Недељковић:Бокељи и Бока Которска у листу ,,Дубровник” од 1937. до 1941 године
Гласник Срба католика „Дубровник” извештавао је како о збивањима у Боки Которској, тако и о историји Боке Которске. Јовица Перовић писао је у ,,Дубровнику” о Бокељима који су учествовали у Првом српском устанку. У свом чланку ,,Бокељи у Карађорђевом устанку” истакао је : ,, ... Без сумње било је и повише синова Боке у редовима Карађорђевих бораца и јунака, који су као мање чувени, временом прешли у заборав. Ја ћу навести оне, који су оставили трајан спомен након себе ...“. Првог којег је навео био је Јоко Гаврилов Суботић из Рисна. Он је заједно са 37 својих другова стигао 1808. у Србију. Карађорђе га је заједно са његовом дружином из Боке и Херцеговине, послао крајинском војводи Хајдук Вељку Петровићу. После погибије Вељкове при крају јула 1813. од дружине остало је њих 18. Кад су Турци прегазили Србију, Суботић је наставио герилску борбу против Турака. Кад је војвода Милош Обреновић дигао устанак, Суботић се међу првима придружи Милошу. Касније се вратио у Рисан, гдје је умро 14. јуна 1877. Пред смрт пољубио је Таковски крст, послан му 1865. од кнеза Михајла Обреновића, као спомен медаљу 50-годишњице обновљене Србије и пожелео још неослобођеном дијелу српског народа скору слободу и уједињење. У свом чланку Перовић је још споменуо Марка Константиновића Ивелића, Лазара Павковића и Тому Ђуров Милиновића из Мориња. (1)
Гласник Срба католика „Дубровник” имао је рубрику „Соколство кроз Боку Которску”. У рубрици је известио да је иницијативом сеоске омладине Доњих Леденица 1937. основана соколска чета. Оснивачкој скупштини присуствовао је Жупски референт за чете Д. Живковић. У Управу су ушли : старешина Г. Суботић, замјеник К. Суботић, тајник Милован Суботић, благајник И. Суботић, просветар Т. Илић, књижничар М. Суботић, статистичар Р. Суботић, домаћин В. Суботић, референт за пољопривреду П. Милетић, ревизори : М. Лазовић и Г. Лазовић. У чету је одмах уписано 27 чланова. Јов. Суботић трговац уступио је бесплатно своје просторије за чету и књижницу, односно четну читаоницу која ради са 12 дневних и повремених листова. (2) Соколска чета у Кавчу осветила је своју чесму и тиме испунила завет у Соколској Петровој Петолетки. Освећењу је присуствовало маса света међу којима срески начелник Шеровић и старешина жупе Милошевић. Освећење су извршили православни свештеник Бућин и католички Петровић. У чланку се истиче да је чесма најбољи соколски прилог селу и народу. Католички свештеник Петровић је накнадно тражио од управе чете да му потпишу да соколи не обављају своје дужности недељом и празником. (3) Соколска чета у Мојдежу код Херцег Новог осветила је своју заставу, поклон Н. Поробић. Приликом освећења било је много свијета. Јавни час се није могао одржати услед невремена. Писац чланка који се потписивао као Јадрански истакао је да је чета агилно радила и стварала.(4)
Соколско друштво у Бијелој прославило је 1937. 25-годишњицу свог рада. Свечаности су присуствовали соколи из Боке и грађанство. Прво је одржана свечана сједница а иза ње банкет. На сједници и банкету говорили су : Балабушић, М. Злоковић, Г. Милошевић, П. Шеровић, С. Јовичевић, Ј. Злоковић, Р. Ђунио, Ј. Секуловић и П. Ковачевић. Пре почетка Јавног часа свечано је дочекан бан Иванишевић, кога је поздравио Злоковић. Увечер давана је академија, која је успјела, нарочито симболична приказивања. (5) Соколска чета „Кривошије” приредила је 1937. Видовданску забаву. Присутне је поздравио старјешина Самарџић. Свештеник П. Кривокапић је одржао предавање о Видовдану и његовом значају. М. Злоковић је поздравио присутне у име Соколске жупе. Просте вјежбе дјеце са тробојкама одушевиле су присутне. Изведен је комад „Под маслинама на Крфу”. На крају је о о јачини соколског духа и истрајности говорио Живковић. Народно весеље је трајало до дубоко у ноћ. (6)
