Комеморација за нацисте у Хрватској је срамота за Европу
Миса за Хитлера је незамислива. Зашто онда свијет шути када је у питању миса за Анту Павелића?
Замислите на тренутак да се одрже мисе задушнице у два велика њемачка града на годишњицу смрти Адолфа Хитлера. Не треба ни рећи да би таква церемонија пробудила бијес, огорчење и опште протесте не само у Њемачкој, већ и у цијелом свијету. Прошле седмице, локални еквивалент таквог догађаја одржао се у Хрватској, али умјесто бијеса и демонстрација, није се чула нити једна ријеч протеста било гдје у овој земљи.
Говорим о мисама задушницама које су 28. децембра одржане у Загребу и Сплиту (а можда и још негдје) и којима се обиљежила 51. годишњица смрти Анте Павелића, челника озлоглашене Независне Државе Хрватске, коју су створили нацисти и њихови италијански савезници 1941. године. Након њеног успостављања, управљање државом дато је локалном фашистичком покрету Усташе, на челу са њиховим Поглавником Антом Павелићем.
Сво вријеме њеног кратког постојања (1941. – 1945.), Усташе су настојале су да се ријеше свих мањина из земље (која се састојала од данашње Хрватске и већине Босне и Херцеговине), као и својих политичких противника. Да би то успијели, успоставили су мрежу концентрационих логора широм земље, од којих је највећи и најозлоглашенији био Јасеновац, који се налази на обалама ријеке Саве, југоисточно од Загреба. Тамо је на десетине хиљада недужних цивила убијено на различите бруталне начине, због чега је логор добио надимак „Балкански Аушвиц“.
До дана данашњег траје расправа о укупном броју цивила које су Усташе убиле, али број сигурно није мањи од неколико стотина хиљада, већином Срба, заједно са Јеврејима, Ромима и Хрватима антифашистима. Иако сви који су учествовали у овим злодјелима сносе кривичну одговорност, појединац са највећом кривицом без сумње је Анте Павелић, који је предводио најсмртоноснији режим у Европи под силама Осовине.
Мисе задушнице у част Павелића, који је умро у Шпанији 1959. године од посљедица рањавања приликом покушаја атентата двије године раније, означавају обнављање традиције која је почела деведесетих година прошлог вијека након поновног успостављања хрватске независности. Након пресуде суда у Загребу за команданта Јасеновца Динка Шакића и као реакција на протесте Визентал центра, миса је прекинута, а одговорни свештеник, Вјекослав Ласић, напустио је Хрватску.
Међутим и нажалост, Ласић се вратио у Загреб прије неколико година и некажњено обновио своје нео-фашистичке активности. На погребу Динка Шакића, који је инсистирао да буде сахрањен у својој усташкој униформи иако је био у затвору због својих злочина из 2. свјетског рата, Ласић је био тај који му је дао посљедњу помаст. Како каже овај доминикански свештеник, иако Динко Шакић није поштовао свих Десет заповиједи (Не убиј?), био је узор свим Хрватима, и сваки Хрват би требао бити поносан на његово име.
Сада се поставља питање, како да такав догађај на коме се одаје почаст једном од највећих масовних убица у 2. свјетском рату може проћи без иједне ријечи протеста или осуде? Очигледна адреса за такво огорчење би требала бити сама Хрватска, гдје се много људи борило уз Титове партизана против Усташа, и значајан дио становништва има снажну антифашистичку традицију. Али исто питање се може поставити и изван ове земље.
Хрватска је доста одмакла на свом путу ка Европској унији (прикључење планирано за 2013.), чланство које је привидно условљено прихватањем вриједности и норми ЕУ. Да ли је миса задушница за једног од највећих ратних злочинаца у Европи спојива са чланством у ЕУ?
Жалосна истина је да је у том погледу Европска унија ужасно подбацила по питању рјешавања поновне појаве нео-фашизма и промоцији искривљења Холокауста у својим земљама чланицама које су пост-комунистичке земље. Након што су примљене у ЕУ (и НАТО), земље као што су Литванија, Летонија, Естонија, Мађарска и Румунија почеле су активно да преправљају своју историју 2. свјетског рада, умањујући или покушавајући да сакрију веома значајну улогу коју су њихови грађани имали у злочинима Холокауста, без да је дошла и једна ријеч протеста из Брисела.
Умјесто да се активно боре против Прашке декларације од 3. јуна 2008. године, која промовише лажно историјско изједначавање нацистичких и комунистичких злочина и подрива оправдани статус Холокауста као јединственог случаја геноцида, ЕУ није успјела да адекватно одговори на овај опасан изазов прихваћеној западној историји 2. свјетског рата и његовим трагичним посљедицама.
Волио бих да могу закључити са добрим вијестима да су Израел и јеврејски свијет адекватно одговорили, али на жалост то није случај. Ови догађају су намјерно игнорисани од стране израелске владе, која под вођством министра вањских послова Авигдора Либермана одбија да одговори на напад на нашу прошлост у оним земљама које нису показале посебан интерес да подрже палестинске циљеве.
Мисе у част Анте Павелића које су одржане прошле недјеље су исмијевање хришћанских вриједности и увреда за све жртве Усташа, њихову родбину, пријатеље и моралне и савјесне људе у цијелом свијету. Дошло је вријеме за ефективне протесте унутар Хрватске, као и из Европске уније, Сједињених Држава и Канаде, Израела и јеврејског свијета. То је минимум који дугујемо жртвама тог озлоглашеног масовног убице.
Аутор је главни ловац на нацисте Центра Симон Визентал и директор Израелске канцеларије тог Центра. Његова најновија књига је, Операција Посљедња шанса; Мисија једног човјека да изведе нацистичке криминалце пред лице правде, (Palgrave/Macmillan).
Аутор: Ефраим Зурофф
Извор: jpost