Латино и Методије (9) - Урбане легенде о техничкој инфериорности ћирилице

Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекује у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА

СТРУЧНО ПОЛИТИЧКИ

Латиницом стане више штампаног текста.
Latinicom stane više štampanog teksta.

То је прва у низу урбаних легенди о инфериорности ћирилице. И заиста, погледом на горње редове то дјелује тако. А зашто дјелује? Зато што није истина! Примјенимо ли исту величину фонта и напишемо азбуку абецедом:

АБВГДЂЕЖЗИЈКЛЉМНЊОПРСТЋУФХЦЧЏШ
ABVGDĐEŽZIJKLLJMNNJOPRSTĆUFHCČDŽŠ

...добивамо једнако просторно заузеће у оба писма. Наравно да у пракси, биљежењем везаног текста, латиница има економичнији резултат, јер се њена слова заиста појављују као ужа од ћириличких иначица. Чак и за иста слова, у једнаком фонту и прореду! Што је посљедица истовјетног коријена, као и ова бесмислена расправа.

Нијемци никада неће расправљати о замјени свог језика енглеским, само јер њихова творба ријечи његује компликоване сложенице. Па им ријеч за камион (Lastkraftwagen), заузима много више мјеста од енглескe (truck).

Ћирилица има истински суфицит, само у погледу честе употребе самогласника "И", који се (уз "Л") код малих слова појављује са два, умјесто једним стубцем (и, л / i, l).

Напримјер, у старословенском је знак "I", равноправно означавао гласовну вриједност данашње графеме "И"; што је сувишна и мутава напомена, као и само потезање ове вјештачке теме.

Машински, односно електронски стандард за изглед свих осталих ћириличних слова, развијен је далеко на сјеверу. У Русији, која се усљед развоја космичког програма, није имала кад бавити теоријама затуцаних балканских дупеувлакача.

Ми та слова и данас преузимамо, па се наши медији склони ћирилици, оправдано жале што имамо врло ограничен број фонтова. Mного je лакше прерадити оне развијене у западним земљама (додавањем квачица на Š,Č,Ć,Ž), него се "помучити" да се избаце Ъ, Ы, Ь, Э, Ю, Я, и направе ендемично српска као Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ и Ј.

Српски фонтови настају само захваљујући родољубним дизајнерима, јер на државном нивоу институције не предвиђају никакав механизам. Новац за то је минималан, а потреба у рангу бриге о фундусу националних библиотека.

Умјесто истинског институционалног уређења и поштеног рада који уводи у Европску унију, наши квазиреформатори и лажни просветитељи, много радије посежу за плагијатима. Отуд се и појављује нови низ урбаних легенди, које кажу да је ћирилица непрецизна, пошто јој број "3" и слово "З" изгледају једнако?!

Тако је и нама лакше да умјесто расправе о увођењу стандарда (број треба имати облу, а слово водоравну линију на врху), питамо како се нијесу сјетили нуле, при погледу на слово "О"? Односно, да на латиничним писаћим машинама уопште није постојао број "1", већ се користило мало латинично "л". Оно и данас у мобилним телефонима, у зависности од фонта, испада као велико "И". (нпр. Ilona)

О сомнабулијама које кажу "ћирилица више замара очи", "тежа је за писати", овдје се нећемо бавити. Дијелом зато што смо о томе већ писали у овом фељтону, а дијелом зато што сваки нормалан појединац те мисли не може примити без осјећаја да му се вријеђа интелигенција.

Српска култура не почива на здравим институционалним темељима, способним да издрже нововјековне изазове. Да је то тако, и да смо ми захваљујући томе у економском и политичком налету, еквиваленти нашим овдашњим мудросерима, у Загребу би просипали једнако шупље приче. Само овај пут у корист ћирилице.

Додуше, предност ћирилице при брзини куцања на тастатури (једног, умјесто два знака за Њ, Љ и Џ), односно вишка слова у претијесној СМС поруци; из контекста дигиталне данашњице звуче доста убједљивије, од ових до сада обрађиваних замјерки. Које су, наглашавам, сасвим бесмисленог и занемарљивог економског утицаја.

Оно што није занемарљиво, јесте духовна наказност коју те приче производе. То је ставка која доводи до непрекидне политичке нестабилности, што је већ, нажалост, замјерка која утиче и на берзу.

Бугарској је за пријем у ЕУ (мада је неразвијенија и корумпиранија од Србије), много више помогао посјед црноморске обале, те копнене границе са Турском и до тада само морем са ЕУ повезаном Грчком; него што би јој ћирилица икада могла одмоћи.

Не само да је не мисле мијењати, већ бугарско Министарство културе широм ЕУ организује изложбе; славећи јубилеје ћирилице, и представљајући се као њена колијевка.

Срећом по нас, највећи проблем за електроничку примјену писма је ријешен без знања и помоћи српских државних институција. Истријебљен је разбацани праисторијски прсторед, у којем за регистровање наших сливених и тјесначних, предњонепчаних сугласника (изузев x), морате памтити читаве низове најнелогичнијих комбинација. Нпр. мала слова "ж" и "ш" су (релативно донедавно) становала на једној типки и раздвајала се шифтом, а велика (Ж и Ш) над бројевима 2 и 6.

Но, ако би се, неким научнофантастичним случајем, хтјела додати и побољшања, то би било једино могуће код стандардизације тзв. Дворак тастатуре.

Класична (тзв. qwerty) тастатура, сигурно би испала светиња нашим високоинтелектуалним копирантима и полтронима, али то не би промијенило проблем у њеној лошој дистрибуцији графема, што, и поред иницијалне неподесности ове врсте тастатуре, доноси велике невоље свим људима, који на радном мјесту уносе велику количину података.

Мали прст десне руке притишће чак шест различитих знакова (П, Ш, Ђ, Ч, Ћ, Ж), док је нефреквентно "Џ" (у латиници: X) на изразито доступном мјесту, и у сусједству потпуно неискориштене дирке (Y/Z). На њој се појављују македнонско "ѕ", или руско "ю", што указује ко води бригу о српској ћирлици.

Различити европски језици, имају сасвим другачији прсторед на тастатурама од ове (англициране) коју ми користимо, па то не смета њиховим народима да буду моћни, поштовани и богати. Напротив!

Наша држава, у сарадњи са стручњацима, треба прописати званични прсторед и приморати увознике да дистрибуирају стандардизоване тастатуре, са двоазбучно обиљеженим диркама.

То је, надаље, проблем најуже везан за шверц техничке робе у ранијем периоду, захваљујући којем нијесмо били у стању тражити од Нокије или Самсунга, да уведе софтвер са кодом за српске СМС поруке и меније. Кориштење уникода у СМС поруци, представља далеко већи трошак у смислу просторног заузећа и броја порука, али данас то нико ни не жели измијенити. Чак и ако би сиромашне и неперспективне мобилне оператере за то било брига. А није.

Но, уз немање стандардизованог система за провјеру правописних грешака, јер немамо ни ријечник, ни јединствен правопис, ни име језика, чему још и ова оптерећења за државу и њене језикословце?

 

(наставља се)

Дани(ј)ел Симић

 

Извор: Фронтал

 

Везане вијести: