Недељковић: Дубровачки Срби
У 19 веку Дубровник је био центар Срба са Приморја. Српско-далматински магазин од 1842. до 1858. уређује се у Дубровнику, где је био настањен његов уредник Ђорђе Николајевић. (1)
Медо Пуцић и Матија Бан били су први који су почетком четрдесетих година 19. века истицали српство Дубровника.(2) Лист дубровачких Срба католика „Дубровник” истицао је заслуге Меда Пуцића за дубровачке Србе : „Тај препород у српском духу, коме је Медо Пуцић био зачетником, ... убрзо је био захватио готово сву властелу и цвијет дубровачке интелигенције и грађанства. ...“.(3) Народна штионица у Дубровнику основана је 1863. У њеној управи се окупио круг истакнутих Дубровчана : Медо и Нико Пуцић, Стјепан Скурла, Перо Будмани, Коста Војновић, Јово Лаиновић, Нико Бошковић. (4)
Дубровчани су били против Аустрије и зато су видели у слободним српским државама своју наду у ослобођење. У листу „Дубровник” о том добу : „Признавали су се Срби и држали се Српства јер су у идеји српској спознали једну чисту и спасоносну идеју, која ће прије или послије триумфовати над отимачима миле и златне слободе Дубровника.” Осамдесетих година 19 века у Дубровнику су се певале песме „Онамо, онамо за брда она”, „Ја сам млада Српкиња” и „Ми смо браћо словинског синци племена”.(5) У својим сјећањима о професору Павлу Поповићу у листу ,,Дубровнику” В. М. Вукмировић је истакао : ,,Давно, још пре Балканских ратова, обичавали су долазити Дубровнику у посјету многи угледни Србијанци. Ми, ондашњи дјечаци, у њима смо гледали Србију Краља Петра, која има да поведе крваво коло ослобођења. ... Међутим Павле није долазио у Дубровник једино због нашег Архива. ... Долазио је он к нама и тражио живе људе. Дум Иван каноник Стојановић, Фабрис, Пасарић, ... Од млађих је двојицу нарочито волио. Били су то Франо Кулишић и Перо Колендић. (6)
О томе којим се средствима борила аустријска власт против Срба дубровчана у листу „Дубровник” написано је: „Још од осамдесетијех година прошлога вијека доводило се је ученике са свих страна, надасве у гимназију, размјештало професоре и чиновнике, колонизирало пензионере и уопће елементе наклоњене аустријским тежњама, проводио се је терор и спрјечавало се свим срествима католичко Српство у његову спасоносном дјеловању. У доцније доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Венијамин пл. Калај бијаше упрегао сав свој апарат против католичког Српства, бојећи се да му оно не би дјеловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на Муслимане.” Лист „Дубровник” позивао је муслимане у Босни и Херцеговини да остајући у исламу прихвате српску политичку мисао. Овакве идеје наилазиле су на добар пријем код дела муслиманске омладине у Сарајеву, Мостару ... . Своје слагање са тим идејама истицали су у чланцима објављеним у листу „Дубровник” уз потпис „Срби мухамеданци” или „Српска омладина” 1892. Те идеје прихватали су поједини бегови који нису пристајали уз бошњаштво. Најупорнији је био Мехмед-ефендија Спахић, који је писао о томе за лист „Дубровник”. У листу „Дубровник” о вези аустријске власти са делом католичког клера : „Аустријске власти, схвативши цио значај буђења српске народне мисли, не само код најугледнијих и најистакнутијих Дубровчана, међу којима је био и пок. Франо барун Гондола, него и код дубровачког сељака, побојаше се да она не узме маха и код осталог народа католичке вјере који на себи од вјекова носи сва обиљежја, која јасно говоре да је српског рода и племена. С тога је требало подузети све мјере, да се буђење српске народне свијести код Срба католика одмах у почетку угуши”. Аустријска власт је заједно са католичким клером радила на томе да дубровачког сељака одвоји од дубровачке интелигенције. У томе је био успешан дум Црница у Конавлима. У летку који је кружио Дубровником 12. маја 1907. написано је : „Тридесет главара у Конавлима закључише у суботу на опћој скупштини ово: Живјела Хабсбуршка кућа и увијек нам господаром била !“(7)