Капетан Милан Срзентић био је пре Првог светског рата предњак Српског сокола ,,Душан Силни” у Дубровнику. Зато је двадесетогодишњица Уједињења 1938. у Дубровнику обележена постављањем спомен-плоче соколским борцима стрељаним у Боки Которској 1914/15. : Филипу кап. Хаџији, Васи Милишићу и Милану Срзентићу. После свечаног дефилеа војске, морнарице, многобројних чланова „Нове Југославије" и соколских чета са заставама а чете Орашац и са својом музиком откривена је свечано спомен-плоча соколима, палим за част и величину Отаџбине, међу градским вратима од Пила.(7)
Лист ,,Дубровник” пренео је 1939. из ,,Гласа Боке” чланак о постављању спомен-плоче Милану Срзентићу у Будви. У чланку се истиче: ,,Родно мјесто мученика и хероја кап. Милана Срзентића, којега су Аустријанци стријељали у тврђави Шпањола ... Како се ове године навршило 25 година од стријељања пок. Срзентића и како је он био члан српског соколског друштва ,,Душан Силни”, то је Соколско друштво у Будви повело акцију за постављање ове спомен-плоче. ... образован је у име сокола и грађана ужи Одбор за постављање и освећење плоче. У одбор су ушли г.г. Мило Бановић, Данило Рађеновић и Анте Словинић. (8) У Будви уз прославу Дана Уједињења, 1 децембра 1939, подигнута је спомен-плоча кап. Милану Срзентићу ког су аустријске власти у септембру 1914. заједно са кап.Хаџијом, стрељале. Спомен-плочу подигли су будвански Соколи. Одржано је неколико говора којима је предочено тадашњем млађем нараштају, како се умире за свој народ и своје име. (9)
Сем о соколима лист „Дубровник” је писао и прославама која су организовала друштва из Боке Которске. Писао је о прослави стогодишњице рада Српског пјевачког друштва ,,Јединство” 26 и 27 августа 1939. у Котору. На прославу је позвано 17 пјевачких друштава од Суботице до Битоља и Цетиња. Из прогласа који је издала Управа ,,Јединства” са својим предсједником протом-ставрофором Јовом Бућином лист „Дубровник” истакао је завршетак : ,,Тешка је била борба, у којој ни попаљени домови, ни вјешала уздуж сињег мора не могоше саломити нашу жељу за слободом, ни поколебати нашу вјеру у уједињење са осталом нашом браћом исте крви и језика. Ту завјетну мисао ,,Јединство” је освештало у имену своме, исписало на барјаку своме, као символ и циљ свих прегнућа, жеље и рада свога, са истакнутом лозинком : Брат је мио, које вјере био. У тој борби снажила нас је пјесма наша да не сустанемо – пјесма нас је одржала да не поклекнемо”. (10) На прослави су учествовала са својим заставама пјевачка друштва из Сремске Митровице, Мостара, Никшића, Цетиња и Рисна. Југословенски пјевачки савез одликовао је ,,Јединство” и његовог предсједника. Пјевачка друштва одржала су на Бенову концерт. Заједнички хор свих друштава извео је државну химну. Потом су поједина друштва изводила своје тачке. Пјевачки концерт завршен је заједничким пјевањем свих друштава пјесме ,,Ој, Словени”, што је маса френетички поздравила. Свечаност на Бенову закључиле су војна и грађанска музика својим концертима.(11)
