Mр Горан Латиновић: Континуитет ''српских злочина'' над муслиманима (4)
Фронтал.РС доноси четврти наставак фељтона о муслиманским уџбеницима историје и ненаучној индоктринацији нових нараштаја.
Једна од карактеристика аутора свих муслиманских уџбеника историје јесте њихова нетрпељивост према Србима и покушај да докажу континуитет ''српских злочина'' над муслиманима. Тако је у првом муслиманском уџбенику за осми разред основне школе речено да су српски одреди након Церске битке прешли Дрину и ушли у источну Босну, а заједно са црногорским четама вршили су ''pljačkaške akcije na Drini i u istočnoj Hercegovini''. Том приликом, ове двије војске ''počinile su više zločina nad muslimanskim stanovništvom''.
Шуцкори
Аутори овог уџбеника пишу да су муслимани ''poučeni iskustvom iz srpsko-crnogorskog upada u istočnu Bosnu'' форми-рали своје ''zaštitne odrede'' како би се одбранили у случају новог напада на њих. Међутим, идеја за оснивањем таквих одреда, у које је махом ''мобилисан градски и сеоски олош'', постојала је у аустроугарским војним круговима прије почетка ратних сукоба, а њихова улога била је посвећена онемогућавању општенародног покрета.
Током Првог свјетског рата шуцкори су починили бројне злочине (убиства, силовања, пљачкања...) над српским народом у Босни и Херцеговини. Забиљежени су случајеви да су шуцкори тјерали српске сељаке да сами себи ископају раку, прије него што би их заклали. Шуцкори су приморавали Србе да продају вола или коња, а затим да купе пушку, због које су их хапсили и одводили у затвор, у којем би због тог ''злочина'' (посједовања оружја) остајали од три мјесеца до једне године.
Геноцидна аграрна реформа
''Stradanje Muslimana predstavlja osnovnu karakteristiku života i stanja u BiH prvih desetak godina poslije ujedinjenja 1918. godine. Svakovrsni napadi na živote i imovinu Muslimana i patološka mržnja prema njima praćeni su šikanirajućim povicima 'Idite u Aziju', 'Selite se u Aziju' i sl. Na udaru su se prvi našli muslimanski zemljoposjednici kojima su srpski seljaci širom Bosne otimali zemlju, pljačkali imovinu i palili kuće''. Речено је да је до јула 1919. од муслиманских земљопосједника одузето без икакве надокнаде 400.072 хектара ''njihove vlastite zemlje'' и да је до септембра 1920. убијено око 2.000 муслимана. Имамовић, Пелесић и Ганибеговић пишу да је аграрном реформом требало ''potpuno socijalno-ekonomski uništiti muslimanske zemljoposjednike, a Muslimane u cjelosti nacionalno i politički razoriti i podjarmiti''.
Ни у овом уџбенику, као ни у претходнима, нема ни помена о начину на који је стваран слој крупних муслиманских земљопосједника, тј. о насилном отимању земље и укмећивању српских сељака. Након што су се прогласили власницима туђе земље, аге и бегови су од Срба као ''закупаца'' стално захтјевали већа давања. Феудални посједи – тимари, постајали су слободна и насљедна имовина чифлуци, а њихови власници могли су искоришћавати рају без икакве контроле. Српски сељаци тврдили су 1850. у једној представци да има људи ''који добро знају, како су се неки читлуци појавили тек недавно. Неки силан бег појавио би се с наоружаном групом у селу код раје и приморао је силом да му уступи своје земље и да му дају трећину''.
Један Нијемац записао је 1854. да су ти нови земљопосједници ''беспо-сличари муслиманске вере, који почеше грабити земљу и баштине свакојаким начином, па и отвореном силом, потиснувши јадне хришћане у тако бесправно стање какво не може поднети ни човек на најнижем ступњу друштвеном''.
Ипак, аграр-ном реформом након 1918. године правично обештећење загарантовано је законским одредбама, а у једној од њих речено је да ће се до коначног рјешења питања одштете, дотадашњим власницима, кад затраже, давати привремена рента сразмјерно њиховом дотадашњем дохотку од кметовских земаља.
Одштета је мјерена стотинама милиона динара, а осим државе, у обештећивању бивших земљопосједника учествовали су и тежаци, док је ранијим власницима земље остављено право да изаберу да ли желе исплату у новцу или у обвезницама. Коначни резултати аграрне реформе (1918–1941) на подручју данашње Босне и Херцеговине своде се на укидање кметских односа и огромне већине беглучких односа.
Видовдански устав признаје Босну, а и Херцеговину
У првом муслиманском уџбенику за осми разред основне школе наведено је да је Видовданским уставом из 1921, тј. чланом 135. овог устава, одређено да Босна и Херцеговина остане у својим границама, тј. да окрузи у њој важе као области. ''Time je garantirana teritorijalna cjelovitost BiH. Taj član izražavao je činjenicu da je još od srednjeg vijeka postojao državno-teritorijalni kontinuitet Bosne i Hercegovine''.
Аутори уџбеника додају да је након ликвидације покрајинске управе 1924. ''jedini trag višestoljetne bosanske državnosti i autonomnosti'' била чињеница да је ова покра-јина ''i podjelom na oblasti u Kraljevini SHS ostala jedno vrijeme teritorijalno jedinstvena''.
Овај покушај да се границе шест области (са сједиштима у Бихаћу, Бања-луци, Травнику, Тузли, Сарајеву и Мостару) прикажу као границе Босне и Херцеговине, иако она у том периоду није постојала као јединствен политички, административни и територијални субјект, представља дио напрезања да се пошто-пото докаже како постоји вишевјековни континуитет државности Босне и Херцеговине и како он није прекидан ни у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
Ставови муслиманских историчара подсјећају на слична настојања која постоје и у хрватској историографији.
Извор: 