Др Никола Жутић: Четнички либерализам и антинацизам у Далмацији 1922-1945.

Latinica

Сва злодјела њемачког нацизма (национал-социјализма) терминолошком идеолошком одредницом фашизам приписана су тоталитарној идеологији италијанског фашизма, који, као што је познато, није у већој мјери оснивао концентрационе логоре, није био антисемитски настројен у мјери као њемачки нацизам итд. У науци и публицистици деценијима су изједначавани фашизам и нацизам, па су данас под одредницом фашизам ставњени сви диктаторски корпоративни покрети и државни системи. Навешћу као примјер разлику између нацизма и фашизма у односу на вјеру, односно хришћанство, тј. римокатолицизам и протестантизам. Фашизам се од свог наступања 1922. настојао што чвршће везати уз Ватикан, римокатолицизам због заједничког империјалног наступа у европским па и свјетским оквирима. Њемачки нацизам је све више одбацивао римокатолицизам, те настојао створити нову германску религију новог њемачког надчовјека, и то повратком на паганизам, обнављањем њемачког вјерског митоса (ново-поганства, оличено у нацизму). У први план код Нијемаца све више је избијао и протестантизам, због протестантског вјерског опредјељења једног дијела Хитлеровог нацистичког водства. И поред тога и дан данас се употребљава слоган „њемачки фашизам“, иако је он национал-социјализам или нацизам.

            У науци је и даље на пр. уобичајена кованица „хрватски фашизам“, који је у ствари римокатолички клерофашизам. Кованица „хрватски фашизам“ је остала као ехо усташких припрема за устанак у Италији и долазак усташа 10. априла 1941. уз потпору Италије. С друге стране, кроз историју краја XIX и током XX вијека, врло је видљива масовна хрватска политичка, државна али и опћенародна колаборација са германском идејом и на крају са њемачким нацизмом. Само да подсјетим на Радићеву „Нову хабсбуршку химну“ из 1914. у којој је пјеснички надахнуто славио римокатолицизам и германизам: „Свима Дунав њиве топи, свима вјеру даде Рим, Њемачка је узор свим...“. У хрватским масама остао је жал због пропасти К. унд К. монархије, нарочито тријалистичког концепта преуређења А-У Монархије Франца Фердинанда, у којој је Хрватска требала постати трећи узорити дио. Све наде су биле усмјерене и на успостављање директне државне везе са Њемачком, што се наслућивало послије њемачког „аншлуса“ Аустрије 1938. године. Код већине хрватских политичких групација остао је жал за мителеуропом, за подунавском монархијом, послије уласка у Југославију. Гимназијалци су 1970-1971. у време „маспока“ 1970-1971. диљем Хрватске славили пангерманију.

            С друге стране, југославенски и српски четнички антинацизам и антигерманизам, опредјељеност ка западним либералним демократијама, оличени су у борби против новог њемачког нацистичког европског поретка, али и против хрватског нацизма оличеног у усташама и осталим војним постројбама НДХ. Познато је да су четници учествовали у антињемачком бунту од 27. марта 1941. и да су славили обљетнице тог мартовског пуча у „Слободним српским планинама“.

            Дакле, идеолошке, политичке и вјерске супростављености морале су довести либералне Србе све три вјере до неизбјежног конфликта са милитарним антидемократским римокатолицима Хрватима, у чијој је мјешавинској националној структури било, да се не заборави, од 20 до 25% њемачког народносног елемента. Ето још једног аргумента за јачање хроничне пангерманије код тзв. Хрвата.

 

 

Далматинска Организација Југославенских националиста

(„Орјуна“), и југославенски Четници

 

            Своје конкретно излагање наставићу анализом оптужби које су на рачун либералних југославенских организација конструисали КПЈ, римокатолицизам, и данашњи неолиберализам. У постојећим антисрпским медијима, уз подршку ХТВ-а, неограничени простор добијају професори универзитета, некакви аналитичари четничког фашизма, као што су професор др Дубравка Стојановић, која неометано трује српску студентску младеж, и жестоки антисрбин Филип Давид (који није историчар), али и многи други (као на пр. „Жене у црном“). Насупрот њима,  говорићу о либерализму организација, које су плаћеном пропагандом проглашаване фашистичким. Почећу од Орјуне, која је врло блиска спона са четничким покретом.      

