ИСКУСТВО И НАУК ЗА ОДНОСЕ ИЗМЕЂУ СРБА И СЛОВЕНАЦА
Између Словенаца и Срба у неком дужем културно-историјском односно друштвено политичком животу готово да и није било сродности, блискости, заједничких идеја или интереса. Оно што је ипак најважније су чињенице које неоспорно потврђују генезу антисрпских односа који дуже времена трају испољавајући се у распону од лукавог и дволичног политиканства, егоистичког и превртљивог карактера, преко пропаганде фашистичког типа, до злочиначких и терористичких облика деловања „дежелених“ војних и полицијских снага. Као прилог нашем историјском памћењу, морало би се схватити да је и поред изузетно тешких проблема са којима се носимо и боримо данас, историјско памћење уз његов наук, поуке и поруке главни ресурс Српства. У том смислу неопходно је сагледавати искуства и поуке које смо имали са Словенцима.
Током 20. века до данашњих дана није српски народ учинио ништа лоше словеначком народу. Напротив, заслугом српске војске ослобођена је и створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Народно-ослободилачка војска (коју су у највећем проценту чинили Срби), ослободила је уз скромну помоћ Ослободилне фронте, и Словенију. У два наврата је српска, односно Народно ослобидилачка војска с оружјем ушла у Словенију, на захтев и по жељи самих Словенаца и њиховог националног и политичког руководства. Како 1918. тако 1945. године ове војске Словенци нису дочекали и прогласили за окупаторе. Напротив, дочекали су их уз славље као очекиване ослободиоце од „...дотадашњих окупатора и спасиоце од сталних територијалних аспирација суседних држава.“ Други светски рат, увек нас некако подсећа на частан однос Српског народа према Словенцима, када је велики број Словеначких избеглица нашао уточиште у Србији.
Да би се потпуније сагледала и упознала историјска генеза развоја односа између Срба и Словенаца током двадесетог века, неопходно је почитати књигу другу „Словенија – мали прљави рат“ из садржаја библиотеке „Обмана“ у издању Центра за истраживање злочина над српским народом, објављене 2007. године. У поговору књиге под насловом „Укидање права на заблуду“ који је написао Предраг Драгић Кијук поред осталог стоји: „Нису ни економски нити идеолошки разлози основно својство незадовољства бивше најсеверније југословенске републике, већ доминантна србофобија, што педантна реконструкција историјског следа догађаја несумњиво показује. Синдром словеначке патолошке мржње, слично хрватској србофобији, налази се у својствима римокатоличке цркве и њеном односу према другим конфесијама.“ Потом следе уверљива појашњења.
Миливоје Иванишевић је у „Књижевним новинама“ бр. 1051, 1-15. фебруара 2002. године објавио чланак под називом „Словеначки поход на Србе“. Ту сазнајемо да је крилатица „Србе на врбе“ настала управо у Словенији. „Видовдански атентат на Надвојводу Фердинанда у Сарајеву тешко је пао Словенцима и то никако нису могли да прежале и Србима опросте. Своју претњу „Србе на врбе“ су и остварили када су ушли у Србију. По воћњацима и дрвећу Мачве лелујала су тела обешених домаћина и њихових укућана, старица, жена и деце. У суровости су се највише истицали солдати аустроугарских регименти који су говорили српски или језиком који је много личио на српски. То су биле регименте које су претежно сачињавали муслимански, хрватски и словеначки војници. Хорде убица, паликућа и пљачкаша....То је стално у Југославији и Србији прикривано, поготово у време Другог светског рата, када су многи прогнани Словенци, потомци некадашњих легионара и убица, своје уточиште и заштиту потражили и нашли у Србији.“
Мотиви уласка Словенаца у нову државу након завршетка Првог светског рата види се у чланку „Прихваћени као несрећна браћа“ у којем се истиче следеће: „Морали смо да приђемо Србији да спасемо што се спасти може. Нисмо могли да прогласимо сопствену републику. Морали смо да се приклонимо Србији која је члан Антанте и у којој она има приличан углед; или да трпимо да Антанта ради с нама, као са својим непријатељем шта хоће. У том случају морали би смо да вратимо Србији сву штету коју су наши војници направили, било у новцу, било у роби, било у раду... При распаду Аустрије није више било питање да ли се некоме Србија свиђа или не, морали смо да приђемо њој, да се спасе што се спасти може. Срби су имали реч и ми морамо рећи да су нас прихватили као несрећну браћу, иако су могли да нас прихвате као издајнике југословенских народа, јер смо се заједно са Аустријом борили против Србије. Срби су били потребни нама, а не ми њима...“
