епископата против Соколства и истакао : ,,У мојој бискупији Соколи су добри националисти и добри католици. Соколи носе криж у процесијама моје бискупије и ни у чему не избегавају цркву. ... За 40 година мога бискуповања уживао сам неподељено поверење и поштовање припадника обих вера, а та верска сношљивост и братска љубав нарочито се увек гајила у Боци Которској. Једна је вера, један је Бог. Стварно не постоје две вере. Разишли смо се само свађама папа и патријарха”. (7) Каноник дон Нико Луковић био је сарадник бискупа др. Фране Ућелинија Тице, истакнути национални радник и члан соколског друштва у Прчњу.

Соколска чета у Кавчу 1937. осветила је своју чесму и тиме испунила завет у Соколској Петровој Петолетки. Освећењу је присуствовало маса света међу којима срески начелник Шеровић и старешина жупе Милошевић. Освећење су извршили православни свештеник Бућин и католички Петровић. У чланку се истиче да је чесма најбољи соколски прилог селу и народу. Католички свештеник Петровић је накнадно тражио од управе чете да му потпишу да соколи не обављају своје дужности недељом и празником.(8)

Део католичког свештенства који је био повезан са хрватским сепаратистима водио је борбу против сокола. У листу ,,Дубровачка трибуна” 1933. истакнуто је : ,,У послиједње вријеме јављено је из наших околних села неколико испада за које је утврђено да су им ауктори крижари и њихови часни вође”. Жупнику Дон Карлу Дукају сметао је рад Миловчића који је организовао прву соколску чету у Ошљу. На дан Св.Петра и Павла, поп Дукај је одржао проповјед пуну алузија на соколство и његове пионире, приказујући их као противнике цркве и вјере. Исте вечери састао се Миловчић у једном друштвеном локалу са тамошњом учитељицом, разговарајући о соколској организацији. Жупник Дукај упао је у локал вичући и псујући Миловчића са разним погрдним речима. Поп Дукај се бранио да он није напао соколство као такво, него само непријатеље цркве. После кратког објашњења Дукај је Миловчића ударио шаком у лице. Када је Миловчић хтео да реагује, жупнику је прискочио у помоћ његов зет Мађар Ференц Салкај. Заједнички су напали Миловчића и тешко га повредили, тако да је исте вечери морао да иде у бановинску болницу у Дубровнику гдје му је указана потребна помоћ.(9)

Поводом сукоба у Сењу 8 и 9 маја 1937. које су изазвале Павелићеве “усташе” многе цркве у Дубровнику истакле су црне заставе. Међу њима и бискупов двор. (10) У листу „ Дубровник” је пренето службено саопштење да међу убијеним и рањеним лицима има и оних који су осуђивани ради учешћа у личкој усташкој афери и оних која су познати као комунисти.(11) Лист „ Дубровник” је констатовао да су фратри фрањевци а за њима доминиканци и бискуп у Дубровнику жалили за “усташама” и анализирајући њихове реакције на вест о смрти бискупа Фране Ућелинија-Тице истакао : „ Док су они оплакивали и тиме глорификовали такове елементе, већина у граду није ни била на чисту чему та жалост. ... Али кад је ...преминуо не само један њихов брат у Христу, већ истински родољуб, проповевједник братске љубави и вјерске сношљивости, кад је цио честити и прави Дубровник заридао за овако тешким губитком, ти исти слуге божје не дадоше никаквог знака саосјећаја. С једне стране жале и глорификују антидржавне елементе а овамо багателишу праве, искрене и честите родољубе. И ова чељад одгајају и школују младост, народну узданицу, у својој гимназији. Има ли се та, од њих одгојена младост, угледати у оне, које њихови учитељи жале и глорификују ? ” (12) Одговор на питање листа ,,Дубровник” дат је стварањем НДХ 1941.

Саша Недељковић је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Извештаји за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола краљевине Југославије у Београду 23 априла 1933“, стр. XV, XVI, LI, 14,75, 76, 77 ;
2.„Изјава Савеза Сокола Краљевине Југославије”, Извршни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије, у Београду 16 јануара 1933. г. ,Учитељска тискара, Љубљана; 3. Никола Жутић, „Соколи“, стр.93, Београд 1991;
4.,,Католички надбискуп госп. др. Никола Добречић о Соколима”, ,,Соколић”, бр.4, Год. XVI, Април 1934, Љубљана, стр. 90;
5. „Др. Франо Ућелини-Тице бискуп бококоторски”,  „Дубровник”, 8.6.1937, бр.19, Дубровник, стр.2;
6. Клјћ, ,,Бискуп брат др. Учелини-Тице”, ,,Соколић”, бр. 5, Мај 1934, Љубљана, стр. 124, 125;
7. Клјћ, ,,Бискуп брат др. Учелини-Тице о Соколима”, ,,Соколић”, бр. 5, Мај 1934, Љубљана, стр. 125;
8. Јадрански, „Сок. Чета у Кавчу осветила је своју чесму”, “Дубровник”, бр. 36, Дубровник, 2 Октобар 1937, стр.3;
9. ,,Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну ... “. ,,Дубровачка трибуна”, Дубровник, 6 јула 1933, бр. 209;
10. „Чудне појаве”, „Дубровник”, бр.16, Дубровник, 22 мај 1937, стр.3;
11. „Крвави догађаји у Сењу”, „Дубровник”, бр. 15, Дубровник, 15 мај 1937, стр.3;
12. „Упоређење, које се не смије заборавити”, „Дубровник”, бр. 18, Дубровник, 5 Јуни 1937, стр.4;

Саша Недељковић

 

 

Извор: vidovdan