            У Далмацији се кроз историју XX вијека најбоље осјетио такав идеолошки несклад између поклоника српско-хрватске сарадње и југославенства и прогерманског опредјељења већег дијела сплитског пучанства 1914. године, када су „србофили“ скоро линчовани од разјарене свјетине предвођене франковцима и аустрофилима. Тежак геополитички положај Далмације, нарочито због опасности од италијанске окупације, изњедрио је стварање једне ексклузивне интегрално југославенске организације у Сплиту, коју су заговарали српски и римокатолички либерали. Сплитски југославенски националисти организују „Орјуну“, коју су комунисти на фалсификаторски начин прогласили за фашистичку организацију. Ту је заметак конструкције о тзв. четничком фашизму. У прилог југославенства и слободарства „Орјуне“ не треба заборавити да је „Химну Орјуни“ спјевао српски национални пјесник Алекса Шантић, 15. октобра 1921. године. У „Орјуни“ је у то време активно дјеловао књижевник др Мирко Королија, који је написао пјесму „Југана, вила најмлађа“, а која је била посвећена далматинској либералној антиаустријској југославенској омладини.

            „Орјуна“ је спроводила културне акције у Сплиту и Далмацији. Књижевник Нико Бартуловић, као перјаница „Орјуне“, истицао је долазак др Лује Војновића у Сплит гдје је пропагирао југославенски национализам. У то време „Орјуну“ су подржавали тадашњи предсједник Народне скупштине демократа др Иван Рибар, демократа Светозар Прибичевић, Јурај Бианкини, соколски вођа мостарског сеоског соколства Стеван Џакула и други (све су то били поклоници идеологије грађанског либерализма и у то време југославенски интегралисти). У први Директориј, који је изабран у Сплиту 9. новембра 1922. ушли су књижевник др Мирко Королија, др Вице Крстуловић, те као чланови будући сплитски четнички идеолози Ћиро Чичин Шаин и књижевник Нико Бартуловић. Дакле, у идеологији „Орјуне“ је превладавало интегрално југославенско и антииталијанско  антифашистичко расположеwе, па се никако не ради о тзв. фашистичкој организацији, како су је прозвали југославенски комунисти а са њима и режимска социјалистичка историографија.

На састанку представника „Удружења Југословенских Четника“ и  „Орјуне“ у Сплиту априла 1923. године, постигнут је потпун споразум за јединствено наступање у борби против „вањских и унутрашњих непријатења величине и части Отаџбине, народног јединства и династије Карађорђевић“. За директориј „Орјуне“ наступали су књижевник Королија, Анте Крстуловић, и будући сплитски четник Чичин-Шаин. У име Удружења Четника говорили су војводе Илија Трифуновић - Бирчанин, Цветковић и Ристић.

            Југославенска Орјуна ширила се и по Србији. Тако је новосадски обласни одбор Орјуне основан већ у јуну 1922. године, под водством „старог предратног националисте“ Добросава Јевђевића (познати четнички војвода из Херцеговине). Орјуна је 1. јануара 1924. у Сомбору организовала велики збор са Народном одбраном и Четницима. Говорили су пуковник Јуришић и војвода Јевђевић, који је потом оптужен по Закону о заштити државе, јер је као продемократски настојен критиковао рад ондашње радикалске владе Николе Пашића.

