Мр Горан Латиновић: Хуманост Младих муслимана (5)

Latinica

У петом и посљедњем дијелу фељтона, Горан Латиновић даје једну страшну изопачену слику која, која настаје између страница уџбеника историје у Федерацији БиХ.

Дјелатност организације Млади Муслимани, у којој су Нијемци током Другог свјетског рата нашли милитантно упориште и идеолошко-политичког савезника, позитивно је оцијењена у муслиманском уџбенику за осми разред основне школе.

 

Хуманитарна организација ''Млади муслимани''

Аутори уџбеника пишу да су се чланови ове организације ''predano angažirali na humanitarnim zadacima'', као и да су ''pisanom rječju, ali i drugim sredstvima'' настојали издејствовати аутономију за Босну и Херцеговину, а затим осуђују хапшења по-јединаца из ове организације након 1945. године.

Злочини над Србима током Другог свјетског рата једва су поменути. У уџбенику нема ни ријечи о томе да је тадашња муслиманска политика била дио геноцидне политике Независне Државе Хрватске, као ни ријечи о злочинима Ханџар дивизије, чији су припадници клали ''sve što nije nosilo fes''.

Међутим у тексту под насловом Četnički genocid nad Muslimanima u Bosni i Hercegovini речено је да ''srpsko-četnički genocid nad Muslimanima ima duboke korijene. Na jednoj strani to je bezrazložna vjerska mržnja i netrpeljivost, a na drugoj, težnja srpskih ideologa i političara da po svaku cijenu stvore etnički čistu državnu teritoriju''. Аутори још додају: ''Pred četničkom kamom nestajala su mnoga sela. Ovaj do tada neviđeni genocid nad Muslimanima odnio je preko sto hiljada života''.

 

У тексту под насловом Borba Muslimana protiv ustaškog i četničkog genocida речено је да је формирање муслиманских милиција и њихово наоружавање од стране Нијемаца искључиво имало за сврху заштиту од ''четничких напада''. Кад пишу о почетку антифашистичке оружане борбе 1941. аутори уџбеника помињу само Комунистичку партију Југославије и партизанске одреде. У контексту Другог свјетског рата Срби су овом уџбенику поменути, готово искључиво, као починиоци геноцида над муслиманима, а нема ни ријечи о њима као покретачима и гла-вним носиоцима антифашистичке борбе.

 

Срби сви преживјели

По Имамовићи, Пелесићу и Ганибеговићу, комунистичко руководство опредијелило се, при изградњи државе на федеративном принципу, да Босна и Херцеговина буде једна од федералних јединица из разлога што је она ''dala ogroman doprinos NOB-u'', као и због тога што је ''BiH imala i ima državnost''. Од свих области које су дале допринос борби против окупатора највише је истакнут значај Сарајева.

Аутори уџбеника изнијели су податак да од укупног броја погинулих у Југославији на Босну и Херцеговину отпада више од 50%. Такође, они тврде да нема тачних података колико је припадника којег народа страдало, али се, по њиховом ми-шљењу, то може једино рећи за муслимане. Ипак, иако тврде да нема тачних података, они кажу да су највише страдали босанскохерцеговачки муслимани, јер је њима рат ''odnio 8,1% od ukupnog stanovništva''. Стога су они ''narod nad kojim je izvršen stravičan genocid''. Речено је и то да је о ''геноциду над муслиманима'' било забрањено говорити.

Резултати бројних научних истраживања, као и свједочанства неких од високо позиционираних учесника Другог свјетског рата, говоре у прилог чињеници да су на југословенском простору током ове свјетске катаклизме највише страдали Срби, над којима је извршен један од најбруталнијих геноцида у свјетској историји. Овдје је довољно поменути Хитлеровог специјалног изасланика за Балкан Хермана Нојбахера, који је у својим мемоарима записао да је у НДХ, према извјештајима који су дошли до њега, убијено око 750.000 Срба.

 

Патриотска лига (није фудбал у питању)

Аутори првог муслиманског уџбеника за осми разред основне школе кажу да су средином 80-их година неки политички кругови изашли са идејом ''o potrebi rušenja Jugoslavije i stvaranja Velike Srbije'', као да ни обнова вишестраначког живота није могла помоћи ''jer je projekat Velike Srbije bio već uveliko gotov i samo je bilo pitanje dana kada će se pristupiti njegovoj realizaciji''.

Они додају да је ''srpsko-crnogorska agresija na Bosnu i Hercegovinu'' дуго припремана, а изведена је уз помоћ ''terorističkih formacija Srpske demokratske stranke''. Срби су бомбардовали и уништавали градове и села, а потом су починили ''masovno ubijanje, pljačkanje i protjerivanje stanovništva''. За остваривање тог плана ''uništeno je sve što nije srpsko''.