Парох љубљански Перан Бошковић је 1989. године упозоравао на опасност од антисрпске хистерије у Словенији. У чланку под насловом „Страшно је бити Србин у Словенији“ у којем је дат његов текст из писма упућеног 27. фебруара 1989. године Богословском факутету СПЦ у Београду, он описује све израженије антисрпство у Словенији: „За овакво тешко стање кривицу сноси – њихова црква овде. Разлози су: већ пет година овде расте антисрпско расположење, а стварају га словеначки интелектуалци, стално се ослањајући на њихову цркву. Овдашњи клерикалци гори су од комуниста.“ Па даље пише: „Цело лето смо слушали да смо окупатори и тирани, јер је војска осудила четири врла Словенца, а војска овде значи – Срби.... Штитећи четворицу пред војним судом, бескрупулозно су оптуживани Срби. Свака од тих оптужби била је и пресуда, која је читана нама овде од вртића, школе, фабрика и продавница. Са сузама деца долазе из школе после свих шиканирања.“
Имајући политичку подршку, својом бестијалоношћу у лажима према Србима предњачио је студентски лист „Младина“ фабрикујући масу неистина и клевета о нама по Европи. Тај студентски лист за који је утврђено да није само „део платформе алтернативних“, „него државних органа дежеле“, објављен је текст под називом „Обрезане; зашивене, поносне“. У чланку се под наводном „научном“ истраживању у Србији у којој је на „снази друштвени консензус о обрезивању жена“, зашивања њихових полних органа „ради чувања од мушке агресије“ и отварају се на дан венчања кухињским ножем. Овако ружење српског народа пред Видовдан 1989. године је смишљено болесним умом, крајње простачко и ниско. На овај чланак реаговало је Друштво за неговање словеначко-српског пријатељства протесним писмом које је потписао председник Станислав Герл 23. јуна 1989. године. Оно што је још трагичније је чињеница да је протест, како је написано: „за сада“ наишао „на зид циничног ћутања“, па се додаје: „У међувремену, возови пролазе. Вагони фалсификата путују у Европу. Тамо колају као сензација, па се шире као истина.“
Током јуна месеца 1991. године, стање које је владало у Љубљани за припаднике ЈНА и чланове њихових породица, као и за цивилна лица запослена у тадашњој ЈНА, може да се ослика следећим подацима и чињеницама. “Председник Словеначке националне странке Иван Боштнер сачинио је и предао списак старешина ЈНА које је требало ликвидирати. Руководилац те групе за ликвидацију је Знаго Јелинчић који има групу од 30 егзекутора.“ Наводе се и други примери.
Београђанин Иван Младеновић сећајући се заробљеништва у Словенији у својој исповести каже: „Три пута су ме водили пред стрељачки вод. „Пуцали“ су ми у главу из празног пиштоља!“ Сећа се да је по доласку из Словеније било „страшно!“ Имао је тешке психичке проблеме. Лежао је на ВМА. Успео је да све преболи и да се излечи. Захвалан је каже Богу и „сталном одласку у манастир Сопоћани“. Не пада му на памет да иде у Словенију, нити у њихов Меркатор овде у Београду.
Посебан некоректан однос према рањеним припадницима ЈНА су показали лекари Словенци. Отупљени пред лекарском етиком, свсртали су се у ред оних „лекара“ монструма из Другог светског рата. Питање „Зашто словеначки лекари ћуте док им територијалци пуцају у рањенике?“ дат је уз наслов „погазили етику“. Да се не неводе остали примери професионалног бешчашћа словеначких лекара, вредно је навести поступак лекара из рехабилитационог центра Римске Топлице када су болеснике напустили и оставили саме. „И не само овај пример“. Каже примаријус Др Милинко Бјелогрлић, па додаје: „Несхватљиво је, потпуно индолентно понашање лекара, чутање, односно мук њихове асоцијације у тренутку када се пред њиховим вратима хуманост и морал бацају у блато. И то на сваком кораку. Док се у рањене пуца дум-дум мецима, киднапују или заборављају санитетске екипе – лекари и медицинско особље које покушава повређенима да помогне, недозвољавају да се приђе рањеницима док не издахну, а за све то има много доказа, припадници моје професије су остали неми, Не смеју, или једноставно неће да виде оно што сви виде; ни да се огласе.“
У чланку под насловом „Постхеројски рат запада против Југославије“ дат је део са под насловом: „Опредељени за насиље“ госпође Смиље Аврамов који је објављен 1997. године. У том изузетно аналитичном, аргументованом и поучном делу подчланка стоји: „Србија је гајила нека чудна сентиментална осећања према Словенији. Пружила је уточиште десетинама хиљада прогнаних Словенаца за време Другог светског рата, иако је и сама била у изузетно тешкој ситуацији. Словеначки војници који су служили војни рок у Србији били су испраћени пријатељски, са храном за пут, када је њихова влада донела одлуку да их повуче. Обрнуто су поступили Словенци са српским регрутима који су тамо служили војни рок. Велики број је поубијан методом метак у потиљак, на својим стражарским местима, што је у Србији и међу целим српским народом изазвало колективан шок.“
