Колико би било Срба у Хрватској да није било Југославије?

Обрачуни који су приложени полазе од претпоставке да никада није формирана Југославија а да су Хрвати и Срби у Хрватској остали под влашћу Аустрије или Мађарске након Првог светског рата.

Замислимо, дакле, да је краљ Александар Карађорђевић био мањи мегаломан и да је победу у Првом светском рату искористио за ширење Србије припајањем Војводине и Босне и Херцеговине. Превише су били велики губици у људству током рата, а и управа над Македонијом и Косовом и Метохијом није имала када да се формира од 1912. до 1914. године.

Рецимо да је од тада до данас постојала федерација Србије, БиХ, Македоније и Црне Горе уз аутономну покрајину Косово и Метохију, где би Албанци до данас имали потпуну самосталност у управљању на локалном нивоу.

Од 1912. до 1913. године Србија је удвостручила површину припајањем Македоније, Косова и Метохије и Санжака, а затим би опет удвостручила површину додавањем Војводине и Босне и Херцеговине. Четири пута већа површина у само шест година при огромним људским губицима током рата. До Другог светског рата би се консолидовала економски, људски и административно, а у рату би водила “Бугарску” политику, како би прошла без нових жртава.

Претпоставимо да је Хрватска остала под влашћу Мађарске, а Словенија Аустрије. У том случају би и Хрвати и Срби били мањинско етнички угрожено становништво у Мађарској и Аустрији. Усташка идеологија и национална идентификација кроз мржњу према Србима се неби створили пред много моћнијим владаром.

У Другом светском рату Хрвати и Срби би заједничком партизанском борбом стекли независност од Мађарске, Аустрије или Италије, сасвим свеједно.

Хрвати био остварили тисућљетни сан, а српска мањина би била пријатељ у испуњењу тог сна.

Хрвати и Срби су имали сличне карактеристике у прошлом веку у Хрватској: ниске стопе наталитета и велике стопе емиграције. Значи, без усташких злочина у Другом светском рату, и без војних операција Бљесак и Олуја, Срби би пропорционално пратили кретање хрватског становништва: концентрисали би се у градовима, селили за Србију и одлазили би на привремени рад у иностранство.

Приказани Обрачуни полазе од задржавања исте пропорционалне структуре Срба у односу на Хрвате по жупанијама. Одакле су се Хрвати селили, Срби би то исто чинили, где би се Хрвати концентрисали, тамо би и Срби. „Куд сви Турци, ту и мали Мујо“, рекло би се.

Између два светска рата Словенија и Хрватска нису достигле пуну територијалну целовитост (па краљевина Југославија дође као корак до тог циља), те у попису из 1921. године недостају подаци о становништву Задра и Истре. Подаци се могу наћи у италијанским пописима.

Подаци из пописа 1921. године не садрже припадност нацији, већ вероисповест. Пођимо од претпоставке да су православци Срби, док су католици Хрвати и друге мањинске групе (Мађари). Те давне 1921. године, три године након формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на територији Хрватске живело је 594.017 становника православне вероисповести и учествовали су са 19,73% у укупном становништву Хрватске.

Број је пописом из 1931. године повећан на 657.555 лица, уз пад удела на 19,3%. Удео је незнатно смањен при релативно већем броју одлазака Хрвата у емиграцију, а услед покатоличавања Срба гладне 1929. године, када се вера мењала за џак брашна.

Према резултатима првог послератног пописа из 1948. године број Срба је смањен на 543.772 лица, а удео у укупном становништву на 14,5%, где је до пада удела дошло мањим делом и услед територијалног проширивања Хрватске и повећања броја становника по том основу.

Број Срба је према попису становништва из 2002. године смањен за 392.386 лица у односу на 1921. годину. При томе је смањен за око 400 хиљада лица у односу на попис из 1981. године.

Ако претпоставимо да су Срби задржали исти удео у укупном становништву по жупанијама као и 1921. године долазимо до 977.737 становника српске националности у Хрватској у 2002. години (од тада би се до данас број смањио као и код Хрвата услед мањег броја рођених од умрлих). У односу на пописани број овај број је већи за 719.079 лица. Он је последица како усташких покоља у Другом светском рату тако и масовног избеглиштва у „Ослободилачком“ рату 1991-1995. године.

Укупан број становника Хрватске био би око 5,2 милиона, а не 4,4 милиона.

Све ово је леп сан о некаквој лепшој прошлости, да смо сви ми били бољи људи, а не Хрвати и Срби, какви јесмо.

 

 

П.С. Подаци не морају бити у потпуности тачни услед различитог географског обухвата насеља по жупанијама. Покушај детаљнијег приступа, на нивоу најмањих статистичких јединица покушао сам, али постоје разлике у називима општина 1921. и 2002.

Мирослав Живковић

 

Извор: makroekonomija