Мр Горан Латиновић: Исламизација као вјерска толеранција и десет геноцида над ''Бошњацима''(2)
Фронтал.РС доноси други наставак фељтона о муслиманским уџбеницима историје и ненаучној индоктринацији нових нараштаја.
Пише: мр Горан Латиновић
Oсвануло турско сунце
Долазак Турака и процес исламизације домаћег становништва (иако се умјесто термина ''исламизација'' у уџбенику искључиво употребљава синтагма ''прелажење на ислам''), Енес Пелидија и Фахрудин Исаковић представили су као позитивне промјене у историји Босне. Они пишу да је положај кметова у Босни био изузетно тежак ''pa će dolazak Osmanlija znatan broj ljudi dočekati kao vrijeme olakšice i reda. To je jedan od razloga prelaska srednjovjekovnog bosanskog stanovništva na islam''.
Они сматрају да је исламизацијом било далеко више обухваћено богумилско становништво, него православно и римокатоличко и тврде да није било насилне исламизације. Аутори овог уџбеника кажу да је у XVII вијеку 75% становништва Босанског елајета, који се простирао ''od Šapca do Jadrana i od Zvečana do Virovitice'', припада-ло исламској вјероисповијести. Пелидија и Исаковић пишу да је у вријеме успостављања османске власти у Босни ''bila prisutna vjerska tolerancija. (...) Da je postojala vjerska tolerancija, vidi se i na drugim primjerima. Muslimani su poštovali i posjećivali pravoslavna kultna mjesta, kakva su Bogorodica u Čajniču i grob sv. Save u Mileševu''.
Исламизација, коју домаћи и страни извори често називају турчењем и потурчивањем у великом броју случајева вршена је под директним притиском и уз коришћење грубе силе под пријетњом смрћу. Процесом исламизације биле су захваћене све затечене религије, а забиљежен је висок проценат превјеравања српског православног становништва у Старој Рашкој и источној Херцеговини, чак и на подручју манастира Милешеве. Поп Вук записао је у Сарајеву 1516. године о исламизацији у Босни: ''Тада у те дане у тој земљи бјеше велико умножавање агарјенских чеда, а православне вјере христианске у тој земљи велико умаљеније''.
Један од водећих историчара италијанске ренесансе Паоло Ђовио записао је 1555. да су Турци постали од оних Срба који су били подстакнути војничким платама и пљачком. У причу о ''вјерској толеранцији'' не уклапа се ни чињеница да су Турци, осим што су рушили старе већ постојеће богомоље, или их претварали у џамије, законом забрањивали подизање нових храмова.
БиХ је држава и за турског вакта
Пелидија и Исаковић пишу да су упркос вишевјековној османској управи народи Босне и Херцеговине задржали ''svoj bosanski jezik. (...) Umjesto povezanosti na osnovi etničkog porijekla ili vjerske pripadnosti Bošnjaci, Hrvati, Srbi i Jevreji u Bosni i Hercegovini uspostavili su kult komšiluka. U narodu je bilo rašireno shvatanje da je komšijsko pravo jače od rodbinskog pa se na toj osnovi temeljilo povezivanje ljudi''.
Иначе, у читавом уџбенику ''Босна и Херцеговина'' је приказана као посебан политички субјект и након доласка Турака, као да државност средњовјековне Босне њиховим доласком није прекинута. Отуд и стална употреба појма ''Босна и Херцеговина'' знатно прије аустроугарске окупације 1878. односно Првог засједања ЗАВНОБиХ–а и Другог засједања АВНОЈ–а 1943. године. У тексту под насловом Specifičan položaj Bosne i Hercegovine аутори уџбеника за шести разред основне школе пишу да је Карловачки мир из 1699. за ''Bosnu i Hercegovinu izuzetno značajan jer su njime prvi put međunarodno priznate njene sadašnje granice, koje su u narednim desetljećima doživjele samo manje korekcije''.
Пелидија и Исаковић посебну пажњу посветили су бици код Бањe Луке 1737. за коју кажу да ''predstavlja jednu od prvih stranica bošnjačke samosvijesti. Bojem pod Banja Lukom 1737. g. Bosanski muslimani ili Bošnjaci, rođeni su kao narod ili moderna nacija''.
Геноцид, геноцид, геноцид...