Лист ,,Дубровник” писао је о збору Срба, који је одржао бивши сенатор др. Ф. Лазаревић у Котору 19 новембра 1939. У свом говору др. Лазаревић истакао је : ,, ... Са овог истог мјеста прије неколико година Љуба Јовановић је рекао : ,,Границе између Срба и Хрвата се не могу поставити”. Ја сам против аутономије Босне и Херцеговине, односно противан сам да се успостављају границе на Дрини гдје су их наши најљући непријатељи постављали. Међу српским земљама и крајевима који су вазда српски били и до данас остали јесте и наша мила Бока. Она је чисто српска по свему. Поред нас Срба има у Боки и оних који себе Хрватима називају. Ја их сматрам браћом, јер нас ништа не дијели : имамо једне обичаје, једно крсно име, бадњак, женимо се између себе и живимо братски од памтивјека. И данас би тако било да нас неки по вјери не дијеле и завађају. ... кад је Бока сем Котора била у рукама Св. Петра цетињскога, држата је у Доброти скупштина претставника свих бокешких општина без разлике вјере. На тој скупштини образована је Централна комисија за управљање Боком, од 9 Црногораца и 9 Бокеља. Том су се приликом претставници заклели да ће слободне провинције Бока и Црна Гора једна другој вјерне остати и заједнички своју судбину дијелити. ... У устанцима 1848, 1869 и 1882 сви Бокељи су били једнодушни. Нико живи не смије заборавити са каквим су одушевљењем Бокељи 1918 године дочекали улазак српске војске у Котор. Бока ће остати за сва времена један од главних излаза Србије на море, ... И још једном да нагласим, да је Бока све до 1918 године кроз вјекове прошлости везивала своју судбину са Црном Гором, а 1918 г. коначно са Београдом и Српством цијелим”. (12)
Говорећи о приликама у Боки 1940. Д. Живковић је истакао да док се на жупној цркви у Прчњу вије само југословенска дотле се у Богдашићу вије на цркви само хрватска застава. Иво Божиновић био је градски вијечник. Сепаратисти су од њега хтели да силом направе Хрвата. Због југословенства је био изложен претњама. По писцу чланка у листу „Дубровник” који га је лично познавао он им је поручивао да ће прије сунце на земљу пасти, него он издати Југословенство. Породица се бојала подметања пожара. Иво Божовић ишао је из Тивта као радник Поморског Арсенала са Блажом Матковићем, електричарем. На четвртом километру од Тивта, у правцу Тројице, по њиховом казивању, изненада их је напао Перо Матијевић са још једним другом. Божиновић је ранио нападача Матијевића. Животи нападнутих били су у опасности због југословенске заставе и исповедања југословенства. (13) У чланку ,,Још неколико примјера ,,великодушности” у листу „Дубровник” истиче се да је из фонда ,,зимске помоћи” за дубровачке сиромахе послано у Боку Которску 5.000 динара ,,за неке ,,политичке жртве” у ствари за људе који су пружили довољно доказа да им се не могу повјеравати деликатни послови у државним предузећима.”(14)
Л
У допису из Котора писаном крајем марта 1940. истиче се кампања од стране дела хрватских интелектуалаца који су основали Хаб и подела летака са потписом Хаб-а. У летку се позивају хрватске масе у борбу за присаједињење Боке Которске Хрватској бановини зато што је овај крај ,,стољећима дијелио судбину остале Хрватске и био претстража Хрватства на најјужнијој граници Хрватске народне сфере” . (15)
У допису из Боке у листу ,,Дубровник” априла 1940, реагујући на тврдње ,,Хрватске страже” доносе се подаци да Бока има нешто више од 40.000 становника, од којих су 12.000 католици, а остало православни. Било је 500 истарских и словеначких избјеглица који су радили у морнаричким установама у Боки. (16) ,,Хрватска стража” је наставила полемику. Ругајући се прослави седамдесетгодишњице Кривошијског устанка, у броју од 22. III коментарисала је : ,,Нама је добро позната улога далматинских Срба у посљедњих 50 година, њихов сервилни однос према Аустрији и италофилским аутономашима .... Ту улогу не могу засјенити ни црногорски четници, који су упали у Кривошије прије седамдесет година”. У чланку ,,Хрватској стражи” Бока не да мира” су констатовали да овакве увриједе нијесу Бокељи доживели ни од оних против којих су устанке дизали. Аустрија је у устанку 1869. изгубила 10.000 војника. Ипак су њени војни писци, Нијемци по народности, у својим дјелима, похвално писали о храбрости Бокеља. За ,,аустрофилство” у чланку се истиче : ,,Што се тиче ,,Аустрофилства” ми би били захвални ,,Х.Стражи”, да нас је за то обиједила 1914 године. Да је то онда учинила, сигурно је, да би мање наше браће и очева било стријељано и објешено и мање би их страдало по тамницама. Али поклик листова сродних ,,Х. Стражи” бијаше тада ,,Распни га, распни !”. (17)