 

 

Међутим, ''prije nego što je došlo do otvorene agresije na Bosnu i Hercegovinu, u Sarajevu je 31. marta 1991. godine osnovana Patriotska Liga (PL), prva oružana tajna formacija. Patriotska Liga organizirano je djelovala kao prevencija za događaje koji su trebalo da uslijede''.

Догађаји који су услиједили на територији бивше СРБиХ били су проузроковани, између осталог, и дјеловањем ове паравојне организације, чија је улога била слична оној коју су имале муслиманске оружане формације 1914. и 1941. године.
Мустафа Имамовић и Мухидин Пелесић написали су и уџбеник за четврти разред гимназије, који је готово идентичан уџбенику за осми разред основне школе.

У муслиманским уџбеницима историје изражено је схватање да историја ''Бошњака'' почиње од раног средњег вијека. Међутим, уколико теорија о тзв. ''босанским пирамидама'', која је пласирана у јавност 2005. године, постане прихваћена у муслиманским археолошким и историјским круговима (што не треба сасвим искључити), проучавање ''бошњачке'' историје могло би бити помјерено у далеку прошлост, па би се она могла појавити у уџбеницима за пети разред основне школе и први разред гимназије, заједно са историјом старог Истока, античке Грчке и Рима.

 

Здраво Босно, увијек здраво да си...

Ако бисмо на крају овог покушаја да се укаже на неистине, митове, стереотипе и предрасуде присутне у муслиманским уџбеницима историје, у неколико реченица сумирали оно што су њихови аутори написали, онда би та прича изгледала овако: Бошњаци су јужнословенски народ који је у раном средњем вијеку формирао државу на ширем подручју ријеке Босне. Ова држава временом је прерасла у једну од регионалних сила, а њен најзначајнији владар крунисан је за краља у својој престоници Милама код Високог 1377. године. У средњовјековној Босни писало се босанчицом. Током средњег вијека Бошњаци су били подијељени у три вјероисповијести: богумилску, римокатоличку и православну.

Међутим, доласком Турака један дио Бошњака, углавном богумилске вјероисповијести, самовољно је прешао на ислам. Над овим Бошњацима почињено је, због њихове вјероисповијести, од 1689. године до краја XX вијека – десет геноцида. Починиоци већине од тих геноцида били су Срби.

Током османске владавине у Босни је владала вјерска толеранција и развијао се култ комшилука. Такво стање нарушавали су Срби сталном тежњом да, након што униште муслимане у Србији, пређу Дрину и то учине и са муслиманима у Босни. У таквим настојањима савезнике су налазили у православним хришћанима у Босни и Херцеговини, код којих је под утицајем Српске православне цркве и модерне српске државе у XIX вијеку одгојена свијест да припадају српском народу.

Ипак, аустроугарски режим најдржавотворнијим народом у Босни и Херцеговини сматрао је Бошњаке. За њих је изузетно тежак период наступио 1918. године, кад је српска тежња за њиховим уништењем попримила нове облике, који су нарочито дошли до изражаја у аграрној реформи.

Четници су током Другог свјетског рата починили најтежи геноцид над Бошњацима у дотадашњој историји, а српским злочинима супростављали су се Млади Муслимани, који су били ангажовани на различитим хуманитарним задацима. Власти обје Југославије уважавале су чињеницу да је Босна и Херцеговина од средњег вијека имала своју државност, чији континуитет није био прекинут успостављањем ни турске, нити аустроугарске власти. Ту чињеницу нарочито је уважавало комунистичко руководство, јер је Босна и Херцеговина дала огроман допринос антифашистичкој борби.

 

И, тако...

Све што Срби нису успјели постићи у дотадашњој историји покушали су агресијом на Босну и Херцеговину 1992. године. Њихов циљ и овај пут био је стварање Велике Србије, чему су се Бошњаци поново одупријели.

На основу свега изложеног намеће се закључак да је давно сахрањена етнополитичка концепција о ''Бошњацима'' као аутохтоном становништву Босне и Херцеговине, са вишевјековним непрекинутим континуитетом државности, поново актуелизована у посљедњој деценији XX вијека и да је прожела муслиманско друштво у цјелини, па тиме и историографију.

Игнорисањем историјских извора и научних чињеница аутори муслиманских уџбеника историје представили су прошлост на начин који ни изблиза не одговара реалном историјском развоју. Осим што код нових нараштаја босанскохерцеговачких муслимана формирају свијест о вишевјековном континуитету државности Босне и Херцеговине, чији су они (''Бошњаци'') носиоци, аутори муслиманских уџбеника одгајају код њих и свијест о Србима као геноцидном народу и најгорим муслиманским непријатељима.

Таква индоктринација ствара општу нетрпељивост према Србима, која са више или мање интензитета непрекидно траје од 1992. године и која се готово свакодневно манифестује на различите начине и у различитим облицима политичког, друштвеног и културног живота и стваралаштва.

 

Извор: