Недељковић: Лист ,,Дубровник” о покушајима похрваћења Срба католика и Буњеваца
У полемици са хрватском штампом која је негирала постојање Срба католика „Дубровник”, лист дубровачких Срба католика, истицао је да претставља све Србе католике који живе у Југославији : „Прије свега „Обзор” треба да зна да ми претстављамо све Србе-католике који живе не само на некадашњем територију дубровачке републике, него гдјегод их има у нашој држави, ...Непризнавање Срба католика од стране Обзора … не може нас никако склонити да промјенимо наше увјерење да смо Срби, па били католици, или православни. Можемо само пожалити да данас има још људи, који се питају апсурдом који понизује сваког паметног човјека, да се народи дијеле по вјери, док имају све друге атрибуте који их чине једним народом”.(1)
Разматрајући историју лист „Дубровник” коментарисао је : „Аустријске власти, схвативши цио значај буђења српске народне мисли, не само код најугледнијих и најистакнутијих Дубровчана, међу којима је био и пок. Франо барун Гондола, него и код дубровачког сељака, побојаше се да она не узме маха и код осталог народа католичке вјере који на себи од вјекова носи сва обиљежја, која јасно говоре да је српског рода и племена. С тога је требало подузети све мјере, да се буђење српске народне свијести код Срба католика одмах у почетку угуши”. Одговарајући ,,Обзору” од 17. 3. 1938. лист ,,Дубровник” истакао је : ,,Нека ,,Обзор” и то зна, да наши дубровачки аутономаши, нијесу се осјећали италијани, као што су се то признавали спљетски и задарски, па зато нијесу ни били, нити су могли бити италијанске иредентисте, него су били противници уједињења Далмације (нарочито Дубровника) са Хрватском као што смо били и ми, ... због њихове маније која их у већем дијелу још ни данас није оставила, маније освајања и хрваћења, присвајања свега што није њихово, ... што су постизали захваљујући бечкој влади и клерикализму, који су их подржавали.” (2)
Лист је разматрао развој хрватске националне свести код Срба католика: „Освајачи, да би покорене народе што лакше и што дуже држали у ропству, убијали су им осјећај заједнице с осталом једнокрвном браћом, а уцијепили територијални патриотизам. Тако се развио и Кроатизам као територијална припадност. То нам лијепо илустрира Имбро Штавић у свом чланку : „Хрватска свијест и политичка зрелост”(Хрватски дневник, Загреб, 23 маја 1937) : „ Прије доласка браће Радића мален дио нашега народа истицао се својим Хрватством. Знам то добро из дјетинства, као код нас у доњој Хрватској или Славонији, особито старијем човјеку никако није ишло у главу, да је Хрват, него је рађе говорио за себе, да је : католик, шокац, Славонац, Граничар. Дакле мјесто имена Хрват могли смо прије чути у разним нашим крајевима ова имена: Загорац, Славонац, Сријемац, Граничар, Приморац, Личанин, Босанац, Херцеговац, Истранин, Међумурац, Шокац и Буњевац ... ” ”. У чланку „Дубровачке масе и хрватско име” од Александра Мартиновића разматрала се подршка католичке цркве хрватској пропаганди: „ ... У службу Старчевићеве великохрватске идеје била се ставила и католичка црква. Она је проповиједала да је припадник хрватског народа сваки онај католик који говори српским језиком. ...Те отада и поједини Дубровчани почињу се називати Хрватима, идентификујући народност и вјеру, наиме мислећи да је једно исто : хрватство и католичанство, а српство и православље, не знајући да има и Срба, католика, што признаје и сама Света Столица, и то још од давнина, још 1067, када је основана српска католичка арцибискупија. … Према томе, хрватство Дубровчана није плод њихове националне свијести, већ одјек великохрватске политичке пропаганде, а то није ни хрватство српског католичког становништва у Босни, Далмацији, Лики, Сријему, Славонији и Бачкој.“ (3)