Образовани Приморци су као национални прегаоци прелазили у Црну Гору и Србију. Можемо навести као пример Матију Бана, Ивана Ђају, Валтазара Богишића, Лују Војновића, Стјепа Кнежевића, Луко Зору, Марка Мурата, Луја Адамовића ... .(8). Валтазар Богишић наводи пример Срба-католика који су „изразили мисао, да православне Србе треба подржавати нарочито баш с тога, што се тиме понајбоље подржава у исто вријеме и народност.“(9)
Приморци су одлазили на рад у Северну и Јужну Америку. У својој је књизи ,,Дубровник и околина” Луцијан Марчић истакао : ,,У другој половици XIX века капитал неколицине дубровачких Американаца са Шипана, Лопуда и приморја био је узроком да је Дубровник онако снажно пркосио аустријском настојању да бирократизира становништво. Зато је Дубровник био вазда независан у свом политичком мишљењу.” (10)
Предводник приморских Срба Сава Бјелановић сматрао је да Срби могу бити православци, католици и муслимани. Такво опредељење стајало је у програму Српске народне странке на Приморју. После смрти Саве Бјелановића 1897. најутицајнији у странци био је епископ Милаш, за кога су Срби само православне вере. Скупштина Српске народне странке на Приморју одржана је од 14. до 16. августа 1903. у Сплиту. У борби између либералне струје коју су предводили дубровачки Срби католици и клерикално-конзервативне струје окупљене око епископа Никодима Милаша победила је либерална струја. Српска народна странка прешла је у руке дубровачких Срба католика. За председника странке изабран је Антун Пуљези, а за тајника Антун Фабрис. Након смрти Антуна Фабриса 1904. на његово место изабран је дубровачки Србин католик др. Балдо пл. Гради. У програму странке је стајало да признаје Српство трију вера и у њезином раду руководе је народносна и верска сношљивост. Према томе ће она радити, да јавна управа, школе и остале установе буду прожете напредним мислима и на њима основане. Странка је сматрала једним од главних својих задатака рад на просветном и привредном пољу. (11) Тај рад се одвијао преко просветно-привредног друштва „Српска Зора".
На Книнској скупштини Срба на Приморју, 20 и 21 октобра 1901, основано је просветно-привредно друштво „Српска Зора". Друштво је основано по угледу на Српско привредно друштво ,,Привредник” из Загреба. Гесло Привредника било је : ,,Прилике српског народа могу се поправити само непрекидним и истрајним радом. Зато се не уздамо ни у кога другог, него смо готови и одлучни да све своје послове сами свршавамо. Најзаслужнији за оснивање друштва био је Антун Фабрис. (12) Највећи део прихода Српске Зоре ишао је на стипендирање ученика у Мушкој учитељској школи у Арбанасима код Задра и ученица у Женској учитељској школи у Дубровнику. Да би унапредила привреду „Српска Зора" подстицала је оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. На челу покрета за оснивање задруга били су Срби Дубровчани, Матеј Шарић, Луко маркиз Бона и др. Рудолф Сарделић. Кредитне задруге постале су центар привреде на приморју и подупирале су земљорадничке задруге. На иницијативу Српске Зоре основан је 1905. Савез српских привредних задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику. (13) Залагањем прегалаца око Српске Зоре оснивана су гимнастичко-трезвењачка друштва. Оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење српског народа. Прва друштва на Приморју основана су 1907, Српско гимнастичко друштво Душан Силни у Дубровнику и Српски Соко у Рисну. Витешка друштва су ушла у Српску соколску жупу на Приморју. Књижевни рад помагала је Матица српска у Дубровнику. Матица српска радила је у просторијама Народне штионице и наставила је њен рад.
