Мр Горан Латиновић: Средњовјековна Босна без Срба (1)
У пет наставака који предстоје, на Фронтал.РС ћете моћи пратити фељтон о муслиманским уџбеницима историје и ненаучној индоктринацији нових нараштаја.
Пише: мр Горан Латиновић
Након што су хрватске оружане снаге почетком 1992. године пренијеле ратна дејства на територију Босне и Херцеговине и након што је Алија Изетбеговић у прољеће исте године прогласио општу мобилизацију уз јавно изречену пријетњу да ће бити жртвован мир за суверену Босну и Херцеговину, муслиманско руководство приступило је једном од својих најзначајнијих задатака: одгајању свијести код босанско-херцеговачких муслимана о њиховом ''бошњачком'' идентиту.
Осим што је такво настојање имало за циљ формирање свијести о једном вјештачком идентитету, битно различитом и од српског и од хрватског, оно је истовремено било и припремање нових муслиманских нараштаја за војне и политичке акције муслиманске државе, како за оне које су већ биле у току, тако и за оне које би тек требало да услиједе. Осим кроз масовне медије, прије свих телевизију, најпогодније средство за остваривање тог циља били су уџбеници историје за основне и средње школе.
Прошлост од раног средњег вијека до краја XVIII вијека представљена је у уџбеницима за шести разред основне школе и други разред гимназије, период од краја XVIII вијека до 1914. године представљен је у уџбеницима за седми разред основне школе и трећи разред гимназије, а теме из бурног XX вијека (након 1914.) садржавају уџбеници за осми разред основне школе и четврти разред гимназије.
Мучно и ненаучно
Ненаучно представљање прошлости присутно је у свим муслиманским уџбеницима. Истовремено, историја Срба представљена је готово искључиво у негативном контексту, осим уколико један дио српске историје није приказан као дио историје ''Бошњака'', што се нарочито односи на уџбенике који садржавају наставне јединице о средњем вијеку.
Употребу свих муслиманских уџбеника историје одобрило је надлежно министарство у Сарајеву, а једна од карактеристика ових уџбеника је кроатизиран језик којим су писани, а који је у свакодневни говор босанскохерцеговачких муслимана почео продирати 1992. године.
Први муслимански уџбеници историје објављени су 1994. године, углавном захваљујући донацијама из исламских земаља, као и донацијама Фондације Сорош. Ови уџбеници штампани су у Љубљани.
У првом издању муслиманског уџбеника за шести разред основне школе речено је да је Босну први поменуо византијски цар и писац Константин VII Порфирогенит у X вијеку. С обзиром на чињеницу да аутори муслиманских уџбеника представљају историју Босне од раног средњег вијека као нешто сасвим одвојено од историје српског народа, Енес Пелидија и Фахрудин Исаковић прећуткују да овај извор помиње Босну као област у саставу Србије.
Од Кулина бана до лажнијех дана
Повељу бана Кулина издату Дубровчанима 1189. године они сматрају ''rodnim listom bosanske državnosti'', а истичу да су током његове владавине у Босни владали ред и мир, па је то вријеме ''u narodu ostalo upamćeno kao vrijeme Kulina bana i dobrijeh dana''. Међутим, ова традиција настала је у Дубровнику, јер су у Кулиново вријеме дубровачки трговци у Босни уживали несвакидашње повластице, с обзиром на то да им је гарантована слободна трговина без уобичајених царина.
Пелидија и Исаковић помињу и бана Матеја Нинослава и његове уговоре са Дубровником, али се и овдје прећуткује да је у тим повељама из 1240. и 1249. године овај владар своје поданике, становнике Босне, назвао Србима, а Дубровчане Власима.
Слично је поступио и бан Стефан II Котроманић који је рекао у повељи Дубровчанима 1333. године да су од четири повеље ''двие латинсци а дви српсцие''.
Пелидија и Исаковић пишу да су након заједничке акције бана Твртка I Котроманића и кнеза Лазара Хребељановића против жупана Николе Алтомановића средњовјековној Босни припале области горњег Подриња и Полимља, а затим додају: ''Tako je dio teritorije kasnijeg Novopazarskog Sandžaka bio u sastavu Bosne znatno prije propasti srednjovjekovne bosanske države, što govori o historijskoj povezanosti tih krajeva s Bosnom''.
Тврткова крунидба: У Милама или Милешеви?
Аутори овог уџбеника пишу да се Твртко I 1377. године крунисао за краља у манастиру Милешеви, али додају да ''neki historičari u novije vrijeme to krunisanje vežu za Mile kod Visokog''. Међутим, исти аутори у трећем издању овог уџбеника тврде да се Твртко крунисао ''u Milama kod Visokog, koje su bile prva prijestonica srednjovjekovne bosanske države''.
Откако је мађарски историчар њемачког поријекла, Лајош Талоци, чији су радови били површни и тенденциозни и који су заостајали за радовима критичких писаца међу његовим савременицима, почетком XX вијека изразио сумњу да је Твртко I крунисан у Милешeви, све до 90-их година XX вије-ка готово да није било покушаја да се Талоцијева неутемељена претпоставка потврди као тачна.
Изузетак је рад Ђуре Базлера, који такође није пружио довољно увјерљиве доказе на основу којих би се могла побити давно утврђена чињеница да је Твртко I крунисан у Милешеви, односно на основу којих би се могло закључити да је његово крунисање обављено у Милама код Високог. Међутим, у савременој муслиманској историографији ова теорија, као и неке друге давно одбачене теорије, добила је на значају у посљедњој деценији XX вијека, па је као провјерена научна чињеница доспјела и у школске уџбенике.
Ретуширање ћирилице у босанчицу
На промјену става аутора овог уџбеника изражену у његовом издању из 2001. у односу на претходна издања (из 1994. и 1996.), нису утицала нека нова научна сазнања или откривање неког новог историјског извора, већ увјерење да не би било прикладно нове муслиманске нараштаје учити да је најзначајнији ''бошњачки'' средњовјековни владар крунисан за краља у српском православном манастиру.
Међу одбаченим теоријама, које су добиле на значају у посљедњој деценији XX вијека, своје мјесто нашла је и она о писму које је употребљавано у средњовјековној Босни. Енес Пелидија и Фахрудин Исаковић кажу да је у средњовјековној Босни писано ''босанчицом'' и да су њоме написани и Чајничко јеванђеље и Мирослављево јеванђеље.
И ова политички мотивисана теорија створена је у раду Земаљског музеја у Сарајеву и била је у функцији спровођења националне политике аустро-угарског режима, а та функција сводила се на доказивање историјске посебности Босне и Херцеговине. У изучавању ћириличног писма у средњовјековној Босни пренаглашавана је његова специфичност и упорно тражена разлика у односу на ћирилицу која је употребљавана у осталим српским земљама. Тезу о ''босанчици'' као писму посебном у односу на ћирилицу створио је хрватски историчар Ћиро Трухелка 1889. године.
Међутим, у средњовјековној Босни писало се српском ћирилицом и ниједна повеља из босанске државне канцеларије није написана у неком другом писму.
(Крај првог дијела)
Извор: 