И после стварања Југославије део Католичке цркве подржавао је Хрвате. У листу „Дубровник” објављена је представка писана у очи Видовдана 1939. „Једна потреба и једно право Срба католика” послана бану Зетске бановине на Цетињу, а достављена Арцибискупу Барском и Примасу Србије, претсједнику владе и министарствима Правде и Просвете у Београду. У представци се износи : „За католике Београда и предратне Србије, за католике Црне Горе, Војводине и Далмације, потребни су су нам родољубиви српско-католички свећеници. Данашњи свећеници нису српски родољуби. Нека ови примјери илуструју рад њихов: Позната је вриједност Соколства у нас; оно је цемент у темељима Југославије. ...Католички Епископат је заузео негативни став према Соколству. ...Али дјеца из мјешовитих бракова изошташе са соколских часова, јер им мајке забранише да више иду у Соко. Приликом посјете у цркви мајке су добиле наредбу да своју дјецу више не дају у Соко. Па други примјер : у царском Скопљу излази већ 12 година католички лист „Благовест”, па у мјесто да служи ширењу и јачању српског именау тим крајевима, он проналази у католицима Старе Србије Хрвате, као што их о. Петар Влашић налази у најисточнијем дијелу Баната. Ми нисмо у стању да контролишемо, шта се све не наређује путем цркве нашим католицима, али су ово очигледни докази : да католичка црква у Србији, Црној Гори, Војводини и Далмацији, иде насупрот интенцијама Српског Народа.”(4) У одговору на ову представку једном од њених аутора др. Грацићу 23.6.1939. арцибискуп барски и примас српски др. Никола Добречић наводи да би „прије Богословије овде требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве”. (5)
Поједини Буњевци су и сами истицали своју везу са приморским Србима католицима и примасијом српском у Бару. Поп Блашко Рајић истакао је у “Нашим новинама” од 9 марта 1913. : “Има Срба ... ено католика у Црној Гори. А има Срба римскога обреда, ево ми Буњевци !” Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просветне Матице у Суботици и Мара Ђорђевић Малагурска су у својим књигама „Буњевац-Буњевцима и о Буњевцима” и „Буњевка о Буњевцима” наводили речи дубровчанина Дум Ива Стојановића из 1898. : „Било би најбоље кад би смо нашли једно заједничко име; на пр. Словинци, Југословени ... Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрватско онда сам ја Срб, јер нећу лажи ни насиља од никога.” (6)
Мара Ђорђевић Малагурска је у својој књизи „Буњевка о Буњевцима” из 1941. штампала чланак Србина католика из Сплита „Далматински Срби католици”. У чланку је укратко приказана повест Далмације, узроци сукоба Срба и Хрвата и значај арцибискупа барског и примаса српског за Србе католике. (7)
Буњевци су са одушевљењем дочекали уједињење 1918. Регент Александар посетио је 26. јула 1919. Суботицу. На збору приређеном у његову част окупили су се не само грађани града Суботице него и сви грађани са периферије. Дочекан је овацијама одушевљеног буњевачког и српског становништва. Регент Александар је у свом говору изјавио : „Уједињење наше не би било потпуно ако у кругу остале браће не би било дичних Буњеваца са лепом Суботицом на челу. И ако је ваша радост данас велика при прослави овог првог братског састанка нашег и моја је не мања што вас по овом дочеку, по овим изјавама ваше љубави видим уз нас душом и телом. Ја сам срећан што у новој отаџбини видим уз осталу браћу и вас Буњевце, ...“. Одушевљен дочеком остао је три дана у „билој Суботици“. (7) После Уједињења Буњевци су највише допринели успону соколског покрета у Суботици. (8) Др. Игњат Павлас, Србин католик, био је у периоду између два светска рата старешина Бачке соколске жупе и члан Старешинства Савеза Сокола краљевине Југославије. Приморски Срби католици су као и Буњевци масовно приступили соколском покрету.