О страдању дубровачких Срба од објаве рата Србији 1914. у листу Дубровник : “Још прије него је званично рат био објављен, подузела су се појединачна и скупа хапшења свих искрених народних људи, који су и по свом друштвеном положају и по свом патриотском раду уживали углед у народу. У прогонима које су власти проти њима предузеле узели су отворено и без зазора учешћа и лоше слуге горег господара, од којих нам је пок. Аустрија намрла приличан број и који и дан данас кукају за њом и понекад цијене да им се пружа прилика да обнове 1914 годину.” Прегаоци из Дубровника на челу са књижевником Ивом Војновићем спроведени су у тамницу у Шибеник. Као носиоци великосрпског покрета предати су као таоци војничким заповједницима. Приликом укрцавања на брод у грушкој луци руља је по хрватско-клерикалном листу у Дубровнику „Права Црвена Хрватска” викала : „ ...у море с њима, утопите их, доље Бона, ... доље Србија, живјела Аустрија, живјела Хрватска, живјела војска”. Иста руља се окупила пред општинском зградом на вест да је општина распуштена кличући : „Тако треба ! Више је вријеме ! Нећемо да с нама Срби заповиједају! Доље српска застава!” Одстрањени су сви натписи и табле писане ћирилицом као и стегови у бојама српске заставе на српским друштвима. Руља је са одобравањем гледала скидање натписа. (14)
Дубровчани су сматрали да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918. њихова борба за уједињење завршена. Вечина чланова Мјесног одбора Народног вијећа у Дубровнику 1918. била је за сједињење са Србијом без предуслова. Мјесни одбор био је састављен од Пера Чингрије, Лука маркиза Бона и др. Стјепана Кнежевића. У листу „Дубровник” о том времену истиче се: „Католичко Српство, које је цијелу ову борбу изводило, цијенило је након рата борбу завршеном и да ће оно мирно без борбе и без запрека моћи, у јединству и слободи, наставити и довршити велике замисли свог великог учитеља Меда на спас и напредак заједничке домовине ...” (15) Говорећи о томе времену др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски, истакао је : “као ватрени поборник уједињења први ишао у Рим као изасланик покојног тадашњег регента Александра и Министра вјера Алауповића и да сам ја испросио да најпрво Св. Столица признаје нашу Југославију”.(16)
Срби на Приморју определили су се за радикалну странку па се Српска народна странка на Приморју ујединила са Народном Радикалном странком. На иницијативу Стијепа Кобасице основан је 1919. Одбор радикалне странке у Дубровнику. (17) Приморски Срби су ушли у југословенске организације Савез сокола и Јадранску стражу.
У Дубровнику је 30. новембра 1923. уочи а у част светковине ослобођења и уједињења основано Дубровачко учено друштво ,,Свети Влахо”. Чланови управе били су председник Антоније Вучетић, подпредседник Марко Мурат, секретари Илија Синдик и Алберт Халер. Друштво је организовало низ јавних и бесплатних предавања угледних научника. (18) Матица српска у Дубровнику обновила је рад своје библиотеке и држала предавања у свечаној сали ,,Слоге”.
У полемици са хрватском штампом која је негирала постојање Срба католика лист „Дубровник” је истицао да претставља све Србе католике који живе у Југославији: „Прије свега „Обзор” треба да зна да ми претстављамо све Србе-католике који живе не само на некадашњем територију дубровачке републике, него гдјегод их има у нашој држави, ...Непризнавање Срба католика од стране Обзора … не може нас никако склонити да промјенимо наше увјерење да смо Срби, па били католици, или православни. Можемо само пожалити да данас има још људи, који се питају апсурдом који понизује сваког паметног човјека, да се народи дијеле по вјери, док имају све друге атрибуте који их чине једним народом”.(19) Преносио је из ,,Буњевачких новина” чланке о отпору Буњеваца покушајима похрваћења. Лист „Дубровник” преузео је из „Буњевачких новина“ од 7. јуна 1940. чланак „Самоодбрана Буњеваца“ у коме се истиче : „али Мађари нису никада толико безобзирно, просто наређујући, захтевали од Буњеваца да се одрекну свога имена и да постану Мађари. ... него да је Буњевац Хрват.” „Буњевачке новине“ су одговориле да ће се Буњевци бранити од присталица „тисућјетне“ културе који хоће да их претворе у Хрвате.