            „Орјуну“ је посебно бринуо хрватски национализам који се, нарочито од 1922, изразито брзо ширио у старој српској покрајини Далмацији. Орјунаше је све више забрињавало нагло продираwе Радићевих „хаесесоваца“ и „франковаца“, који су жестоко пропагирали измишљено хрватство створитеља далматинског хрватства - дон Миховила Павлиновића. На Орјунаше су нападали „сви редом“: хрватски сепаратисти („ханаовци“ - Хрватска национална организација), српски националисти („срнаовци“ - Српска народна организација), комунисти и на крају и клерикалци попа Корошеца окупљени око Словенске људске странке. Клерикални „Словенец“ „орјунаше“ је прозвао „југофашистима“, јер су по њима били идејни извор фашизма, са тврдњама да траже инспирацију у Италији. Међутим, истина је да су се „орјунаши“ највише борили против италијанских претензија на Далмацију и сјеверно приморје. У ствари, Корошеца и словеначке клерикалце је највише бринуло што су „Орјунаши“ у Словенији блиско сарађивали са либералним југославенским националистима (антиклерикалцима), тј. са Соколима, Јадранском стражом, Четницима, Народном одбраном. Тако су на примјер словеначки орјунаши у Љубљани са четницима заједно пјевали стару четничку комитску пјесму („химну“) „Спремте се спремте четници“. Та братска сарадња означавала је зачетак словеначког четништва, које ће се у масовнијем облику, као равногорски покрет, испољавати и у Словенији 1941-1945. године.

            У ужој Србији Орјуни, која је основана 1923, приступиле су „познате четничке војводе и јунаци“ Илија Трифуновић - Бирчанин и Коста Пећанац, па је самим тиме Орјуна  сарађивала са Народном одбраном (Бирчанин предсједник једно време) и Удружењем Четника, с којима су везе биле изузетно јаке. У циљу јачања „братских веза“, Удружење четника из Београда послало је у априлу 1923. у Сплит своју делегацију на челу са војводом Бирчанином.

            Насупрот ставова историчара „љевичара“, да су удружења југославенских четника у Краљевини СХС представљала „помоћне, полувојне снаге режима и његовог принудног апарата за разрачунавање с политичким противницима великосрпске и интегрално југословенске идеологије“, она су, у ствари, као што сам већ истакао, представљала организације либерално усмјереног грађанства. Те организације су подржавале постојећи европски либерални франкофилски поредак који је подржавао јаку јединствену Југославију, и тиме популарисале идеологију југославенског национализма. Југославенски четници су, дакле, били државотворни националисти који су одржавали и његовали тековине ослободилачких комитских ратова с почетка вијека, балканских ратова и Првог свјетског рата. Удружења четника за слободу и част Отаџбине основано је 1921. године, а 1924. године настало је Удружење српских четника за Краља и Отаџбину и  Удружење српских Четника „Петар Мркоњић“ - За Краља и Отаџбину, са сједиштем у Београду. Предсједник у Крањевини СХС био је Илија Трифуновић - Бирчанин, а од маја 1932. године Коста Пећанац. Од оснивања Удружења четника па до 1932. године мрежа четничких пододбора није била шире разграната, а шири се послије доласка на чело Удружења Косте Пећанца.

            Четничка слава било је Сретење Господње, а „сечењу колача“ у Београду присуствовале су тада истакнуте личности црквеног, политичког и војног живота, као на пр. епископи скопски Јосиф и американски Мардарије, бивши предсједник владе и вођа демократа Љуба Давидовић, књижевник Хасан Ребац, публициста Станислав Краков, као и представници и делегати хуманих, националних и просвјетних друштава. Године 1932. „славу су нарочито уљепшали“ хрватски сељаци, њих тридеседвојица из Буковца, села у близини Загреба. Новински извјештач је записао да су у дворишту хотела „загрљени четници заједно са хрватским сељацима и сељанкама, играли народно коло и певали комитске песме: 'Спремте се, спремте, четници...'“. Потом се запјевала пјесма: „Ветарат вејет, страшно беснејет; Еј, тамо доле среди на Балкан, тамо се бију Српски усташи“.

            Погодна идеолошка и политичка клима националног југославенства, у времену личног режима краља Александра, доприносила је даљњем јачању и ширењу четничког покрета и у Далмацији. Шибенско удружење четника основано је крајем 1932. године. Посвета заставе тог новог четничког удружења, која је извршена 25. фебруара, била је нарочито свечана јер су јој присуствовали „славни четнички војвода“ предсједник 2демократа“ Коста Пећанац, секретар Удружења Топаловић. Излазак војводе Пећанца на трибину поздрављен је бурним овацијама. У свом говору је истакао да највеча опасност Далмацији и дање прети од фашистичке Италије.

