Па сам се распитао тко је то поставио и зашто, тко је клесао слова у херцеговачком жестацу и с којом наканом. Сви ми у Кочерину веле да о свему томе најбоље зна Грго Микулић, економист и директор Туристичког уреда Широки Бријег, пјесник, књижничар, клесар, кипар, етнолог, љубитељ старина... Будући да је ријеч о ћирилици, макар и “арвацкој“, ипак ме прво заголицало питање како су Кочерињани и Херцеговци, на гласу као “жестоки” Хрвати, прихватили та монументална слова у средишту насеља.

− У почетку је било невјерице и чуђења, али кад смо објаснили да се ради о старом хрватском писму којим је 1404. године писана и Кочеринска плоча, надгробни споменик Вигња Милошевића, која се чува у црквеном простору цркве у Кочерину као споменик нулте категорије, онда је све сјело на своје. Ради се о томе да је форсирање ћирилице у вријеме двије Југославије као српског писма код народа створило анимозитет према свакој ћирилици, макар је она, уз латиницу и глагољицу, средњовјековно хрватско писмо, “арвацка ћирилица“, како се спомиње у додатку Пољичког статута из 1665. године. Тако се догодило да смо с прљавом политичком водом избацили и дијете, које сада спашавамо − каже Грго.

Не без поноса Грго истиче како су и прије ХАЗУ-а, који је организирао знанствени скуп о теми “Хрватска ћирилична баштина“, Широкобријежани схватили значење тог писма у културној повијести Хрвата. До сада је исклесано и постављено 12 слова на двије постаје. Преосталих 15 слова бит ће постављено на још три постаје. Све ће то бити освијетљено и видљиво за све пролазнике који иду цестама Мостар–Сплит и Мостар−Томиславград−Ливно.
− Слова пишемо у врло квалитетном херцеговачком камену “рујан“, који нам је поклонила твртка “Дубинт − Кочерин”, резали смо га у фирми “АГ Камен”, а ја сам се ухватио клесарског посла − каже Грго.

Али не заборави споменути да је пројект направила удруга “Стећак” и да су у досадашњем послу највише помогли Влада Републике Хрватске, Влада Федерације БиХ и Западнохерцеговачка жупанија. А непроцјењиву стручну помоћ имали смо од докторице знаности Маринке Шимић с Института за кроатистику и славистику у Загребу.
− Наш је циљ да хрватска ћирилица у УНЕСЦО-у добије статус нематеријалне свјетске културне баштине − додаје Грго.

Но, све то наишло је на жестоке реакције српских лингвиста. Можда је најжешћи био један од водећих лингвиста, професор Милош Ковачевић, који каже како “Хрвати Србима отимају ћирилицу”. На знанственом скупу у ХАЗУ-у, одржаном крајем 2012., подсјећа проф. Ковачевић, изнесена је теза како је “од 11. до 18. стољећа на великим дијеловима хрватског територија становништво своје културне потребе изражавало (и) ћирилицом”, те да се на средњовјековним споменицима “мијешају и ћирилица и глагољица”. Ковачевић то назива “хрватско шминкање прошлости” и примјећује да су се Хрвати тек у 2012. години сјетили “својега” писма ћирилице због њихова пута према ЕУ-у, јер у Бруxеллесу, како каже, желе имати право првенства над језиком и писмом с Балкана.