Буњевци су се угледали на приморске Србе. Поп Блашко Рајић истакао је у “Нашим новинама” од 9 марта 1913. : “ Има Срба ... ено католика у Црној Гори. А има Срба римскога обреда, ево ми Буњевци !” Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просветне Матице у Суботици и Мара Ђорђевић Малагурска су у својим књигама „Буњевац-Буњевцима и о Буњевцима” и „Буњевка о Буњевцима” наводили речи Дум Ива Стојановића из 1898. : „Било би најбоље кад би смо нашли једно заједничко име; на пр. Словинци, Југословени ... Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрватско онда сам ја Срб, јер нећу лажи ни насиља од никога.” Мара Ђорђевић Малагурска је у својој књизи „Буњевка о Буњевцима” из 1941. штампала чланак Србина католика из Сплита „Далматински Срби католици”. У чланку је укратко приказана повест Далмације, узроци сукоба Срба и Хрвата и значај арцибискупа барског и примаса српског за Србе католике. (20)
У листу „Дубровник” објављена је представка писана у очи Видовдана 1939. „Једна потреба и једно право Срба католика” послана бану Зетске бановине на Цетињу, а достављена Арцибискупу Барском и Примасу Србије, претсједнику владе и министарствима Правде и Просвете у Београду. У представци се износи : „За католике Београда и предратне Србије, за католике Црне Горе, Војводине и Далмације, потребни су су нам родољубиви српско-католички свећеници. Данашњи свећеници нису српски родољуби. Нека ови примјери илуструју рад њихов: Позната је вриједност Соколства у нас; оно је цемент у темељима Југославије. ...Католички Епископат је заузео негативни став према Соколству. ...Али дјеца из мјешовитих бракова изошташе са соколских часова, јер им мајке забранише да више иду у Соко. Приликом посјете у цркви мајке су добиле наредбу да своју дјецу више не дају у Соко. Па други примјер : у царском Скопљу излази већ 12 година католички лист „Благовест”, па у мјесто да служи ширењу и јачању српског имена у тим крајевима, он проналази у католицима Старе Србије Хрвате, као што их о. Петар Влашић налази у најисточнијем дијелу Баната. Ми нисмо у стању да контролишемо, шта се све не наређује путем цркве нашим католицима, али су ово очигледни докази : да католичка црква у Србији, Црној Гори, Војводини и Далмацији, иде насупрот интенцијама Српског Народа.” (21) У име Срба католика Лука Боне, Божо Хопе и др. М.Грацић из Дубровника упутили су 15 јуна 1939. барском арцибискупу и Примасу српском др.Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. У представци се сматра да су “потребни српски католички свећеници а они се могу регрутовати само из српских католичких школа”. У одговору на ову представку једном од њених аутора др. Грацићу 23.6.1939. др. Никола Добречић наводи да би „прије Богословије овде требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве”. Залагањем др. Николе Добречића 20. јуна 1935. отворено је Арцибискупско сјемениште Примасије Српске у Бару. Приликом освештења сјеменишта Примасије арцибискуп је изјавио да је „био и јест увијек највећи пријатељ свог народа без разлике вјере“ и да је „увијек ... ширио љубав и слогу” и да је његов основни принцип „брат је мио које вјере био”. Сјемениште је великим делом финансирала краљевина Југославија. Радило је до 1941, када је због рата распуштено. После рата 1945. барски арцибискуп је безуспешно покушавао да га обнови. (22)
Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској користио бановинску власт за прогоне Срба, југословенских националиста и сокола. Поводом забране прославе Дана Уједињења 1939. у листу „Дубровник” је објављен чланак који је потписан са Цавтатска омладина и у коме се истиче : „Ради тога свог вјеровања, још под мрском Аустријом тешко је страдао изгнанством, таоштвом, мучеништвом у утамничењу, невољама у дезертерству и осталим многобројним малтретирањима, која су црножуте авети искаљивале на многим патриотима нашега родољубивог мјеста. ...Али Југославија, ... остати ће вјечно чиста и сјајна као сунце, ... А Ти, стара наша мајко, Србијо као некоћ када су тебе ради очеви наши, браћа и сестре наше у изгнанству, у тамницама и прогонству, у мукама и патњама свој дух челичили; као онда, када су у Теби сва слободарска уздања била, обраћа се Цавтат твој и моли те и преклиње : Устај Србине, сложи се, не клони – правда те зове, на ово наше сиње Јадранско море! “ О свему што се дешавало соколи су обавештавали „Соколски гласник”, лист Савеза Сокола краљевине Jугославије.У чланку „Казне и денунцијације” објављеном у Соколском гласнику 1940. истиче се : „Пишу нам из Цавтата : Среско начелништво у Дубровнику је, 6. марта, казнило са по 120 динара чланове овдашњег соколског друштва: Миљана Влатка, Матића Франу, Кушеља Перу, Кварантото Ива и Леле Антуна, зато што су, на празник Првог децембра, кад им је била забрањена прослава Дана уједињења, излазећи из соколане певали песме „Југославија”, „Полети сиви Соколе” и „Хеј трубачу”. То певање је у одлуци квалификовано, као „изазивање и нарушавање ноћног мира”, а денунцирани су били од стране чланова „Хрватске заштите”. На денунцијацију са те исте стране извршен је, 11. марта, претрес у 28 станова југословенских националиста, од којих су већина чланова овдашњег соколског друштва. Претставници власти су изјавили да се преметачина врши зато, што је пријављено да се у тим кућама скрива оружје. Али ни у једној од њих није нађен ни најмањи траг о том оружју! Није без интереса нагласити, да је још године 1914, у бившој Аустрији, код већине тих истих људи вршена преметачина, и то због истих денунцијација, а добрим делом и због истих денунцијаната ...”. У листу „Дубровник” о полицијским претресима којима су били изложени становници Цавтата и то „највећим дијелом баш истих оних, код којих су се 1914 вршили исти претреси и тражиле слике ... Краља Петра, Краља Александра и Краља Николе, те српске тробојнице и ине националне светиње са намјером, да би их се под вјешала довело. ... у свакој кући без разлике, мјеште паклених машина, бомби митраљеза и екразита, нађено само на најистакнутијим мјестима мноштво слика, сличица, књига, посвета и споменара, који су остали на своме мјесту, да чувају свете традиције Цавтата, да свједоче о прошлости ... у којима се уз стару пјесму јаворових гусала, одгајају здрави и свијесни нараштаји, који ће и у будуће само чувати и градити а никада отуђивати и рушити ! ... ту ћемо остати без обзира „на чуђење читаве хрватске јавности” (како то за Цавтат пише Обзор од 23 II).”(23)
Лист „Дубровник” пренео је вест о отпуштању економа Бановинске болнице у Дубровнику, госпара Влаха Гоце-Гучетића и чиновника Ђокице Јелушића. Коментар листа био је : „Разлог ? Обојица су Срби, први католичке, а други православне вјере.” На подстицај из Херцеговине и помоћи присталица Народне одбране, чланства Сокола и Јадранске страже, а под руководством Мирка Станковића, одржан је 16. децембра 1939. „јавни договор” у циљу „окупљања српства као народа” и подстицања „националне акције” у циљу „бескомпромисног одражавања свих установа које су битне за чување и одржавање народног јединства”. (24)
После Априлског рата Приморје је окупирала Италија. Слутња листа „Дубровник” из 1939. да они који су их прогонили 1914. чекају прилику да то поново ураде, обистинила се. Страховладу усташа описао је Мато Јакшић у својој књизи „Дубровник 1941”. У „Изјави Милке Тошовић о хапшењу Срба у Дубровнику током јула и августа 1941 године и о свом заточеништву у усташким логорима” датој комесаријату за избеглице у Београду од 25. фебруара 1942. наводи се : „ 28.