 

 

Југославенски и српски четници (равногорци) у Далмацији 1941-45.

 

Перјаници четничког покрета у Далмацији (у периоду Краљевине Југославије) били су књижевници, културни радници, углавном из Сплита и околине, као на пр. Данко Анђелиновић, Нико Бартуловић, Ђуро Виловић, Силвије Алфиревић, Ћиро Чичин Шајин и његов рођак Анте, прота Урукало - сви касније сљедбеници ратне четничке идеологије Драже Михаиловића. Углавном су били либерали, антиклерикалци, па следствено томе и масони. Не треба заборавити на чињеницу да је и поп Момчило Ђујић био југославенски опредијељен, члан југосокола, учесник демонстрација у  Книну против Италије поводом доношења Нетунских конвенција 1927. године.

           Међутим, њихов антииталијански став ће се промијенити са успоставом НДХ и геноцидом над Србима који су налазили спас од покоља у талијанској далматинској окупационој зони. Код четника и даље остаје изражен антинацистички став, али се нетрпељивост према Италији ублажава због прагматичног интереса спаса српског народа од хрватског погрома. О томе сам детаљније писао у књизи о Ники Бартуловић („Нико Бартуловић - римокатолик четник“, Београд, 2011), који ипак као југославенски четник, изражене југославенске оријентације, у потпуности задржава нетрпељивост према италијанском фашизму.

            Не треба заборавити да је Мусолинијев фашизам у својој почетној фази настојао подмукло, у што већој мјери, изазовати раскол између Хрвата и Срба, како би што лакше разбио и окупирао простор Краљевине Југославије. Идеолози и челници равногорског покрета знали су за таква фашистичка стремљења, па су скривено настојали искористити италијанску власт у Далмацији за спас избјеглог српског становништва од хрватског покоља у осталом дијелу НДХ. Тактика четничког равногорског покрета, када су били у питању Италијани, усташе и комунисти огледала се у слиједећем: „Несумњиво, наши интереси моментално се поклапају са њиховим (тј. италијанским-Н.Ж). Али ми немамо исте циљеве. Прво, фашистички Рим настојава да за увек завади Србе и Хрвате. Мада је познати талијански новинар Виргино Гајда у Гиорнале д'Италиа септембра прошле године поводом рођендана краља Петра II, са задовољством констатовао да је створен јаз између Срба и Хрвата, ипак изгледа да Рим сматра да овај јаз још увек није довољно велики. Без сумње, српски народ под утисцима нечувених злочина усташког Загреба, може да се изјасни против ма какве државне заједнице са Хрватима, у шта ми не верујемо. Али он не може дозволити да му ма ко, а најмање његови непријатељи, намећу овакву одлуку. Друго, фашистичком Риму није довољно приморских крајева које је анектирао. Да би се солидно учврстио на Баклану и стекао природни хинтерланд за анектиране крајеве, Рим, према поузданим обавештењима, циља и на чисто српске крајеве у Босни и Херцеговини и Далмацији. Поред овога, талијанске власти нама не верују, ми имамо још мање разлога да њима верујемо... Међутим, можемо бити сигурни да постоји велико незадовољство Рима према Павелићевој Усташкој држави. Павелић је чедо Рима, али ово чедо је, чим је стало на своје ноге, напустило очеву радњу и отпочело да ради за конкурентску фирму. Другим речима, Павелић је у Загребу експонент Берлина а не Рима. Недавно уклањање Кватерника из владе само је привидна сатисфакција Риму. Рефлектирајући на крајеве које је накнадно окупирала, фашистичка влада жели још и да укаже на тоталну неспособност такозване НДХ да у овим крајевима уведе ред и одржи мир. Имамо дакле разлога да верујемо у искреност талијанског става према Усташима. Наравно, Талијани раде потајно против усташа, јер не треба заборавити, да између Рима и Павелићеве мизерије од државе постоји уговор о „искреној савезничкој сарадњи“!^[1]

            Дакле, српска четничка линија у Далмацији, предвођена Илијом Трифуновићем - Бирчанином, прихвата Италијане као нужно зло у условима покоља српског народа. Главни идеолози Бирчанинове српске четничке линије били су књижевници Ђуро Виловић и Силвије Алфиревић, који се отворено враћају свом предачком српству, као и српски православни прото Сергије Урукало. Иако римокатолици, бивши Хрвати, Виловић и Алфиревић у јесен 1942. покрећу сплитски четнички лист „Крик из јаме“, у којем износе немилосрдне податке о свехрватском подаништву идејама нацизма и усташтва, уз истицање чињенице да није било никаквог кајања код далматинских Хрвата због масовних хрватских злочина над Србима, што је уосталом врло изражено и дан данас. Кољачи из 1941. и 1991. и даље су национални хероји код доброг дијела нације хрватства.

            У јесен 1942, због спаса српског народа од покоља, мајор римокатолик (Хрват) Марин Студе с капетаном Војмилом Алфиревићем и потпоручником Матом Аматом, приступио је Бирчаниновој идеји о стварању Југословенске легије, у коју су они ушли као хрватски четници. „Сва тројица и скоро 90% прве чете кренули су у четничке редове као – православни“ - тврдио је књижевник Виловић). Према поузданим изворима, те 1942. више од 70 далматинских римокатолика Хрвата (углавном Сплићана, Макарана, Шибенчана, Хварана) отишло је у Книн да се боре у јединицама војводе Ђујића против усташких погрома и комунистичке погубне политике слабе заштите српског становништва од усташког ножа.

            Са сплитским четницима сарађивао је херцеговац, четнички политички војвода, Радмило Грђић, предратни истакнути југосокол. Дакле, опет је у питању либерал и масон. Морамо се поново запитати гдје је у четничким редовима корпоративни дух нацизма и фашизма. Навео сам низ примјера о четничком либерализму и југославенству, антинацизму, али се српска власт и дан данас немушто бране пред римокатолицима из Загреба и Србима антисрбима из Београда, који из свег гласа галаме о фашистичком карактеру покрета Драже Михаиловића. Херцеговац војвода Јевђевић је оставио објективан запис о италијанском ставу према Србима и Хрватима, који се сводио на кориштење једних и других за своје империјалне циљеве: „Док Хрвате органски мрзе, према Србима немају ни љубави ни нерасположења, већ их сматрају једним фактором у својим комбинацијама. Зато у крајевима на које немају директних претензија они фаворизују Србе против Хрвата, док у анектираним подручјима на пр. у Боки чине најдраконскије мере да асимилирају српски живаљ, угуше језик и ћирилицу и националне традиције, хапсе и депортирају сумњиве и олакшавају депортацију за Србију. Само с обзиром на свој питоми менталитет у својим прогонима нису крволочни“. Јевђевић нарочито истиче „предоминантан комунистички уплив широм далматинских градова“, док с друге стране „нема ни једне манифестације националних странака“. По њему, постоји организована пасивна резистенција против окупатора, али на жалост она је диригована моментима колективне мржње хрватског народа против Италијана и једнак је и у Загребу као и у Сплиту, те да је у Далмацији Немац окупатор не би било ни трага томе отпору...“.

 

Четнички устанци

 

            Треба истаћи чинјеницу да су Срби народ, који је фанатично ратовао за спас западних либералних демократија, у Првом и Другом свјетском рату; потом је жртвовао и своју прастару нацију за некакво виртуелно југославенство, као што су то радили и југославенски четници у Краљевини Југославији, да би били одбачени 1943. од Британаца, који су насупрот генерала Драже Михаиловића и Југославенске војске у Отаджбини инсталирали „либералног комунисту“ Јосипа Броза, који је српске партизане наивно искористио за стварање великохрватске Југославије, па потом и самосталне Републике Хрватске од 1974. године.

