Миљенко Јерговић: Почаст човјеку који је видио лице геноцида

Еванс мисли да се Голдштајн, ипак, недовољно бавио одговорношћу Католичке цркве, како за усташки фашистички злочин, тако и за спашавање поглавника НДХ Анте Павелића из антифашистичке Еуропе и за његов транспорт у Аргентину. Друга примједба је да показује можда и превелику “љубазност” према надбискупу загребачком Алојзију Степинцу.

 

Све што је баш овога тренутка објављено у лондонском Гврдиану, у сљедећих неколико минута, сати или дана, бит ће преведено, препричано или препјевано у хрватским дневним и тједним новинама, на државној телевизији и интернетским порталима. Напримјер, ако се Гврдианов хуморист нашали, па најави да ће сљедећу Нобелову награду за књижевност добити мушкарац плавих очију, у бијелом одијелу и црвеним ципелама, хрватски ће књижевни критичари, да ли зато што не осјећају нијансе у енглескоме језику или због специфичне тупости која их пријечи да разумију о чему се ту уствари ради, сасвим озбиљно најавити своме хрватском читатељству како ће Нобелову награду за књижевност према предвиђању добро упућених британских књижевних теоретичара и кладионичара добити плавооки мушкарац у бијелом одијелу, са црвеним ципелама на ногама. По свој прилици лауреат ће бити Јосеф Рацингер, бивши папа. Без икакве шале, што год да је објављено у Гвардиану, бит ће копирано и умножено по хрватским медијима. Изузетак је, наравно, импресум британскога листа, премда се прича да су једне наше дневне новине прије неколико година повлачиле своје прво вечерње издање јер су, ваљда грешком, објавили да им је едитор-ин-шиф Алан Русбридгер. А изузетак је, говорили смо о томе већ, и Гуардианов чланак о Хрватској по уласку у Еуропску Унију, након којег је Горан Радман укинуо Срећку Хорвату емисију на телевизији којом равна, умјесто да уредницима у Информативном програму наложи да извијесте што је то Хорват писао у Гвардиану. Бива, побринуо се да младићу остане више времена за писање, умјесто да дангуби по Хрватској телевизији и својом емисијицом чини украс њезину посвемашњем усташлуку и кара-мраку.

Али, ево, појавио се и други изузетак, још и занимљивији од претходнога. Наиме, тискана је у Гвардиану опсежна критика енглескога пријевода књиге Славка Голдштајна (Slavka Goldstein) “1941, година која се враћа”, објављенога у издању  Њујорк ривју оф букс(The New York Review of Books). Аутор чланка Ричард Ј. Еванс (The New York Review of Books)познат је свакоме, али доиста свакоме, тко се бави повијешћу Другога свјетског рата, као и случајевима и кампањама повијесног ревизионизма у протеклих петнаестак година. Да, то је исти онај Еванс, који је демонтирао антисемитску и неонацистичку бомбу, коју је 1993. под Еуропу и еуропску живу културу поставио Давид Ирвинг, негирајући у својој књизи повијесну утемељеност сваке тврдње о постојању Холокауста. Наступивши као вјештак у једноме судском процесу, Еванс је разоткрио да се Ирвинг бавио кривотворењем и измишљањем докумената, селективним цитирањем и другим, за хрватске прилике посве нормалним и уобичајеним облицима накнадног прилагођавања стварности потребама властитих знанствених закључака. У Великој Британији се такво што, напросто, не смије радити, и зато у тој земљи и није било довољно за Давида Ирвинга рећи да је неонацист, него је његову тезу требало оспорити, бомбу је требало стручно демонтирати да она не би експлодирала. Да је Горан Радман на ББЦ-у укинуо емисију Срећка Хорвата, морали бисмо се врло озбиљно бавити његовим мотивима. На ХТВ-у то није потребно, јер су мотиви толико очигледни да се већ и подразумијевају.