јуна 1941. г ушла је у Дубровник хрватска војска и преузела власт, а кратко време после тога усташе су почеле прогонити Србе како православне тако и римокатолике. Почетком месеца јула 1941. ухапшени су по усташама: Митровић Бошко, српско-православни прота, Кандић Мирко, поморски капетан, Херцеговић Михо, књижар, др. Буцоњић, адвокат и др. Венциловић Милан, лекар. Прва двојица су православне вере а потоња тројица римокатоличке. ... 1.августа 1941. ухапшени су по усташама : Тошовић Јово, књижар, ја, његова жена и наши синови Душан и Богдан, Корчуланин, приватни чиновник, његова жена и кћерка, један поморски капетан из Цавтата, којему не знам име, те још неколико Срба сељака римокатоличке вере из околице Дубровника, којима не знам име. Сви ми ухапшени 1.августа стрпани смо у један камион са везаним рукама на леђима и спроведени у Мостар. ... а потом смо сви отпремљени у Госпић. Милка Тошовић видела је како испребијане људе искрцавају из камиона. Бачени су у јаму Бадањ. Међу њима су били и њен муж Јово и синови Душан и Богдан. У јами код села Трстено 4.10.1941. нађени су лешеви 13 особа. (25)
Усташки прогони нису сломили Србе . Преко 70 породица из Дубровника и околине дошло је до манастира у Требињској шуми 1941. и примило православну веру. У Дубровнику је деловао „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини, под командом резервног капетана др.Нина Свилокоса. Начелник штаба бригаде био је Нино Бурић. У Дубровачкој бригади били су : Иван (Нино) Свилокос, Винко Вељко Бурић, Војо Чејовић, Ђуро Змајић, Стеван Какариџи, браћа Митровићи, браћа Цигановићи, Кулишићи, Милишићи, Враголови и други. Бригада је у својим редовима имала преко осамдесет студената. (26) Дубровник и Цавтат су у току целог рата важили као значајно упориште Југословенске војске у Отаџбини. У Дубровнику главни представници Југословенске војске у Отаџбини били су Франо Бона,Тоша Перовић, Коља Славковић, мајор Ђовановић, Данило Митрановић, Веселин Змајић, Милан Бранђолица. У Конавлима су се истицали: Перо Коцељ, Нико, Ђуро и Перо Враголов. Адвокат Нино Свилокос интерниран је као таоц на Мамули у Боки Которској. Усташе су вршиле „контроле свих југонационалиста, без обзира на вјероисповест” и сматрали да су спремни да „се прикључе партизанима, а ако ови не побједе, онда српским четницима”. До краја новембра 1942. у „регрутне књиге југославенске војске у отаџбини на атару дубровачке општине” уписано је „345 војних обвезника”. Приликом борби мајора Лукачевића са Немцима 22 и 23 септембра 1944. код Требиња у Дубровнику су се ширили гласови како се очекује савезничко искрцавање на простору Дубровника и Црне Горе и наде у повратак краља Петра. Петар Враголов је у току рата био ађутант краљице Марије. У Цавтату је излазио лист „Равногорац” а са радио-станицом одржавали су везу са Каиром. Пуковник Свилокос је из Цавтата пребачен у Каиро код владе Југославије.(27) Група америчких и енглеских официра на чијем челу је био пуковник Бејли је преко Ива Скурић Бановића, из старе српске католичке куће из Ћилипа пребачена фебруара 1944. из Главске у Конавле. Договорен је сусрет са подморницом подно Конаволских стијена недалеко од Ћилипа. Због лошег времена нису могли да дођу до подморнице. Група се вратила из Конавла у Главску. Касније су евакуисани брзим чамцем. Са њима је кренуо Петар Враголов, питомац поморске академије. (28) Срби католици страдали су у партизанским чишћењима непосредно после ослобођења 1944. и 1945.(29)
На седници Председништва АВНОЈ-а 24.фебруара 1945. решено је : „Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине” (30)