У тексту под насловом Genocid i devastacija nad Bošnjacima – Istraga ''poturica'' Пелидија и Исаковић пишу да је аустријским освајањем Лике и Крбаве 1689. године почињен ''prvi od brojnih genocida (lat. gens – rod, pleme + occidere – ubiti) nad Bošnjacima zbog njihove vjere. Smatra se da je nad Bošnjacima u narednim stoljećima (do sada) izvršeno još devet genocida''. Они додају да је извршен покољ над ''Бошњацима'' у Црној Гори 1711. што је било само увод ''za nove zločine nad Bošnjacima u narednim stoljećima''.
Дакле, као што су ''Бошњаци'' сви становници средњовјековне босанске државе без обзира на њихову вјерску припадност, тако су ''Бошњаци'' и сви становници Босанског пашалука у оквиру Османског Царства, па и у вријеме његовог највећег обима, с тим да се ''бошњачко'' име чешће почиње везивати за припаднике муслиманске вјероисповијести. Истовремено, у првом муслиманском уџбенику за шести разред основне школе Срби се помињу искључиво у наставним јединицама о Србији, а у наставним јединицама о Босни они се помињу као ''кршћани'' или ''православни''. Под њиховим етничким именом Срби су као становници Босне поменути само једном, али и тада говоре ''босанским'' језиком. Енес Пелидија и Фахрудин Исаковић аутори су и првог муслиманског уџбеника за други разред гимназије. Овај уџбеник је незнатно допуњенији и не доноси ништа ново.
У истом маниру настављено је с представљањем прошлости и у првом муслиманском уџбенику за седми разред основне школе. Аутори овог уџбеника пишу да су Срби током устанка (1804–1813) ''pokazali bezobzirnu surovost prema musliman-skom stanovništvu i njihovim svetinjama''. Они додају да су српски устаници након првих војних успјеха приступили ''protjerivanju muslimanskih žitelja iz krajeva koje su osvojili''. У уџбенику нема ни ријечи о насиљу над Србима које је довело до устанка, као ни о турским одмаздама након његовог слома. О пљачкању и робљењу Србије 1813. један турски официр је записао: ''... и најнезнатнији војници слали су својим кућама по дванаестину волова и овнова. Једва се, доиста, веровати може колико су много рогате марве и оваца имали Срби, и колико смо им поотимали. Путо-ви по Босни крчали су од стоке и од робова из Србије што су у Босну терани''.
Агресори, који се негдје још називају и Срби
Али је зато истакнуто да су српски устаници 1815. ''jasno pokazali da žele eliminisati muslimane iz ovih krajeva''. У наставној јединици Bosna i Hercegovina krajem XVIII. i početkom XIX. stoljeća Тепић и Исаковић пишу да је окупљање ''босанске'' војске почело ''kada su srpski ustanici počeli da čine zla nad muslimanskim stanovništvom, ubijajući ga i ne obazirući se na spol i na godine''. Упркос поразу у бици на Мишару ''bosanske snage vratile su preko Drine Srbe koji su privremeno prodrli na bosansko tlo''. Аутори овог уџбеника кажу да је, поред устанка у Србији, избио и устанак ''кршћана'' око Дубице, Бање Луке и Градишке. Ни овдје се Срби не помињу, а поглавље завршава констатацијом да је офанзива ''босанске'' војске против српских устаника 1813. показала да је она ''u stanju da pobijedi sve one koji napadnu na njihovu zemlju''.
На 56. и 57. страници овог уџбеника приказане су двије историјске карте на којима је на територији Босне отиснут полумјесец са звијездом и преко чије територије пише ''Turska'', односно ''Bosanski pašaluk''.
Тепић и Исаковић пишу да је у Начертанију изражена отворена територијална претензија на Босну и Херцеговину и да је оно ''postalo osnovni akt velikosrpske spoljne politike do današnjih dana''. У наставној јединици Bosna i Hercegovina od sredine XIX. stoljeća do 1875. godine Ибра-хим Тепић и Фахрудин Исаковић пишу да је у првој половини XIX вијека дошло до покрета ''bosanskih kršćana'' које је Србија користила за своје ''osvajačke ciljeve'', а њене тајне организације у Босни и Херцеговини окупљале су и омладину ''uvjeravajući je u srpsku pripadnost''.
(Крај другог дијела)
Извор: 