            Непристрасна историјска наука утврдила је да су антинацизам, па и антифашизам повели Срби два антифашистика покрета - ЈВуО и партизана. Прве устанке подигли су Срби монархистичког југословенског (прозападног) опредијељења, због елементарне одбране од хрватског покоља, док су комунисти чекали миг са црвеног истока да се отпочне с борбом (а то се десило послије 22. јуна, послије напада Њемачке на СССР). Прве оружане одбрамбене борбе послије успоставе НДХ извели су грачачки четници и припадници краљевске војске (будући четници) 12. априла под водством Дане Станисављевића - Цицваре. То је у ствари била одбрана српског Грачаца од усташа који су долазили од Госпића као претходница Италијана. Та је акција одмах попримила југославенски четнички карактер. Наиме, грачачким устаницима истог дана придружили су се морнари краљевске морнарице (њих око 30), на челу са капетаном корвете Словенцем Мирком Блајвајзом, који је био командант обалске команде у Селцу. У емигрантској литератури та народна самоодбрана названа је првом устаничком народном четничком организованом борбом у Југославији против окупатора и Хрвата. Познато је да је први четнички одред формиран у околини Добоја истог дана, 12. априла 1941, од остатака непредате југославенске војске.

            Друга четничка одбрамбена устаничка акција (која је била и општенародна) десила се у Херцеговини средином јуна у невесињском и гатачком срезу. Такође се радило о елементарној одбрани српског православног народа од усташког покоља. Друга фаза борбе отпочела је у јануару 1942, али овог пута између четника и партизана. У Гацку је потом формиран Штаб западнобосанских, личкодалматинских и херцеговачких одреда, под командом Илије Трифуновића - Бирчанина. У Херцеговини је акције на терену предводио Добросав Јевђевић. У љето 1942. Бирчанин одлази у Сплит, и одатле руководи четничким јединицама Далмације, Лике и Тромеђе.

            Прве борбе у Далмацији са усташама, под истим околностима као у Херцеговини, отпочеле су такође почетком јуна 1941. године. Духовни вођа и командант устаника био поп Момчило Ђујић. Велики антихрватски устанак, под водством српске четничке и партизанске гериле, одиграо се у Србу 27. јула 1941. године. На жалост, та јединствена антинацистичка герилска сарадња кратко је трајала због брзог идеолошког расцјепа на комунистичко партизанско и грађанско прозападно четнико крило. У јануару 1942, помоћу активних официра из Сплита, формирано је пет четничких пукова од по два батаљона и 2 четничка одреда, што је заједно у почетку чинило Динарску дивизију. Лички четнички одреди оперисали су под командом ђенералштабног потпуковника Илије Михића. Он је послије окупације био италијански ратни заробљеник на Сушаку, али је ослобођен пошто су му италијанске власти, као популарном човјеку у Лици, понудиле да са њима сарађује у борби против комунизма. Михић је пристао на сарадњу с Италијанима због заштите српског становништва од покоља. Условио је Италијане да на терену нема никакве видљиве везе с италијанским трупама, како би „слободно могао радити за Краља и Отаџбину“.

            Што се тиче римокатолика - Хрвата њихова устаничка антинацистичка борба је на нивоу статистичке грешке. Хрвати су се, под притиском антифашистичких евроинтеграција, крајем деведесетих година XX вијека из прагматичних разлога сјетили  свог тобожњег антифашизма, односно, присјетили су се да су и они 22. јуна основали свој сисачки партизански одред. Ипак су 46 година славили као дан устанка 27. јули, дан када су српски герилци, пред хрватским покољима, подигли општенародни устанак у Србу под водством попа Момчила Ђујића и Ђоке Јованића. Заједничка борба и сарадња кратко су трајали пошто су се два српска антифашистичка покрета идеолошко-политички раздвојили. Чињенично је утврђено да су Срби представљали преко 95% антинацизма у западним српским земљама, а да су се Хрвати (из домобранских и усташких формација) у већем броју почели прикључивати партизанима тек послије Техеранске конференције и капитулације Италије 1943. године, када се побједник све више наслућивао.