После рата нове власти су на свој начин решавале национално питање. Као пример можемо навести : Одељење за унутрашње послове у Главном народно ослободилачком одбору Војводине, упутило је свим окружним народно ослободилачким одборима 14. Маја 1945. наредбу : „Како буњевачке и шокачке народности не постоје, то вам се наређује да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву. ...где су они до сада уведени као Шокци и Буњевци, има се то исправити и означити као Хрвати нарочито у легитимацијама, бирачким списковима, путним објавама ... У будуће се имају уносити само и искључиво као Хрвати. Све до сада издате легитимације и исправе, где су означени као Буњевци и Шокци имају се уништити и нове издати ...“ (31) Др. Никола Добречић није дозволио да се чита “пастирско писмо” 1945. на подручју барске арцибискупије. У вези његовог захтева за школовање свештеничког подмлатка, Комитет за науку при влади ФНРЈ је сматрао да они “могу студирати и на Богословском факултету у Загребу.”(32) Србин католик Иво Божовић био је капетан трабакула који је са групом од 11 припадника ЈВуО пребегао у Италију октобра 1947. упркос потери бродова и авиона ЈНА. Авиони који су учествовали у потери полетали су са Мостарског аеродрома. Иво Божовић и Иво Бановић били су из Плата у Жупи дубровачкој а Ђуро и Јаков - Јакица Ђурковић из Вељег Дола у Конавлима.(33)
Народни одбор града Дубровника тражио је 1950. од Управе црквене општине у Дубровнику да градским властима уступи на коришћење велику дворану и остале просторије на другом спрату палате Бонда у Улици од пуча, у којој се налазила библиотека и читаоница Матице српске. Ту су планирали да сместе клуб просветних радника. Црквена општина се жалила, па је Конзерваторски завод решењем од 14 јуна 1950. заштитио као споменик културе палату Бонда и сав инвентар библиотеке. Упркос том решењу градске власти донеле су решење о одузимању просторија. На интервенцију Савезног института за заштиту споменика културе у Београду није дошло до одузимања просторија. (34)
После победе ХДЗ на изборима у Хрватској, у тежњи да Дубровник остане у Југославији основан је 1991. Покрет за аутономију Републике Дубровник. Иницијаторима покрета претило се телефоном „да се не играју животом“. Исписиване су пароле „Живјела Дубровачка република“. Многе присталице покрета су побегле. Васиљко Вукоје у својој књизи “Дубровник, адио” описује расположење Срба у Дубровнику : “ Сусрећем дубровачке Србе. Старији говоре како је данас горе него '41. г. Млади се страше... Видим да камиони “Дубровкиње”, превозе оружје. На шофершајбнама и церадама неких од њих слике Анте Павелића. ...Данас су балкони умјесто шугамарима, пеленама и другом робом окићени шаховницама. ...Накнадно сазнајем да је ово дан-годишњице стварања тзв. Павелићеве НДХ. Шок ”. У Цавтату је 24. новембра 1991. одржан састанак покрета за аутономију Републике Дубровник који је водио Александар Аполонио. (35)
Дубровник је био културни, а Примасија Српска у Бару верски центар Срба католика. Лист Дубровник штампан је у Дубровнику а за време Бановине Хрватске и у Котору. Штампао је чланке латиницом и ћирилицом. Лист је сматрао да је задатак Срба Дубровчана да буду живи мост између славне прошлости и будућности Дубровника. (36) Срби католици били су у сукобу са Хрватима који су тежили да их претворе у Хрвате и са делом католичке цркве која је пружала подршку хрватским тежњама. Све што се догађало у Дубровнику и околини у Бановини Хрватској било је увод у све оно што се дешавало у НДХ.
Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
1.,,Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр. 144;
2.Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр.100, 258;
3.„Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти", 3 јули 1937, бр. 23, „Дубровник”, Дубровник, стр. 1;
4.Ирена Арсић, „Дубровник и нашјенци : из старог Дубровника”, Ниш, 2011, стр. 204
5.„Дубровник иза пропасти републике и иза свјетскога рата”, „Дубровник”, бр. 2, Дубровник, 13 фебруар 1937, стр. 2; С-А-М, „Чије власништво бијаше дубровачка околица ?”, бр. 22, „Дубровник”, 1.јуна 1940, стр. 2;
6.В. М. Вукмировић, ,,Сјећања на Павла Поповића”, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, 2 септембра 1939, стр. 3, 4;