После стварања Бановине Хрватске 1939. Хрвати су појачали пропаганду за припајање буњевачких крајева Бановини Хрватској. Лист „Дубровник” пренео је из ,,Буњевачких новина” од 23 фебруара 1940. из чланка ,,Шта хоћемо а шта нећемо” у коме се истиче : ,, нећемо пркос, инат и мржњу међу нама ...Хоћемо да чувамо нашу липу кршћанску виру која нас учи да волимо све људе овога свита, а нећемо мржњу међу браћом, макар нас мржњи учили ис крижом у руци ... Ми волимо браћу Хрвате али нећемо да будемо Хрвати... Ми желимо да нова хрватска бановина живи и напридује, ... али без нас Буњеваца, јер наш буњевачки интерес није да се против-природно припојимо тој бановини ...”. После уводног чланка ,,Буњевачке новине” донеле су чланак чији су делови пренети у листу “Дубровник” : ,,Већ двадесет година николико незваних гостију, који су посли ослобођења Суботице дошли код нас, идући крухом за трбухом, хоће да однароде нас Буњевце, да нам омрзну наше буњевачко име и да нас на силу похрвате, а све зато да би се ми Буњевци и Суботица одвојили од богате Војводине, гди нам је природно мисто, и да се ставимо под власт далекога Загреба и сиромашне Хрватске, ...”. (9) Лист „Дубровник” преузео је из „Буњевачких новина“ од 7. јуна 1940. чланак „Самоодбрана Буњеваца“ у коме се истиче : „али Мађари нису никада толико безобзирно, просто наређујући, захтевали од Буњеваца да се одрекну свога имена и да постану Мађари. ... него да је Буњевац Хрват.” „Буњевачке новине“ су одговориле да ће се Буњевци бранити од присталица „тисућјетне“ културе који хоће да их претворе у Хрвате.(10)
После рата нове власти су на свој начин решавале национално питање. Као пример можемо навести : Одељење за унутрашње послове у Главном народно ослободилачком одбору Војводине, упутило је свим окружним народно ослободилачким одборима 14. Маја 1945. наредбу : „Како буњевачке и шокачке народности не постоје, то вам се наређује да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву. ...где су они до сада уведени као Шокци и Буњевци, има се то исправити и означити као Хрвати нарочито у легитимацијама, бирачким списковима, путним објавама ... У будуће се имају уносити само и искључиво као Хрвати. Све до сада издате легитимације и исправе, где су означени као Буњевци и Шокци имају се уништити и нове издати ...“(11).
У међуратном периду лист дубровачких Срба католика ,,Дубровник” водио је полемику са хрватском штампом која је све католике који су говорили српски проглашавала за Хрвате. У томе су имали подршку дела католичке цркве. Као потврду својих ставова преносио је из ,,Буњевачких новина” чланке о отпору Буњеваца покушајима похрваћења. У листу је објављена представка „Једна потреба и једно право Срба католика” упучена југословенским властима о активностима католичке цркве. После Другог светског рата нове власти су Буњевце третирале као Хрвате. Због диктатуре Буњевци нису могли да се јавно противе томе. После увођења вишепартијског система деведесетих година 20 века Буњевци су обновили у Суботици Буњевачку матицу и лист Буњевачке новине.
Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- „О нашем листу”,стр.3, бр.43, „Дубровник”, 20 новембра 1937; „Онима којима сметамо”, стр.1, бр. 2, „Дубровник” , 15. јануара 1938, Дубровник;
- “40-годишњица смрти Франа баруна Гондоле (Гундулића) начелника Дубровника”, „Дубровник”, бр. 27, 8. јула 1939, Дубровник, стр. 1; ,,Беспотребна изазивања”, ,,Дубровник”, 26 марта 1938, бр. 12, Дубровник, стр. 1;
- „Туђински утицај код Хрвата”, бр.2, „Дубровник”, 11 јануара 1941, Котор-Дубровник, стр.2; Александар Мартиновић, „Дубровачке масе и хрватско име”, бр.8, „Дубровник”, 22 фебруар 1941, Котор-Дубровник,стр.2;
- „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, бр. 26, Дубровник, 1.јула 1939, стр. 1;
- Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, стр. 18, 62, 31, 112- 115, 163, Будва 1991;
- Алба М.Кунтић, Први секретар Буњевачке просв. Матице у Суботици, „Буњевац –Буњевцима и о Буњевцима”, Суботица, 1930, стр.47; Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампарија Суботица, 1941, стр. 22, 31;
- Србин католик, „Далматински Срби католици“, Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампарија 1941, Суботица, стр. 101-102;
- Др. Стипан Матијевић, „Љубав Буњеваца за свог Краља“, Суботица, јануара 1930, стр.76,Уређује Душан Мил. Шијачки: „Наш највећи краљ“, Београд; Мил. В. Кнежевић (Сента), „Борба суботичких Буњеваца за материнску реч“, стр. 340-346, Соколска Просвета, бр. 7, Год. V, септембра 1935, Београд;
- М. Радојчин, “За Југославију и југословенство”, Буњевци у соколском покрету Суботице између два рата, Буњевачке новине, бр. 18, 31. децембар 2006, Год. II, Суботица, стр.27 ;
10. ,,Рефлекси ,,споразума”, „Дубровник”, 9 марта 1940, бр. 10, Дубровник, стр.3;
11. „Самоодбрана Буњеваца”, „Дубровник”, бр. 24, Дубровник, 15. јуна 1940, стр. 3;
12. „Буњевачке новине“, бр. 76, Суботица, октобар 2011, стр. 32;
Везане вијести: