На Јадовну 26 јуна 2010. - Обраћање Душана Басташића предсједника Удружења Јадовно 1941. - A speech by Dušan Bastašić at Jadovno.

English

Господине Предсједниче Републике Хрватске, Ваше Екселенције, даме и господо, добар Вам дан.

Преосвећени Владико, браћо и сестре, Помаже Бог.

Поздрављам Вас испред Удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно 1941.
Изражавам велику захвалност свима онима, који су подржали нашу иницијативу да се прво обиљежавање Дана сјећања на Јадовно одржи данас на овако достојанствен начин уз обнову двију Спомен плоча.

Поред помоћи многих добрих људи, посебно истичем подршку Српског народног вијећа, Асоцијације избјегличких удружења Срба из Хрватске у Београду, Горњокарловачког Владичанства Српске Православне цркве и Организације Срба из средње Европе.

Велико разумијевање замјеника жупана Личко-Сењског  господина Милана Крмпотића нам значи много али и буди наду да можемо очекивати више на достојном уређењу и одржавању регистрованог Спомен подручја Јадовно, Спомен подручја Шаранова јама и Спомен подручја логора Слана на отоку Пагу.
На овом тужном али и Светом мјесту не приличи држати дуге говоре.

За потомке и поштоваоце жртава ово је прије свега мјесто за тиховање, за помињање, за праштање и за молитву. У исто вријеме, за потомке оних који су овдје чинили злочине 1941., али и за оне који су девастирањем спомен обиљежја '71. и '91. поново убијали жртве, ово је мјесто за стид, покајање и молитву за спас душа.

Јадовно, као што само име злокобно говори, јад је, чемер и туга преголема.
Овај комплекс је помно планиран за елиминацију непоћудних грађана Павелићеве Независне државе Хрватске. Само мјесто је пажљиво одабрано још прије почетка рата. Велебит, пун крашких безданих јама, морске дубине Пашког и Велебитског канала, камена пустиња Слане са нешто земље на Фурнажи,  усташким планерима су била идеална мјеста за масовну и брзу ликвидацију.
Знали су да ће та стратишта, далеко од очију јавности, бити тешко наћи и још теже истражити.

Само болестан ум могао је слику комплекса Јадовно поставити на тадашњу новчаницу од 1000 куна.

Добра жељезничка инфраструктура омогућавала је да се непоћудни, у марвеним  "Г" вагонима, често са натписима "покварено воће"  са цијелог подручја НДХ брзо допремају до Госпића.
Ту су их чекала сабиралишта на жељезничкој станици и на ткз. Овчари. Одатле су многи прослијеђени према казнионици Госпић, према Велебиту, према логору Ступачиново или према отоку Пагу. Многи до тамо нису стигли. Побијени су у успутним јамама или распорених стомака (да не испливају) са каменом око врата бачени у море.
Људе су водили везане у двореде, мануелно ликвидирали неколико првих редова, а они су онда својим утегом друге везане у ту јазбину потезали. Јер те жртве „не заслужују метак и скупо је, а није ни мерак“ тврдили су исљедницима злочинци.
Јадовно је мјесто чији је назив од 1941. до данас болно урезан у свијест потомака жртава. Ово стратиште, као посљедња станица мученичког пута наших најближих, помиње се са тугом и сузама као мјесто гдје су на стравичан начин угашени  њихови животи, а животи нас, њихових рођака и потомака, заувијек промијењени.

Сазнање, да су потпуно недужни, послије мукотрпног пута, након ударца маља или ножа, неки од њих још живи стрмоглављени у бездану јаму или са каменом око врата бачени у море, оставило је у душама рану која не зараста и која се преноси на сљедеће генерације.
Одлазили су чланови осакаћених породица, свега у пар наврата, над отворену Шаранову јаму – да спусте цвијеће у бездан и упале свијеће за покој душа.
Они који су покушали сами посјетити мјесто погибије својих најмилијих, тешком муком би налазили пут до Спомен-обиљежја будући да путоказа послије села Јадовно није било (нема га ни данас), а мјештани би избјегавали контакт.
Од саме успоставе НДХ, усташки органи власти и њихове војне формације настојали су да прикрију своја недјела, убијања, масовне покоље и масакрирање цивилног становништва. По ликвидацији логора Јадовно, крајем августа 1941. године, извршиоци злочина су у неке од безданих јама на Велебиту натрпали грање и камење преко тијела усмрћених жртава, замаскиравши их, а неке су и забетонирали. Многа су стратишта све до данас остала покривена велом тајни.
Нису само злочинци уклањали трагове за собом. И становништво настањено у близини масовних гробница је допринијело да се истина не сазна, кријући од заинтересованих гдје се налазе мјеста злочина, тако да су она неминовним промјенама у природи, новим густим растињем, толико обрасла да је многима заметнут сваки траг.