7.„Кратка и безначајна епизода у хисторији Дубровника”, бр.26, Дубровник, 24. Јули 1937, стр. 1;"40-годишњица смрти Франа баруна Гондоле (Гундулића) начелника Дубровника”, „Дубровник”, бр. 27, 8. јула 1939, Дубровник, стр. 1; Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 195, 199, 518;
8.Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр.317, 319;
9.Нико С. Мартиновић, „Валтазар Богишић и уједињена омладина српска“, Зборник Матице српске серија друштвених наука“, бр. 9, Нови Сад 1954, стр.42;
10. Луцијан Марчић, ,, Дубровник и околина”, Београд 1937, стр. 61;
11. Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 184, 185, 437; Ј. Продановић,”Српска народна странка на Приморју”, “Народна енциклопедија СХС”, књига IV, Загреб 1929, стр. 351, 352;
12. ,,Привредников календар за 1933”, Београд, стр. 36;
13. проф. Мирко Лежаић, „Историјски преглед Северне Далмације", „Северна Далмација некад и сад”, Београд, Главна задруга за народно просвећивање, 1939,стр.57, 60;
14. “Након 25 година”, бр. 30, „Дубровник”, 29 јула 1939, стр. 4;„Пред 25 година”, Ј.П. „Одстрањене ћирилске табле”, бр. 31, „Дубровник”, 5 августа 1939, Дубровник, стр.2, 3, 4;
15. Франко Мирошевић, „Почело је 1918 ... : Јужна Далмација 1918-1929”, стр.44, 46, Загреб 1992; "Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти", 3 јули 1937, бр. 23, “Дубровник”, Дубровник, стр. 1; Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 462;
16. Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991; стр. 47;
17. Франко Мирошевић, „Почело је 1918 ... : Јужна Далмација 1918-1929”, стр.44, 46, Загреб 1992;
18. Ирена Арсић, „Дубровник и нашјенци : из старог Дубровника”, Ниш, 2011, стр. 214,215;
19. „О нашем листу”,стр.3, бр.43, „Дубровник”, 20 новембра 1937; „Онима којима сметамо”, стр.1, бр. 2, „Дубровник” , 15. јануара 1938, Дубровник;
20. „Самоодбрана Буњеваца”, „Дубровник”, бр. 24, Дубровник, 15. јуна 1940, стр. 3; Алба М.Кунтић, Први секретар Буњевачке просв. Матице у Суботици, „Буњевац –Буњевцима и о Буњевцима”, стр.47, Суботица 1930; Србин католик, „Далматински Срби католици“, Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампарија 1941, Суботица, стр. 22, 31, 101-102;
21. „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, бр. 26, Дубровник, 1.јула 1939, стр. 1;
22. Растодер Шербо, Јасмина, Исто, стр. 62, 112, 113;
23. „Цавтат о дану Уједињења”, бр. 50, „Дубровник”, 16 децембра 1939, Дубровник, стр.4; ,,Казне и денунцијације”, ,,Соколски гласник”, бр. 12, Год. XI, 22 март 1940, Београд, стр. 5; „Руши, пали ...”, бр. 11, „Дубровник”, 16 марта 1940, Дубровник, стр.3;
24. „Руши пали удбински диздаре ...”, „Дубровник”, 19 октобра 1940, бр. 41, Котор-Дубровник, стр. 4; „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945”, стр. 1051;
25. Др. Ђуро Затезало, „Јадовно : комплекс усташких логора 1941 књ. I”,стр. 296-298; „Јадовно зборник докумената књига II”, стр. 735, 814, Београд 2007;
26. Богдан Радојичић, „Устанак у невесињском срезу”, Споменица Организације српских четника „Равна Гора”, стр. 129,1.036, 1.037, Крагујевац, 2008;
27. „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945“, Сплит 1985, стр. 79, 80, 104, 481, 482, 487, 622, 1057, 1058, 1087;
28. Марко Ручнов, „Тако је то било”, Београд 2009, стр. 20, 77, 78;
29. Милорад Екмечић, „Дуго кретање између клања и орања : историја Срба у Новом Веку (1492-1992)“, Београд 2008, стр.511;
30. Коста Чавошки, „Згажени устав”, Београд 2003, стр. 22;
31. „Буњевачке новине“, бр. 76, Суботица, октобар 2011, стр. 32;
32. Растодер Шербо, Јасмина, Исто, стр.128, 129, 131;
33. Марко Ручнов, „Тако је то било”, Београд 2009, стр. 19, 21, 65, 68;
34. ,,Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр.362, 363;
35. Вукоје Васиљко, „Дубровник, адио ...“, Београд 1995, стр. 6, 14, 16, 23, 26, 41;
36. ”На “Мртвих дан”, бр.43,”Дубровник”, 2 новембар 1940, Котор-Дубровник, стр.1;