О својеврсној акцији етничког чишћења Словеније уз питање „Како су “јужњаци“ избрисани у осамостаљеној Словенији“, податке и стања износи новинар Светлана Васовић – Мекина у чланку „Етничко чишћење“ који је објављен у Политици 23.10. 2006. године. Сиже чланка истиче: „Држава Словенија, после десетогодишњег натезања, признала да је 1992. године избрисала 18.305 грађана из регистра сталног пребивалишта. Неки документи говоре да је тај број чак четири пута већи.“ Наравно, на удару су се нашли надоди „јужњаци“, а осталим странцима, оним правим није фалила длака с главе. „ Што се тиче дискриминисане групе људи који су медијски поетично крстили избрисанима, они су остали без дозволе, докумената, службе, имовине, права на здравствену заштиту, исплату пензија... Али то није све. Полиција је изабране ловила у рутинским рацијама. А они који су ухваћени одвођени су у притвор, или депортовани на границу према Хрватској и истерани у ратом захваћена подручја. Неке од њих породице и данас траже.“
Посебан проблем је исељавање великог броја Срба из Словеније који је дат под насловом „Узрок нетрпељивост“. Наиме, по подацима из месеца јануара 1993. године, за последње три године из Словеније се иселило око 30.000 Срба. У тексту се наводи: „Како је речено у разговорима са представницима Српске заједнице у Словенији са посебним изаслаником Уједињених нација за људска права Тадеушом Мазовјецким, одржаним недавно у Љубљани, узрок одласка је најчешће била нетрпељивост која је достигла врхунац у завршној фази осамостаљивања Словеније. Оцењује се, такође, да у Словенији још има око 60.000 припадника српске националности, чија је једина школа у Љубљани тик пред затварањем.“
У вези са словеначком војском вредан је помена чланак под називом: “Независно Косово - штитиће словеначко оружје“. У њему се наводи да се, на једном полигону у Мађарској 9. 11. 2006. године, кроз војну вежбу представио један словеначки батаљон да би добио сертификат инспектора НАТО за ангажовање на простору Косова. Словенци су извели планирану вежбу под називом „Соколов удар“ где су „Срби на Косову“ били негативци и представљени као побуњена страна.
Од ретких интелектуалаца који су срцем и душом били велики људи, широких погледа, поштовали југословенску заједницу и Србију, њен народ и историју, је познати глумац Стево Жигон, потомак Словенаца из Приморја који су протерани у Србију 1941. године. У тексту под насловом: „Дубоко сам се постидео“ поред осталог, он је омладини која је индоктрирана такозваним „цивилним“ друштвом, замерао на елементарном незнању славне историје српског народа, о његовим како каже „генијалним војсковођама“ и „ненадмашним војницима“, односно српској војсци која је „обрукала најцрњу солдатеску Европе на Церу и Сувобору“ . Не знају каже да је „тај ослободилачки геније српског народа“ по пробијању Солунског фронта за 60 дана избио на западне границе и допринео ослобођењу Словеније. Он канстатује и следеће: „Идеолози словеначке државности, који отворено, бескрупулозно, незналачки и примитивно усађују у душу словеначке омладине идеје о томе да је југословенски „југ“ једна цивилизацијски заостала средина, нашли су се истом фронту са најзаосталијим делом тог југа, са фашисоидном агресивношћу албанског експанзионизма и изолационизма.“
Из датих примера, нема било шта да се негативно наведе да је наш народ учинио било шта лоше Словенцима у целој историји. Обрнуто је већ другачије јер су се Словенци у прилично великом проценту огрешили о српски народ. Прихватити став да се са прошлошћу треба да баве историчари, а не политичари, као да ништа спорно нити трагично није било, и у том духу гради заједничка будућност, делује неодговорно. Тај став су покушали поражени Немци да намећу након завршетка Другог светског рата савезницима, када су без имало гриже савести за све монструозне злочине које су починили инсистирали на ставу у смилсу: „Заборавимо шта је било; градимо нове односе.“ Кад су видели такав безобразлук и безосећајност, онда су их савезници редом водили у концентарционе логоре да виде која су све зверства чинили и за чега морају да одговарају, па тек онда да се иде напред, у будућност.
Све наведено има за циљ да нам за историјско памћење и наук осветли неке веома осетљиве показатеље односа Словенаца као народа који је у прилично великом проценту показао своје антисрпско расположење. Оно није било само изражено почетком Првог светског рата, већ и касније, да би своје право лице у најнегативнијем смислу показао у последњој деценији прошлог века, од 1989. до 1993. године када је у Словенији било 21 логор за Србе . Такав став се у јасним облицима испољавао и током агресије НАТО на СРЈ, али се у одређеној форми наставило и првих година у овом веку, посебно када је реч о Косову и подршци његовој сецесији.
Извор: СРПСКА.РУ