И што пише тај страшни Рицхард Ј. Еванс о Голдштајновој књизи? Најприје, он својим читатељима пружа нужан повијесни контекст Другога свјетског рата у Југославији и Хрватској, и чини то на беспријекоран начин. Књигу разлаже с разумијевањем, а онда и с поштовањем, налазећи у Голдштајновом повијесном и мемоарском увиду једну важну, али и изнимно ријетку квалитету. Он не пише искључиво из перспективе жртве, нити анализирајући мотиве злочинаца, него о геноциду у Хрватској Голдштајн пише покушавајући разумјети мотиве и жртава и злочинаца. Писац је упознао једне и друге, живио је и одрастао међу њима, тако да, пише Еванс, он и “геноциду даје људско лице”. И да, читајући Голдштајна, могли смо и сами видјети колико је страхотно то људско лице, које препознајемо разумијевајући мотиве убојица.

Много боље од бројних хрватских читатеља, нарочито оних који су о књизи Славка Голдштајна погрдно говорили а да је нису ни прочитали, Еванс разумијева пријелаз на рат из 1991, и понављање злочина у два кордунска села. На крају, међутим, критичар исписује и двије врло занимљиве и знаковите примједбе писцу којему је претходно исказао поштовање: Еванс мисли да се Голдштајн, ипак, недовољно бавио одговорношћу Католичке цркве, како за усташки фашистички злочин, тако и за спашавање поглавника НДХ Анте Павелића из антифашистичке Еуропе и за његов транспорт у Аргентину. Друга примједба је да показује можда и превелику “љубазност” према надбискупу загребачком Алојзију Степинцу.

Је ли критичар Гвардиана, повјесничар с Кембриџа (Cambridge), ту погријешио? Је ли то, можда, како би казали наши експерти за хрватомрсце и хрватомржњу, ароганција Гордог Албиона и вјековно енглеско непријатељство према недужноме, невином и малом роду Хрвата, омиљеном народу Богомајке Марије, који ју је, премда републикански у души, прогласио својом краљицом? И зашто, уопће, Енглези тако жарко мрзе Хрвате? Најприје, Ричард Ј. Еванс није Енглез, него је Велшанин. Онда, он о повијести Другога свјетског рата говори и пише с експертског становишта и хладно, али преузимајући ријечи Иана Кершава да је пут према Аушвицу изграђен мржњом, а поплочан равнодушношћу. Како су му добро познати механизми њемачке мржње и равнодушности, тако Еванс добро познаје, и наслућује ширину улоге Католичке цркве у усташкој држави.

За разлику од њега, Славко Голдштајн  није хладни експерт. Пишући повијест своје земље и свог нараштаја, он пише о себи и својој обитељи. Али још нешто, од тога важније, пишући о прошлој Хрватској, оној из 1941. и 1991, он пише о властитој садашњости и будућности, о својој земљи и земљи својих унука. На најузорнији начин, Голдстеин наступа као патриот, макар и посљедњи хрватски патриот, који Хрватској отвара пут према катарзи и искупљењу. Не заборавимо ни то – што Р. Ј. Евансу срећом није познато – Голдстеин је, замало, успио довести велечасног бискупа Бозанића у Јасеновац. Али на пола пута се господар у гримизу предомислио, па се окренуо и пожурио назад на неки састанак. Нисмо то тада хтјели тако интерпретирати, али бискуп је окренуо стражњицу и јасеновачком цвијету и крипти с мртвим логорашима. Дошао је само да би показао да не жели доћи. Је ли то био Голдстеинов пораз? Јесу ли Евансове примједбе у Гвардиану поразне по човјека и писца? У оба случаја, одговор је: не.

Славко Голдштајн велики је хрватски писац. Његова књига објављена је на једној од најугледнијих интелектуалних адреса англосаксонскога свијета. Је ли поразно по писца што Хрвати све то сами од себе скривају? Није, него је поразно по њих. Али и то ће се једном промијенити, и доћи ће дан када ћемо из Гвардиана преписати и оно што нас се заиста тиче.

 

Извор: Jergovic.com