            Бројни Срби православни наивно су улетили у партизанске редове, и због наметнуте хрватске комунистичке стратегије - борбе диљем Југославије - оставили незаштићено српско крајишко становништво, и на крају омогућили стварање „великохрватске Југославије“. О комунистичкој подвали српским партизанима најбоље је писао далматински књижевник Ђуро Виловић, алиас Љубиша Петровић, у својој књизи „Бастардија хрватства“ (Београд, 2011). Он је писао о комунистичком састанку одржаном  14. јуна 1943. на Плитвичким Језерима, који је назван „састанком партизанских пријатеља из Хрватске“: „Са тог састанка упућен је проглас или резолуција на „народе Хрватске“. Убедљивије  и јасније него и једна досадашња изјава са стране партизана, тај проглас говори о правим циљевима борбе коју води „Антифашстичо Вијеће народног ослобођења Хрватске“ заједно са партизанским одредима. Шта се стварно каже у том прогласу? Он позива „народе Хрватске”, разуме се у првом реду хрватски народ, а затим све остале народе као што су Срби, Чеси, Словаци, Немци и Мађари, да сви крену у борбу против окупатора, усташа и четника Драже Михајловића. Како су постављени циљеви те борбе у том прогласу? Та борба има да донесе хрватском народу „могућност да коначно оствари свој вјековни сан – пуну националну слободу и истинску самосталност” (истакао Ђ.В). Шта је то та слободна и самостална држава Хрватска, коју сада партизани постављају Хрватима као идеал борбе? Проглас и то јасно каже. Она обухвата читаву Хрватску и Славонију са Сремом, Далмацијом, Ликом и Кордуном, Горским Котаром, Хрватским Приморјем и тако даље. Дакле више него оно што је помоћу Немаца и Италијана могао да од Срба отргне Павелић за своју Независну Државу Хрватску. Остављена је ван тога само Босна и Херцеговина, чије становништво проглас назива Хрватима, тачно по усташком узору, али којој је у будућем уређењу овог дела Балкана одређена такође самосталност. Не могући поћи тако далеко да једну чисто српску покрајину уклопе у нову независну Хрватску државу, они су јој одредили самосталан положај да би је истргли из њене српске државе.

            Петровић даље истиче да овај партизански проглас са Плитвичких језера јасно открива ону нама давну познату истину, да се иза Антифашистичког вијећа и његове борбе крије оно исто антисрпско расположење хрватских маса, које је довело до покоља Срба од 1941 па даље, и које сада трансфомирано и под другим именом тражи, да се кроз партизанску борбу не само ослободи одговорности  за тешке злочине и према Србима и према савезницима, него иде у својој подмуклости и бесомучности дотле да смишља српском народу нови и тежи ударац од оног првог. А то је, да водећу улогу Србије и српског народа међу Јужним Словенима и на Балкану онемогуће у новом поретку Европе и да униште све оно што је српски народ стекао мучном борбом и тешким жртвама, почев од Карађорђа до Александра и од Мишара па до Кајмакчалана. Управо да спску нацију уклоне са историјске позорнице у овом делу Европе. (пророчке ријечи изговорене у јесен 1943. године - Н. Ж) „Кад се све ово види и зна, онда тек постаје јасна сва беда и издајништво оне шачице изрода, од реда комуниста, који су дали своје српско име и презиме на тај проглас. Али захваљујући Богу и свом здравом инстинкту, српски народ у великој својој већини, упркос страховитих жртава и искушења, већ се искобељао из тих сатанских сплетених мрежа, црних и црвених усташа, и определио се за либерално-демократску-националну странку са Дражом Михаиловићем на челу“.

 

Везане вијести:

Никола Жутић ЛИЧКО КРВАВО ЉЕТО 1941: РИМОКАТОЛИЧКИ ИНСПИРАТОРИ И ИЗВРШИОЦИ ГЕНОЦИДА

КАКО СУ СТРАДАЛИ ВИЗИОНАРИ СУДБИНЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ: БУДАЧКИ ПРОЦЕС НАЈАВА

Будачки процес - отрежњујуће поруке историје