Све вријеме рата истина о злодјелима је у документима фалсификована, злочини су прикривани и умањивани, а многима су трагови и посве брисани. Бројне документе су усташе током рата уништили.
Није се у поратном периоду (1945-1990) у јавности говорило о жртвама усташког терора сукладно његовим размјерима и посљедицама.
Поред тога што су појединци уништавали писана свједочанства која су била сачувана, и службени органи власти у ослобођеној Југославији су на одређени начин спријечавали да се аутентични извори о масакрима усташа над српским и јеврејским народом сакупљају и објављују. Настојало се да се о овој теми што мање говори и пише.
Уопште,  било је  непожељно и контрапродуктивно „градњи братства и јединства“ помињање српских и јеврејских жртава. Добро се знало да су чак и неки од првобораца, који се нису помирили са „ћутањем“, брзо санкционисани.
Пажанин, Проф. Анте Земљар, аутор једине књиге о логорима Слана и Метајна, након што је ’47  и ’48 одвео мјештане Пага на подручје логора Слана да положе вијенце, завршио је на Голом отоку.
Бранко Цетина, један од ријетких који је успио побјећи из логора Јадовно, након одржаног часа историје јадовинским породицама, иако пуковник, смјеста је пензионисан.

Од усташких логора смрти, као највеће стратиште српског народа, достојно је до недавно био обиљежен само логор Јасеновац, гдје би се сваке године на годишњицу пробоја логораша окупиле породице побијених, а том догађају би се и уступио одређени дио медијског простора.
Спомињао се и логор „Даница“, онај у Сиску и Јастребарском... 
О логору Јадовно годинама у јавности готово да није било ни ријечи. Чинило се да је наметнута ћутња резултирала посвемашњом „јавном амнезијом“.
Све до данас, 69 година по ликвидацији толиких невиних људи, ова мјеста су необиљежена, и без пијетета према тим мученицима.
Овом режираном и контролисаном поратном ћутању и затирању истине, добро је дошла и потиснута свијест потомака жртава, за коју психолози кажу да је прилично уобичајена појава у послијератном раздобљу.

У породицама жртава спомињало се Јадовно и под тим називом се углавном подразумијевала Шаранова јама. Понеко је знао да је недалеко од јаме постојао логор, али је та локација била необиљежена и без икаковог приступног пута.
Да је постојао читав систем логора Јадовно, у јавности и међу нашим породицама, готово да се није ни знало, а мало ко то и данас зна.
Прави назив за ово стратиште: „Јадовно, комплекс усташких логора 1941“ објелодањује се тек 2007, као наслов двотомног животног дјела др. Ђуре Затезала.

Морам рећи, да без тог капиталног дјела, завршеног 1990. а за које се у Хрватској није могао наћи издавач, о Јадовну се ни данас не би знало готово ништа. Без Затезалове потпуне посвећености теми Јадовна и без његове огромне енергије удружења Јадовно 1941. не би ни било.
Прикривање истине о Јадовну, омаловажање жртава и  понижавање њихових потомака  траје у  континуитету до данашњих дана.
Погледате ли око себе то ће вам бити потпуно јасно.

Да се истина о Јадовну и данас не сакрива, не би потомци жртава недавно лутали  Велебитским “парком природе”  трагајући  са др. Затезалом за мјестом  самог логора Јадовно, тумарали по каменој пустињи Слане тражећи мјесто разбијене Спомен плоче и “свијећом” у Метајни тражили некога ко је вољан показати  мјесто бившег логора за жене и дјецу.
Да се уважавају жртве, не би се између Јадовинских  јама јурило бициклима, купало, сунчало и ронило на подручју Спомен подручја Слана.
Нећу говорити о броју жртава побијених у комплексу усташких логора Јадовно 1941. Не желим дати повода за омаловажавање Дана сјећања на Јадовно, онима који у својим како кажу "математичким" прорачунима пореде жртве са сардинама у конзервама.

Ако погледате резултате истраживања Ђуре Затезала, Фрање Здунића Лава, Фикрете Јелић-Бунић или Славка Голдстеина, видјећете да сви помињу више десетака хиљада жртава. Признаћете да су то подаци које разум тешко може прихватити.
Ипак, ми потомци јадовинских жртава, бројећи поломљене гране у нашим родословним стаблима, најбоље знамо и осјећамо колико је болан и ненадокнадив сваки  изгубљени живот на овом стратишту.
До недавно Јадовно није имало свој дан.  На иницијативу нашег удружења, 24. јун је одређен као "Дан сјећања на Јадовно 1941.". Тога дана, 1941. године, логор Слана на острву Пагу је примио своје прве заточенике а логор Јадовно на Велебиту достигао своје коначне димензије. До сада је неколико институција уврстило овај датум у свој календар обиљежавања мјеста стратишта у ИИ свјетском рату. Молим Вас, челнике институција Р. Хрватске да учините то исто.
Тај дан би требало да сјећа и опомиње на злочин и трагедију која се ту догодила – да се не заборави и да се слично никада и никоме више не понови.
Морам рећи, да нам је сугерисано да комеморације на Јадовну треба одржавати на “округле” годишњице, ’70, ’75, ’80….. На ’85-ој ни већина унука Јадовинских жртава неће више бити међу живима.
Приједлог не чуди, то је ствар већ помињаног континуитета.

На Јадовно ћемо, ако Бог да сваке године по неколико пута. Све док јаме пуне моштију наших чланова породица не замијенимо гробовима.
Јадовно је у нашим душама, у нашим мислима и молитвама и ово што чинимо, представља достојан однос према невиним жртвама, члановима наших породица. То је уједно и наш одговоран однос према нашим потомцима, брига за њихову безбједнију сутрашњицу и наук да не забораве Јадовно да им се оно опет не би догодило.
Хвала

На Јадовну 26 јуна 2010.