На православни Петровдан 1940. свечано су пренесени из Котора у Рисан посмртни остаци браће Мата, Митра и Крста Чучковића, учесника Бокељског устанка 1869. Соколска жупа Цетиње је преко соколских друштава у Боки, а нарочито соколског друштва Рисан организовала пренос посмртних остатака. При испраћају посмртних остатака из Котора, и при сахрани у Рисну присуствовала је маса народа, представници војних и цивилних власти, културна и национална друштва. Сахрани је присуствовао цио Рисан, народ из околине Рисна и из читаве Боке. Уз црквене свечаности положено је много вијенаца и изречено неколико говора, у којима је подсећано на јуначко доба борбе бокешких устаника за слободу, и јуначка смрт браће Чучковића. (18) Которска општина и Народни универзитет Боке Которске поставили су 3. марта 1940. спомен-плочу на кућу у Котору у којој се родио државник и историчар Љуба Јовановић (кућа између св.Николе и св.Луке). Пре откривања спомен-плоче одржан је у цркви парастос Љуби Јовановићу, коме су присуствовали не само Которани, већ многи Бокељи из цијеле Боке, а понајвише из Рисна. Љуба Јовановић је због учешћа у Кривошијском устанку 1882. пребегао у Србију. (19)
Сваког 3 фебруара прославља се у Котору најсвечаније, кроз столећа дан Светог Трипуна. Тада је град пун народа који се скупља да присуствује тој стародревној свечаности. Надбискуп др. Степинац посетио је почетком фебруара 1941. Дубровник и Котор на дане св. Влаха и св. Трипуна. И у Дубровнику као и у Котору држао је говоре и давао изјаве о хрватству тих крајева и градова. Реагујући на изјаву др. Степинца о хрватском карактеру Боке Которске лист „Дубровник” штампао је чланак свог сарадника из Котора који се потписивао Јадрански „Шта доказује камење Боке Которске” у коме се наводи да у Боки има 836 српских братстава од којих су 137 старинци зетског типа већином католици, 325 братстава из Црне Горе и 288 братстава из Херцеговине. (20)
У листу ,,Дубровник” истакнуто је да је масовним уписивањем у чланство Јадранске страже у Тивту ,,противника основних принципа саме ове институције” доведена нова управа. Од тог времена у цијелом раду тиватске Јадранске страже владао је франковачки дух. Управа је одбијала упис неколико стотина службеника ратне морнарице из Тивта, кад су ови то тражили. На годишњој скупштини ,,Јадранске страже” 9. фебруара 1941. у Тивту учествовала је четвртина чланова, присталица франковачке управе, предвођених од људи који су скинули државни грб са зграде тиватске опћине. Са скупштине су изостали они који су протестовали против рада те групе људи, или да се не изложе увредама и погрдама букача. У свом говору потпредсједник Илко Перушина истакао је да се тиватска Јадранска стража сада налази у ,,хрватским рукама”, и да је из ових руку ,,неће отети никаква сила”. У истом броју ,,Дубровник” је донео допис из Тивта : „Јадран, наиме плаче и Српске обале. Напримјер: Дубровник и Боку Которску, у којој се, на вјероватно велику жалост г.Перушине, три четвртине народа осјећа и признаје Србима. Овај народ, свијестан свога права и своје снаге, може мирно да пређе преко декламација и немоћног бијеса г. Перушине и њему сличних.”(21).
Лист Срба католика ,,Дубровник” извештавао је о догађајима на Приморју. Извештавао је како о збивањима у Боки Которској, тако и о повести Боке Которске. Писао је о раду Сокола у Боки Которској. У бурном периоду стварања бановине Хрватске ,,Дубровник” је са својим дописницима из Боке Которске водио полемику са хрватском штампом а посебно са ,,Хрватском стражом” о националном опредељењу Бокеља. Истицао је да су Дубровник и Бока Которска део Српског приморја. После стварања Бановине Хрватске лист ,,Дубровник” штампан је у Котору, па је у свом заглавју наводио Котор-Дубровник.
Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
1. Јовица Перовић, ,,Бокељи учесници у Карађорђевом устанку”, ,,Дубровник”, бр. 34, 26 августа 1939, Дубровник, стр. 2,3,4;
2.Јадрански “Основана Соколска чета у Леденицама”, “Дубровник”, бр. 36, Дубровник, 2 Октобар 1937, стр.3;
3. Јадрански, „Сок. Чета у Кавчу осветила је своју чесму”, “Дубровник”, бр. 36, Дубровник, 2 Октобар 1937, стр.3;
4. Јадрански, „Соколска чета у Мојдежу осветила је заставу”,“Дубровник”, бр. 36, Дубровник, 2 Октобар 1937, стр.3;
5. Ж. „Јубилеј Соколског друштва Бијела”, ,,Дубровник”, бр.24, Дубровник, 10 Јули 1937, стр.3;
6. „Соколска чета „Кривошије”, ,Дубровник”, бр.24, Дубровник, 10 Јули 1937, стр.3;
7. ,„Дубровачке вјести", бр. 48, „Дубровник”,3 децембра 1938, Дубровник, стр.4;
8. ,,Спомен-плоча кап. Милану Срзентићу у Будви”, 18 новембра 1939, бр. 46, „Дубровник”, Дубровник, стр. 4;
9. ,, Дирљива свечаност у Будви”, ,,Дубровник”, бр.49, Дубровник, 9 децембра 1939, стр.4;
10. ,,Стогодишњица српског пјевачког друштва ,,Јединство” у Котору”,29 јула 1939, ,,Дубровник”, бр. 30, Дубровник, стр.4; ,,100-годишњица ,,Јединства”, „Дубровник”, 26 августа 1939, бр. 34, Дубровник, стр.3;
11. ,,Стогодишњица срп. пјев. Друштва ,,Јединство”, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, 2 септембра 1939, стр. 3;
12. З. ,,Бока је српска и српска остаје”, „Дубровник”, 2 децембра 1939, бр. 48, Дубровник, стр. 4;
13. Д. Живковић, “Мали људи-велики нељуди”, „Дубровник”,13 јануара 1940, бр.2, стр. 3; “Обистинило се”, „Дубровник”, 27 јануар 1940, бр.3, Дубровник, стр. 4;
14. ,,Још неколико примјера ,,великодушности”, „Дубровник”, бр. 4, 25 јануар 1941, Котор-Дубровник, стр. 4;
15. ,,Наши дописи”, „Дубровник”, 6 априла 1940, бр. 14, Дубровник, стр. 3;
16. Бокељ, ,,Хрватска стража” и Бока”, ,,Дубровник”, 13 априла 1940, бр. 15, Дубровник, стр. 3;
17. Бокељ, ,,Хрватској стражи” Бока не да мира”, ,,Дубровник”, 20 априла 1940, бр. 16, Дубровник, стр. 2;
18. ,,Дирљива свечаност у Рисну”, ,,Дубровник”, 20 јула 1940, бр. 28, Дубровник, стр.3,4;
19. „Спомен плоча пок. Љуби Јовановићу”, „Дубровник”, 16 марта 1940, бр.11, Дубровник, стр.3;
20. Виктор Новак, „Magnum Crimen”, Београд 1986, стр. 503-504; Јадрански, „Шта доказује камење Боке Которске”, бр. 9, „Дубровник”, 1 март 1941, Котор-Дубровник”,стр. 2;
21. Ј, ,,Врабац у ластавичином гњезду.”, „Дубровник”, бр. 8, Дубровник, 22 фебруара 1941, стр. 3-4; ”J”, ”Наши дописи”, ”Дубровник”, 22 фебруар 1941, бр. 8, Котор-Дубровник”, стр. 3-4;